Опевани уз гусле

Вјера и култура Срба > Народна предања

Опевани уз гусле

<< < (2/4) > >>

Јовица Кртинић:
Још мало Хаџи Радована Бећировића:

ПОГИБИЈА ВЕЛИКОГА ВОЖДА КАРАЂОРЂА (У зору 13. јула 1817. године)

Гусле моје, мој свети олтару,
Рода мога божанствени дару
Бог ве с неба Србу оправио
И Србина пјеват научио
Пет вјекова гусле моје миле,
Утјеха сте српског рода биле
Па зар данас да се роде људи
Да не слуша Србин кад загуди
И кад мртве из гробова буди.
Сад слушајте гусле и гуслара
Да вам пјевам за времена стара,
За два српска велика владара
И за многе јаде и несрећу.
Али овдје помињати нећу
Да се човјек на планету пење
И с мјесеца доноси камење
И Косовске ране спомињати
Цар с Милошом кад се поинати.
Но слушајте једну пјесму црну,
Од жалости кости да утрну
За смрт грозну Петровића Ђока
И његова кума крволока.
Сиви соко Петровићу Ђоко
Тревио се бјеше код Москова
Да би какве јаде испослова
За Србију и слободу њену
Ал се на њ'га нико не окрену.
Бјеху руси на Ђорђија љути
Што он двије царевине мути.
Виђе да му под ногама гори
Е се нешто о Сибиру збори.
Те отоле витез Карађорђе
Из Русије у Србију дође
Би јунаштво старо да настави
Да на миру Турке не остави
И зато се боје Карађока
Замутиће запад до истока.
Зато им је Милош ко поручен
Од природе мудар и научен
Уплеко се те везире лаже
Докле неко дође да му каже
Да су Руси послали поруку
Да се нада планинскоме вуку.
Док ево ти врана црне тице
Ђе он носи књигу од Вујице.
Дође књига код Обреновића
Од Вујице од Вулићевића
Опрости ми господар Милошу
Што ти морам послат вијест лошу
Ево ноћас Карађорђе стиже
Да Србију на оружје диже
Па те зове да се састанете
И од чиста конта останете.
Па ако ћеш на састанак дођи
Великоме српском војсковођи
Ћуд његову ти добро познајеш
Што одлучиш немој да се кајеш.
У тој књизи што Вујица шаље
Карађоко наставио даље
Хајде дођи Милошу војвода
Да тражимо изум од народа
И с Турцима заметнемо кавгу
Јер је наша побједа на прагу
Ако бисмо чекали и даље
Да нам Султан слободу пошаље
Онда срећи да се не надамо
Само турске коње да водамо
Да нам робље на пазаре воде
И незвани у сватове доде.
Кориће нас Црна Гора мала
Што се никад рајом није звала
Какве силе ломише се на њу
Ми нијесмо ни данас у стању
Наша људска да тражимо права
Што нам турска сила оспорава.
Кад Милошу такви хабер дође
Да је збиља стига Карађорђе
Од кога му опасност пријети
Од човјека што неће мријети
Од кога је довијек стрепио
Ал је себе надом кријепио
Руси ће га у Сибир прогнати
И Вождову славу закопати
Ал се ево срећа указала
За Милоша турскога вазала
Те му Ђорђе ко поручен дође.
Неће Милош с њиме да се веже
Но староме лукавству прибјеже
Па размишља дуго и дубоко
Није вако ка што каже Ђоко
Не зна Ђоко турске марифете
Без крваво коло да заплете
Сад је доша да ради о звеку
Кад је турска у највишем јеку
Кад је наша земља под ферманом
И ја кад се лажем са султаном
И ја носим турбан око главе
Само Турци мање да нас гњаве
Док Европа знаде шта је право
И прегазе руси на Дунаво
Нећу бога за милост молити
Ни црноме Ђоку дозволити
Да ми отме оно што сам стеко
Бог је сами властодршцу реко
Да све брише оно што му смета
Нећеш Ђоко душа ти проклета
Да останем као турски слуга
Да се самном цио свијет руга.
Бог и враг се боре око власти
А не човјек који има страсти
Немањићи због власти и славе
Један другом скидали су главе
И данас им кажу да су свети
Само тога кад се човјек сјети
Каква грота и каква срамота
Стварај себе срећу за живота.
Све то Милош кад наједном сконта
Ништа друго смислит не умије
Без љутога змаја да убије
Устаничку жељу да угуши
Која живи у народној души
Хоће да га иза себе бачи
Да му Ђоко славу не помрачи
И поче му запињат удицу
Па поздравља војводу Вујицу
О Вујица десна моја руко
Одакле се вук горски привуко
Код тебе је Карађоко доша
И код себе позива Милоша
Ал је сила ко мутна ријека
Нико није мога довијека
Ништа нема чему нема краја
Нико нема што се није каја
Карађоко оде преко Саве
А Србија оста ка без главе
Ја с Турцима остах да се секам
Да кнежеве у народу плекам
И да живим у разумној нади
Рус и Турчин дако се завади
Но војвода није ово шала
Оправљам ти Лисовића Павла
Моју ће ти донијет поруку
Немој да ми идеш на окуку
Убиј кума у дан ил у тмуши
Све о мене и о мојој души
Главу ћеш ми његову послати
Ил ћеш твоју за његову дати
Само ако пустиш да утече
Пази добро шта ти Милош рече
Јаме нема ђе можеш утећи
Од тебе ћу живо месо пећи
Ако ли му погазиш по крви
Код мене ћеш вазда бити први.
Онда Ђоку другу књигу шара
Још и више сумњу да завара
Добро доша огњевити змају
Да дижемо на оружје рају
Јер нам нема без устанка спаса
Нит имамо милијега гласа
Него кад смо чули да си доша
Вјеруј твога војводу Милоша
И доћи ћу до неђеље вече
Зато ће ти Вујица да рече.
Прими писмо Петровић Ђорђије
Ал то није писмо но мађије
Јер то Милош замотава мреже
Да му како Ђоко не побјеже,
А ту Ђоко не виђе далеко
Да ће слагат Милош што је реко.
Но кад хабер допаде Вујици
У каквој се нађе неприлици
Препаде се од Милоша књаза
Да сачува главу без образа.
Ријеши се рад кнежеве воље
У спавању кума да закоље.
Не промисли у овој несрећи
Шта ће зато историја рећи
Па он лаже вожду Карађорђу
Сви ће спрски кнежеви да дођу
А пред њима Милош коџобаша
Ап да Турци не знаду и паша.
Па дозива Николу џелата
Сакриј ноћас сјекиру за врата
И пазићеш Петровића Ђока
Кад зажмури два уморна ока
Јуначки му расијеци груди
Да се никад више не пробуди
Ил ми оба гинемо за њега
То нас чека од Милоша бега
Јер не смије Милош да му дође
Није шала зове Карађорђе.
После ове крваве завјере
И нељуцке кумовске вечере
Све Ђорђије на Николу мотри
Гледа како пасје очи оштри
Много нешто у Николу сумња
Очима га коси као муња
Ал се нада у кума Вујицу
Каква кума какву кукавицу.
Но кад доба од спавања дође
Ал не спава витез Карађорђе
Нешто му се ноћас не дријема
Но све мисли што Милоша нема
Да он нешто друго не припрема
Чини му се неко му шапуће
Бјеж Ђорђије из поганске куће
Не надај се кумство да те спаси
Бјеж Ђорђије погинуо ка си.
Али ко ће томе да се сјети
Да од кума опасност пријети
Тешке мисли притискују
Вожда Милош неће ни долазит можда
Све ме нешто на јаде подсјећа
Ту ме наква привукла несрећа
Још ако је сану вјеровати
Еј Ђорђије доме ископати
Ја знам султан главу да ми тражи
А никога немам да ме стражи
И јопет се маћи не умијем
Ја Николу требам да убијем
Па да бјежим гори у хајдуке
Ал не могу поганити руке
Е је оно поган и убица
Ал ме неће издати Вујица
И кумови Милош и Љубица
Вјенча сам их и дјецу кршћава
Шта ми ово ђаво обећава
Да о куму мислим да не ваља
Зар он себе образ да окаља
Прости боже и Свети Јоване
Какав гријех на ум да ми пане
Како могу бити без разума
Да ја сумњам у два нака кума
Али ноћас заспивати нећу
Дако ову преживим несрећу
Па ујутру како зора сине
С оружјем ћу бјежат у планине.
Сан превари планинскога риса
Те његова пропаде замиса
Да погине Вожд буне сељачке
Без икакве замјене јуначке.
Зора дану отвараше врата
У три и по по поноћи сата
Лежи Ђоко страшан ко громада
Крвник му се полако прикрада
Надаху се под заштитом ноћи
До крвава обрачуна доћи
Вид Николе види крволока
Препа би се и од мртва Ђока
Побјега би крвави убица
Него му је за лећа Вујица
Са запете двије леденице
Да му саспе међу печенице.
Убица се привлачи полако
Није Ђоку ударити лако
Сјекира му у рукама дрхти
Све се боји да га не усмрти.
Али кад га гађа оштримице
Указа му црне џигарице
Вожду сину на оружје рука
Ал испусти душу без јаука.
Зоро рана што уочи дана
Не пробуди Вожда великана
Да онаки витез не погине
За вријеме твоје владавине
На граници смрти и живота
Од погани и од идиота
Привуче се поган из буџака
Те усмрти онаког јунака.
Тад се ова угаси планета
Царевини турској да не смета
И погину у сну спавајући
На вечери у кумовској кући
Од крвника од богобитника.
Убише га лупешки, по ноћи
Кад му Милош није смио доћи.
убили су онаквога змаја
Да градове турске не осваја.
Кад убише Ђока господара
И слугу му Наума Канара
Онда томе великоме лаву
На трупину откинуше главу
И погину српски надвојвода
Као некад Јован од Ирода
Њега Милош у Цариград прода.
Узеше му бритку сабљу с крила
Што је цара Александра била
Да се с њоме Обреновић зори
Али да га српски народ кори
Ту Вождову љуту аламанку
Предадоше с главом у паланку
У Београд главу одријеше
И у Стамбол цару понијеше
Нека види главу како страда
Која им је много дала јада.
Мртва глава поглед има вучки
Прича цару да је убјен мучки
Страшна глава ка јесење гшиме
Стамбол тресе кад му чује име.
Цар окупи везире и паше
Те се Ђоку јада нагледаше
Шћаху ову турску крвопију
Да сахране у Аја Софију
У храм прошле српске величине
Нека земгва у земљу почине.
Ал цар од стра' не смије да спава
Да га мртва не закоље глава
Од страха му стара кожа трне
Па нареди глава да се врне
И уза њу три товара блага
За Милоша и турскије ага.
Карађоко од Србије главо
Зна си шта је поштено и право
Зна си мртве из гроба будити
Зна си право и мудро судити
Ал не знаде промислити дуже
Но се спушти Милошу на уже
Са царем си знао говорити
Јуначки се на мегдан борити
Па како си мога дозволити
Ка велики српски надвојвода
Да те Милош превари и прода
Ђе Милоша нађе и Бујицу
Да се њима спустиш на узицу
Сури ора кад на јелу пане
Гледа грану ђе смије да стане
Ни вук горски кога поноћ храни
На ризично мјесто не задани.
А ти не зна руко дарежљива
Да је Милош звјерка грабежљива.
Ти му каза злато закопато
Он одрије главу твоју зато.
Ђе вуцима паде у грљупи
Те ти султан русу главу купи.
У крвника у вјероломника
Ти му благо закопато каза
Те Милоша обогати књаза.
Но како му под руку улеће
Те ти глава с рамена одлеће.

Хаџи Радован Бећировић Требјешки, "Царев лаз", Октоих, Подгорица 2011. (стр. 97-107)

Radul:
Радуловић Симо 8)

0001 Мала ми се чета подигнула,
0002 Отклен се је вазда подизала,
0003 Од крваве од Горице Црне,
0004 Пред четом је Радуловић Симо,
0005 А за њиме тридесет хајдуках.
0006 Чета пође уз Херцеговину.
0007 Ту их мркла нојца пристигнула,
0008 И бијели данак освануо.
0009 Па говоре тридесет хајдуках:
0010 "Аранбаша, Радуловић-Симо,
0011 "Хоћемо ли данас починути?"
0012 Ал’ је Симо њима бесједио:
0013 "Да идемо у Тису планину,
0014 "И ту ћемо данас дановати."
0015 Па пођоше у Тису планину.
0016 У планини трудни починуше,
0017 Поред себе стражу поставише,
0018 Оставише момче Црногорче,
0019 Да он чува стражу на дружину.
0020 Кад угледа вељу трговину,
0021 Трговину хиљаду овновах,
0022 Ђе је ћера Звизда Хасан-ага,
0023 Он је ћера Рисну бијеломе,
0024 А у Рисну Ћеловић-сердару,
0025 Ал’ га прати своја породица:
0026 До тридесет ваљаних Никшића,
0027 Пред њима је Марка Хусејине.
0028 Када их је момче угледало,
0029 Л’јепо момче у дружину пође,
0030 И дружини право кажеваше.
0031 Ал’ говори Радуловић Симо:
0032 "Послушајте, сва дружино моја,
0033 "Кад сам био у град у Никшиће,
0034 "Братимих се Марком Хусејином,
0035 "Један другом вјеру зададосмо
0036 "Да нећемо један на другога
0037 "Ударити ђе се састанемо.
0038 "Него скочи једно момче младо,
0039 "И дозови Марку Хусејина,
0040 "Нека даде меса за дружину
0041 "За вечеру за тридесет другах,
0042 "Поздравља га Радуловић Симо."
0043 Ал’ му вели Марка Хусејине:
0044 "Иди отлен, момче Црногорче,
0045 "Ја не дајем меса за хајдуке."
0046 А вели му Звизда Хасан-ага:
0047 "Подај меса, Марка Хусејине."
0048 Али Марка њему бесједио:
0049 "Меса не дам без боја јуначка."
0050 Кад разумље момче Црногорче,
0051 Он отрча у своју дружину,
0052 И дружини право кажеваше.
0053 Кад дружина њега разумјела,
0054 Све поскочи на ноге јуначке,
0055 Окренуше зеленом планином.
0056 На Златицу Турке претекоше,
0057 Западоше друму око пута,
0058 Покрише се у лист и у траву.
0059 Али соко Радуловић Симо,
0060 Он јелову посијече грану,
0061 И поби је насред друма пута,
0062 За њоме се Симо заклонио.
0063 Ал’ ето ти веља трговина,
0064 Пред њом ти је Марка Хусејине,
0065 Скаче б’јесно од греде до греде
0066 С голом сабљом у бијелу руку,
0067 А овако Туре говораше:
0068 "Нанеси ме, Боже, на кавуре,
0069 "На хајдука Радуловић-Сима
0070 "Да пасију одсијечем главу."
0071 А када га Симо разумио,
0072 Па ми пали свога џевердара,
0073 И погоди Марка Хусејина,
0074 Црном га је земљом саставио,
0075 Па му русу одсијече главу,
0076 Пољуби је и два и три пута,
0077 Па је бача на траву зелену.
0078 Тада сложно на Турке удрише,
0079 Посјекоше тридесет Турака,
0080 Ма утече Звизда Хасан-ага.
0081 А не би га ни он утекао,
0082 Но га добар коњиц избавио,
0083 И узеше вељу трговину,
0084 Одагнаше ломној Гори Црној.
0085 То је било када се чинило,
0086 А ми, браћо, здраво и весело!

rugovac:
Зирка Кајовић – Радован Бећировић
1796.

1. На Крнову Гора Ћеранића
2. Гдје је расла Зирка Кајовића,
3. Која није ка остале буле
4. У никшићке тамновала куле
5. Ђе су буле клеле Црногорце,
6. Но чувала по Крнову овце.
7. Пила воду с Крновскога врела,
8. Из торбице са ледине јела.
9. Безазлена, ка босо дијете,
10. Пландовала овце на намете.
11. Цвијет бере те вијенце плете,
12. Облакове гледа како лете,
13. А ждралове броји кад издижу
14. И јелене кад солила лижу.
15. Слуша како кошута лелече,
16. По Крнову кад тражи јеленче.
17. И зна Зирка чему гавран слути
18. Да ће негдје чета изгинути.
19. Завиђаше орлу на крилима
20. Што толико преимућство има,
21. Кад с Крнова у облаке оде

По мом мишљењу најлепши стихови на српском језику које сам ја чуо.

Radul:
Пропаст креаљевства Босанског
Стара народна епска пјесма
http://www.mramorje.com/images/Propast_kraljevstva_bosanskog.pdf

Radul:
Вук Томановић

(око 1735. год.)

Три су пила побратима вино
у Ровину, у Томановића,
у хајдука Томановић Вука:
једно с Чева Гаврилов Турчине.
друго соко Радуловић Симо,
треће бјеше Томановић Вуче;
Вукова им љуба вино служи.
Када су се вина напојили
и од вина ћефа заузели,
у вину се збора зађедоше.
Вели хајдук Томановић Вуче:
"О бога ви, до два побратима,
зло попили у Ровини вино!
Што се турски друми отворише,
отворише друми и карвани,
у Рудине овце издигоше?
За нас нико ни хабера нема!"
Али вели Гаврилов Турчине:
"Невоља је, мио побратиме:
устадоше Турци на оружје,
а забити поградише куле,
а на куле вргоше пандуре,
друм чувају од Црногорацах.
Једна се је оградила кула
на дио Гацка, на Крстац паланку,
а њу гради Звиздић Асан-ага
од широка Поља Гатачкога;
кад је Турчин приградио кулу,
на кулу је турио пандуре,
четрдесет и четири друга,
и пред њима Ибра буљубашу,
чува њему Пиву и Голију,
и широко поље Гацко равно
од хајдуках, од Црногорацах.
Друга се је оградила кула,
оградила на равне Рудине,
више б'јела града никшићкога,
а бијела кула на Трубјелу;
а њу гради Балабановићу
од крвава града никшићкога;
кад је беже оградио кулу,
на кулу је турио пандуре,
четрдесет и четири друга,
и пред њима турску буљубашу,
Туре зорно Мрку Усеина,
друме чува од Црногорацах,
и бијела града никшићкога.
Трећа се је оградила кула,
б'јела кула на равне Рудине,
а јест тврда Омутић паланка,
и њу гради Осман капетане
од Никшића, града бијелога;
кад је Турчин приградио кулу,
па кулу је турио пандуре,
четрдесет и четири друга,
и пред њима турску буљубашу,
буљубашу Сефера Пипера,
чувају му друма низ Рудине,
и никшићке у Рудине овце.
Четврта се оградила кула,
оградила кула на Бањане,
и њу гради Ресулбеговићу
од Требиња, града бијелога;
кад је Турчин оградио кулу,
на кулу је турио пандуре,
четрдесет и четири друга,
и пред њима клобучког диздара,
чува друме од Црногорацах,
и Требиња, града царевога."
Вели тако Никац од Ровинах:
"Истина је, драги побратиме,
ја сам скоро из чете дошао
и видио турске грађевине,
и на грађе убојне топове,
и у грађе од боја пандуре.
Још сам добар шићар уходио,
уходио Љубовића овце,
на Загорње поље Невесиње,
од беглука хиљаду овновах
што му раја у пешкеше даје:
ласно бисмо шићар заузели
су четрдест другах узданијех,
на срамоту кулах и пандурах;
но, Турчине, мио побратиме,
хајде, побро, у Чево крваво
те ми купи једну чету малу:
ђе год нађеш бољега јунака
све са собом у чету узимај."
А говори Томановић Вуче:
"Побратиме, Радуловић Симо,
хајде пођи у те Цуце Доње
те покупи другу чету малу
од Бјелицах и Малијех Цуцах:
ђе год нађеш бољега јунака
све са собом у чету узимај;
хајде с њима на Доле Кобиље.
Ја ћу трећу купит чету малу
од Ровинах и села Трњинах."
Па скочише три добра јунака,
Турчин пође Чеву крвавоме,
Симо пође у те Цуце Мале,
чете мале двије покупише,
чете двије тридесет хајдуках
и пред њима двије харамбаше.
Отидоше у те Цуце Горње,
на Кобиље Доле долазили,
ту нађоше Томановић Вука
и са Вуком десетак хајдуках.
Ту се сташе три добра јунака
и за њима четрдест хајдуках,
отидоше уз Доле Кобиље,
на Јабуку чета долазила,
на погледу уз турске Рудине,
те гледају турску грађевину
и на грађу од боја пандуре.
Докле мрче и почину сунце,
а хајдуци на ноге скочише,
уљегоше ноћу уз Рудине,
Рудине су здраво прегазили;
уљегоше уз Бањане равне,
и Бањане здраво прегазише;
уљегоше уз Корита жупна,
и Корита здраво прегазише;
уљегоше уз Бабу планину,
а из Бабе управ Ђеласици,
доклен дошли пољу Невесињу,
под бијелу кулу Љубовића;
ту хајдуци починули трудни.
Доклен мрче и почину сунце,
ударише под оџак бијели
и велики шићар заузеше,
од беглука хиљаду овновах,
ухватише дванаест чобанах
под оружјем, жива свакојега,
све то бјеху власи сиромаси -
не кћеше их посјећ Црногорци;
побјегоше преко Невесиња.
А глас бегу на касарму дође:
"Хај на ноге, Љубовићу беже,
удари ти Томановић Вуче,
оћера ти хиљаду овновах,
поведе ти дванаест чобанах
без мртвога и без рањенога!"
Скочило је дванаест беговах,
и велику поточ покупили
од Рабиње и од Невесиња
до Мостара, града бијелога,
и Пролома, турачке касабе;
подигло се другах пет стотинах,
лака пјешца и брза коњика,
и за Вуком пошли у поћеру.
Бјежи Вуче како соко сиви.
А да видиш бега Љубовића,
препаде се да ће утећ Вуче,
напријед му гласе протурио
широкому Пољу Гатачкому,
бијеломе граду Метохији:
"Ко је Турчин, за Мухамед свеца!
Ударио Томановић Вуче
на оџаку Љубовића бега,
све пороби мало и велико!"
Хајдуцима лоша срећа била:
паша бјеше на то Гацко равно,
око њега три табора војске.
Кад глас паши у шатору дође,
али паша на ноге скочио
а у војску пуштио телала.
Телал пашин у околу виче:
"Је ли мајка родила јунака
ко ће узет другах три стотине,
лака пјешца и брза коњика,
по избору бирана јунака
да поћера од Ровинах Вука?
Ако би му бог и срећа дала
да би Вука жива ухватио
али главу од мртва донио,
дава паша блага триста ћесах
и све Гацко поље под арачем,
да му купи гроше и дукате
да не дава цару ни везиру,
и врћ ће га у Кључ капетаном!"
Телал виче кроз пашину војску;
не нађе се никаква јунака
до подоцкан сина пашинога,
по имену Пашићу Османе,
пред пашом се добро захвалио:
"Подај мене другах три стотине,
лака пјешца и брза коњика,
по избору бирана јунака,
ја ћу поћи Вука поћерати
и њега ћу жива ухватити."

Навигација