Можда би расправу о идентитетима требало пренети на друго место. Знамо да има Срба словенског, балканског, германског и другог порекла, да их је било и помало још увек има, осим православних и католика, муслимана итд. Ипак, за просечног Србина брат је православни Рус, а не Хрват католик, Албанац муслиман или Немац протестант. Не треба се чудити да и други народи имају сужено виђење сопствених идентитета. Неки су убеђени да су аутохтони, док други траже порекло иза Урала. Тако је и међу Бошњацима популарно идентитет тражити у средњовековној Босни, иако је сасвим могуће да већином не потичу из ње, а пријатеља виде у Турској која их је продала Аустро-Угарској.
Ми данас процењујемо ко нам је пријатељ и савезник или непријатељ и окупатор на основу два критеријума: колико га сматрамо сличним себи и колико користи или штете имамо од њега. Вероватно су и у време доласка Турака на Балкан, тадашњи становници користили ова мерила да их процене и да донесу одлуку да ли ће прихватити њихову власт, културу и веру.
Историја и порекло становништва су нешто о чему се може водити научна расправа. Када је реч о нечијем идентитету, најбоље је прихватити неке од темељних западних вредности као што су слобода мишљења и говора. Исто важи и за питање бошњачки/босански.