Вјера и култура Срба > Народна предања

Натприродна бића у предању и стварности

(1/10) > >>

Nebo:
Имамо делом сличну тему „Предања са елементима натприродних појава“, но овде се ради не само о народним предањима о натприродним бићима, већ и сведочанствима о (тобожњим) сусретима с истима.

За почетак ћу поставити неке изводе из књиге „Кртољске приче – Liber de Belilla“, о народним веровањима у Кртолима у вези са натприродним бићима, али и о подацима о њиховом појављивању у стварности.

„Вјештица или штрига (од вулг. лат. striga, лат. strix - сова крвопија, ноћна мора, касније у значењу вештица, у јадранском приморју, нап. НБ) у нас, у Кртоле се зове жена која има у себи некакав ђаволски дух, који, када је она у сну, из ње изиде и створи се у ноћна лептира или у кокош или птицу налик на буљину, па лети по кућама те зло у чељаде уноси, а особито то чини малој ђеци...“

Nebo:
„...у Рисну у јулу мјесецу 1708. године разболела многа ђеца, а мјештани, ни часа не чекајући баче сумњу на три жене да су штриге, те да су оне ђецу урекле па су се ова због тога разболела. Када је једно од ђеце, један дјечак умро, то је код мјештана изазвало још већи гнијев те су оне изведене пред, они га тада називаху, народни суд. На том суду су оне биле шиканиране, злостављане и мучене и тражено је да признају да су штриге и да су у дослуху са нечастивим. На питање како су појеле дјечаково срце и коју вјештину употребљавају, једна од штрига, Бојана Среданова, испричала је:

Изјава Бојане Среданове – Спис 23-35

Сад ћу казати суду како смо сисале крв реченом ђетету. Одредиле смо нас три вјештице дан када ћемо са овог свијета дићи реченог дијечака. Када је било два сата ноћи, састанемо се нас три вјештице у кући Стане Петрове; свукле смо се голе, стале над огњиште, намазале неком тјекућином која је зелена као трава, а њу нам је дала Стана Петрова у једном лончићу. Све три полећесмо кроз димњак. Пошто уђосмо у просторију где лежаше дијете чије смо срце намериле узети. Било је то у кући Сава Степанова. Одмах смо се претвориле у три сићушна лептира, уљегле смо кроз дечија уста и дођосмо до самог срца. Одмах му посисасмо сву крв која му даје живот. Онда смо изашле истим путем куд смо и дошле. Свака од нас пође својој кући бљујући посисалу крв. Касније су нас позвали укућани и ми смо се вратиле и на исти начин дјетету дале крв и оно је поново оживјело и оздравило.

На питање одакле им она маст којом су се мазале, Бојана Среданова је казала да им је ту маст лично дао ђаво. Суд је у Котору ове три штриге осудио на казну затвором и забраном да се баве било каквом врстом врачања, справљања вјештичије помасти и вјештичијим чаролијама."


"Спис 36-13-23 – Четири Кртољске штриге

7. јуна 1784. године у Кртолима се јавно судило женама, вјештицама или како су их називали – штригама. За вјештичарење и употребу вјештичије мађије суђене су четири жене, и биле су сурово кажњене због тога. Послије пресуде, оне нису биле задовољне те су упутиле жалбу суду да су неправедно осуђене, а суд је установио нови суд и позвао на свједочење извесног мјештанина Пера Ђуришића који је пред свима казао што се збило:
''Прошлих дана била се подигла јака узбуна у село Кртоле. Група од једанаест мјештана из Радовића прогласила је неколико жена за штриге па су почели да их злостављају и линчују. У овоме су сељани били веома сурови, па је једна од проглашених штрига, Анђа Јокић, од удараца подлегла ранама и умрла. Њу је Станко Клакоровић бацио у море и тражио да каже ко су остале штриге у селу. Када су виђели да се Анђа није утопила, извукли су је из мора, и објесили о један дуб близу њезине куће. Онда су под њезиним ногама наложили ватру и тражили да у мукама ода остале штриге у селу, али им Анђа није ништа говорила. Затим је Анђа, уз најболније јаукање, у мукама, са ватром под собом, издахнула.''
Код нас у Кртоле, ово је био први, а и посљедњи такав случај, а није да Штрига није било. Било их је, и то Богуми доста, али је било и оних других жена које су врачале и магијале за добро, нарочито за добро животиња.“

НиколаВук:
Дакле и у нашим крајевима је било "лова на вештице", и то у Приморју, што је разумљиво, јер је оно било више окренуто Западу, где је такав лов у то време био уобичајен.

симо:
Ово је интересантна тема, али немам сад времена нешто више да пишем.

У Старинама ЈАЗУ бр. 25 од 1892 налази се рад Ј.Ткалчића "Изправе о прогону вјештицах у Хрватској" То су оригинални документи из 17. и 18. вијека. Доста занимљивих прича може да се прочита, и овај рад се може наћи у нашој дигиталној библиотеци.

Занимљиво је да док се у провинцијалној Хрватској масовно прогоне вјештице, у исто вријеме међу Србима Крајишницима оне су уважени чланови друштва. Податке о томе нам оставља Валвасор у 17. вијеку када пише да Крајишници своје пророчице, гатаре шта год, називају Сибилама и да се њихови мужеви њима поносе. Ово је мало необично с обзиром да Валвасор наводи да крајишки Срби прилично строго посте по православном типику. Изгледа да је традиција "видовитих Зорки" код нас дубоко укоријењена. За једног крајишког кнеза у Далмацији се у попису из 1550. гоидине изричито наводи да је син Сибиле.

Мислим да се у сваком српском селу, гдје год се налазило, знало ко је сеоска вјештица. Комунизам је из наших села можда истјерао вјеру, али сујевјерје је остало до данас.

Amicus:
Је л' беше Валвазор негде забележио да није необично међу Србима срести попа чија се жена бави враџбинама? :D

Нисам никад читао Марију Јурић Загорку, али они који јесу, кажу да је доста верно изворима описивала ту појаву у Хрватској и Славонији, тога неког времена (17-18. век), а о тој појави је сазнавала управо из архивских докумената, који се помињу и овде у чланку, који симо постави.

О тој појави писано је у више наврата у Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор. ;)

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна

Иди на пуну верзију