1
Крајишки родови / Одг: Брињско-удбински Кнежевићи никољштаци
« Последња порука Слобо послато данас у 10:24:55 поподне »Одлична грађа за нови чланак....
Вести:
Скорашње поруке
2
Крајишки родови / Одг: Брињско-удбински Кнежевићи никољштаци
« Последња порука drajver послато данас у 09:00:07 поподне »Завршићу руски дио приче о Кнежевићима са још два истакнутија припадника рода у Русији. И један и други су потомци Дмитрија Максимовича, тачније ради се о његовим унуцима. Дмитриј Максимович имао је два сина, Антонина и Максима.
Максимов син био је Дмитрий Максимович Княжевич (1874—1918), генерал царске свите. У коначници су се Кнежевићи опет вратили војсци и служили су при царском двору. Дмитриј Максимович је учествовао у руско-јапанском рату 1905. године, Првом свјетском рату, грађанском рату. Погинуо је у борби са бољшевицима у Кронштату 1918. године.
Занимљив је детаљ да је 1912. године као репрезентативац Русије у мачевању учествовао на олимпијским играма у Штокхолму.
Његов брат од стрица био је још један руски генерал из царске свите и уједно и посљедњи царски губернатор Крима (Тавридске губерније), Никола́й Антони́нович Княже́вич 1871-1950. Био је и посљедњи градоначелник Одесе, прије доласка бољшевика. Преко Југославије је емигрирао у Француску. Сахрањен је на гробљу Сент-Женевјев де Буа у Паризу.
Неки од Књажевича боравили су у Југославији као бијели емигранти. Чини ми се да сам видио да је један од браће Николаја Антониновича сахрањен на београдском руском гробљу.
Помиње се и удовица неког од ових Књажевича Лидија која је са сином емигрирала у САД. Тамо је 1941. године у Њујорк тајмсу објављен краћи некролог који гласи "Mme. Lydia Kniagevitch of the Hotel Sherman Square, pianist and widow of Alexander Kniagevitch, Chamberlain to the late Czar Nicholas of Russia, died Monday in a nursing home, here, after a long illness. Her age was 80."
https://www.nytimes.com/1945/07/07/archives/mme-kniagevitch-pianist-lecturer-widow-of-chamberlain-to-last-czar.html
Мислим да је она ауторица књиге
https://www.abebooks.com/first-edition/Lights-Vanished-Kniagevitch-Lydia-illustrations-Woodi/31105414409/bd
Прилично сам сигуран да ових Књажевича и данас има живих, вјероватно по Европи и Америци.
Максимов син био је Дмитрий Максимович Княжевич (1874—1918), генерал царске свите. У коначници су се Кнежевићи опет вратили војсци и служили су при царском двору. Дмитриј Максимович је учествовао у руско-јапанском рату 1905. године, Првом свјетском рату, грађанском рату. Погинуо је у борби са бољшевицима у Кронштату 1918. године.
Занимљив је детаљ да је 1912. године као репрезентативац Русије у мачевању учествовао на олимпијским играма у Штокхолму.
Његов брат од стрица био је још један руски генерал из царске свите и уједно и посљедњи царски губернатор Крима (Тавридске губерније), Никола́й Антони́нович Княже́вич 1871-1950. Био је и посљедњи градоначелник Одесе, прије доласка бољшевика. Преко Југославије је емигрирао у Француску. Сахрањен је на гробљу Сент-Женевјев де Буа у Паризу.
Неки од Књажевича боравили су у Југославији као бијели емигранти. Чини ми се да сам видио да је један од браће Николаја Антониновича сахрањен на београдском руском гробљу.
Помиње се и удовица неког од ових Књажевича Лидија која је са сином емигрирала у САД. Тамо је 1941. године у Њујорк тајмсу објављен краћи некролог који гласи "Mme. Lydia Kniagevitch of the Hotel Sherman Square, pianist and widow of Alexander Kniagevitch, Chamberlain to the late Czar Nicholas of Russia, died Monday in a nursing home, here, after a long illness. Her age was 80."
https://www.nytimes.com/1945/07/07/archives/mme-kniagevitch-pianist-lecturer-widow-of-chamberlain-to-last-czar.html
Мислим да је она ауторица књиге
https://www.abebooks.com/first-edition/Lights-Vanished-Kniagevitch-Lydia-illustrations-Woodi/31105414409/bd
Прилично сам сигуран да ових Књажевича и данас има живих, вјероватно по Европи и Америци.
3
Српски ДНК пројекат / Одг: Српски ДНК пројекат на FTDNA
« Последња порука Драган Обреновић послато данас у 07:52:34 поподне »FamilyTreeDNA планира да од септембра обустави подршку за вођење родословних стабала на својој платформи, јер од средине маја уводи интеграцију ове функционалности са фирмом MyHeritage, за коју су проценили да има далеко функционалнију подршку за вођење и уређивање родословних стабала. Преносим обавештење о наступајућим променама:
MyHeritage tree integration
We aim to release the new family tree collaboration with MyHeritage by mid-May. We know there are numerous issues with our family tree builder and viewer, and we hope this new collaboration solves all of them.
FamilyTreeDNA trees will become read-only at the beginning of September. Trees that have yet to be transferred will remain on FamilyTreeDNA, but you will only be able to edit those trees or link new matches if you transfer to MyHeritage.
We will send a separate email with many more details about the process before the release so that you can prepare for it.
Once the connection is live, we will have numerous help resources available for you and your project members, including our Help Center and our blog. We know many admins manage trees for their project members, and project members often go to you with questions, so below is a quick glance at how the process will work.
A brief overview
You can use an existing or a new MyHeritage account. Accounts at MyHeritage are free to create. Once connected, you will also be able to disconnect your kit from a MyHeritage account under the FamilyTreeDNA Account Settings.
You will be able to transfer your existing tree on FamilyTreeDNA, use an existing tree on MyHeritage if you have one, or create a brand new tree on MyHeritage.
If you choose to transfer your existing FamilyTreeDNA tree, we will transfer your GEDCOM to MyHeritage behind the scenes. There’s more to this process, but we’ll provide you with that info separately to keep this email from being ridiculously long.
Genetic data will not be shared with MyHeritage. The genetic data of matches will not be shared with MyHeritage. The only personally identifiable information that will be shared, whether you transfer, connect, or build, is:
The number of individuals and linked matches on your FamilyTreeDNA tree
Where applicable, a GEDCOM file of your FamilyTreeDNA tree with your family tree notes and photos
Family Matching will be available. Although it will require re-linking matches, we’ve made that process as simple as possible.
You will still be able to view match trees, even those who do not or cannot transfer their tree.
Collaborating with project members, creating multiple trees for your project, and connecting multiple kits to one tree are just some of the benefits of the integration.
Trees will have a 250-person limit for the free version we provide. Trees with more than 250 individuals will still be transferred intact, but you will be unable to add more individuals without a subscription. We believe the other benefits will outweigh that drawback.
MyHeritage tree integration
We aim to release the new family tree collaboration with MyHeritage by mid-May. We know there are numerous issues with our family tree builder and viewer, and we hope this new collaboration solves all of them.
FamilyTreeDNA trees will become read-only at the beginning of September. Trees that have yet to be transferred will remain on FamilyTreeDNA, but you will only be able to edit those trees or link new matches if you transfer to MyHeritage.
We will send a separate email with many more details about the process before the release so that you can prepare for it.
Once the connection is live, we will have numerous help resources available for you and your project members, including our Help Center and our blog. We know many admins manage trees for their project members, and project members often go to you with questions, so below is a quick glance at how the process will work.
A brief overview
You can use an existing or a new MyHeritage account. Accounts at MyHeritage are free to create. Once connected, you will also be able to disconnect your kit from a MyHeritage account under the FamilyTreeDNA Account Settings.
You will be able to transfer your existing tree on FamilyTreeDNA, use an existing tree on MyHeritage if you have one, or create a brand new tree on MyHeritage.
If you choose to transfer your existing FamilyTreeDNA tree, we will transfer your GEDCOM to MyHeritage behind the scenes. There’s more to this process, but we’ll provide you with that info separately to keep this email from being ridiculously long.
Genetic data will not be shared with MyHeritage. The genetic data of matches will not be shared with MyHeritage. The only personally identifiable information that will be shared, whether you transfer, connect, or build, is:
- Primary email address
- Full name
- Date of birth
The number of individuals and linked matches on your FamilyTreeDNA tree
Where applicable, a GEDCOM file of your FamilyTreeDNA tree with your family tree notes and photos
Family Matching will be available. Although it will require re-linking matches, we’ve made that process as simple as possible.
You will still be able to view match trees, even those who do not or cannot transfer their tree.
Collaborating with project members, creating multiple trees for your project, and connecting multiple kits to one tree are just some of the benefits of the integration.
Trees will have a 250-person limit for the free version we provide. Trees with more than 250 individuals will still be transferred intact, but you will be unable to add more individuals without a subscription. We believe the other benefits will outweigh that drawback.
4
Крајишки родови / Одг: Брињско-удбински Кнежевићи никољштаци
« Последња порука Христифор послато данас у 04:57:47 поподне »Још да утврдимо хаплогрупу и породична сага заокружена.
5
Крајишки родови / Одг: Брињско-удбински Кнежевићи никољштаци
« Последња порука drajver послато данас у 02:22:05 поподне »На једном руском сајту нашао сам родословно стабло руских Књажевича
6
Крајишки родови / Одг: Брињско-удбински Кнежевићи никољштаци
« Последња порука drajver послато данас у 02:00:39 поподне »Најмлађи брат Владислав (1798-1873) наставио традицију старије браће, и што се тиче политике и друштвеног рада.
Управо Владиславу писац Надеждин, по обећању како каже, шаље извјештај о личком путовању 1841. године.
Владислав се у младости углавном бави писањем и новинарством. Близак је био кругу око Пушкина. Касније као и друга његова браћа постаје државни чиновник. Био је вице-губернатор Санкт-Петербурга, вице-губернатора Тавриде (Крима). На Криму је оставио највише трага, било кода се радило о активностима у вријеме око Кримског рата или касније у вези са заштитом споменика Крима.
О четвртом брату Николају нисам успио наћи неких детаљнијих података. И он је чини се био у државној служби. Нашао сма сљедећи податак "Родился в 1794 г. Начальник государственного казначейства. Умер в 1852 г. "
О сестри Екатерини Максимовној такође нема пуно података, постоји смао податак да је била удата Перевощикова.
Управо Владиславу писац Надеждин, по обећању како каже, шаље извјештај о личком путовању 1841. године.
Владислав се у младости углавном бави писањем и новинарством. Близак је био кругу око Пушкина. Касније као и друга његова браћа постаје државни чиновник. Био је вице-губернатор Санкт-Петербурга, вице-губернатора Тавриде (Крима). На Криму је оставио највише трага, било кода се радило о активностима у вријеме око Кримског рата или касније у вези са заштитом споменика Крима.
О четвртом брату Николају нисам успио наћи неких детаљнијих података. И он је чини се био у државној служби. Нашао сма сљедећи податак "Родился в 1794 г. Начальник государственного казначейства. Умер в 1852 г. "
О сестри Екатерини Максимовној такође нема пуно података, постоји смао податак да је била удата Перевощикова.
7
Крајишки родови / Одг: Брињско-удбински Кнежевићи никољштаци
« Последња порука drajver послато данас у 01:35:15 поподне »Други брат Александар Максимович 1792-1872, такође је оставио трага у историји Руске Империје и то као седми по реду министар финансија. Поред тога био је и сенатор, члан Государственог Совјета. У вријеме његовог министровања основана је Државна банка Руске империје.
Имао је сличан животни пут као и његова браћа од казанске гимназије преко Санкт-Петербурга. Иако су мање више били дио државног апарата, чиновници и економисти, браћа Књажевичи су имали и склоност ка литератури и писању. О Александру Максимовичу, посебно о његовој економској дјелатности има много података у руским изворима. Ово је његова биографија на сајту минстарства финансија Русије.
https://minfin.gov.ru/ru/ministry/history/ministers?id_4=10043-knyazhevich_aleksandr_maksimovich
Имао је сличан животни пут као и његова браћа од казанске гимназије преко Санкт-Петербурга. Иако су мање више били дио државног апарата, чиновници и економисти, браћа Књажевичи су имали и склоност ка литератури и писању. О Александру Максимовичу, посебно о његовој економској дјелатности има много података у руским изворима. Ово је његова биографија на сајту минстарства финансија Русије.
https://minfin.gov.ru/ru/ministry/history/ministers?id_4=10043-knyazhevich_aleksandr_maksimovich
8
Крајишки родови / Одг: Брињско-удбински Кнежевићи никољштаци
« Последња порука drajver послато данас у 01:17:46 поподне »Дмитрија Максимовича Књажевича, најстаријег Максимовог сина смо већ поменули. Једини је од руских Кнежевића, који је у поменутом путовању посјетио родни крај у Лици. У једну руку и разумљиво јер је од све браће највише путовао. Умро је такође на путу, у Полтави, свега годину дана након посјете Лици, у октобру 1842. године.
Дмитриј и његова браћа похађали су казанску гимназију, одакле је Дмитриј био избачен 1804. године и то због једног догађаја којег је у својим успоменама описао руски писац С.Т. Аксаков. Када је гимназијски болнички управник увриједио или можда и ударио његовог млађег брата Александра , Дмитриј је организовао групу од око 80 гимназијалаца који су ушли у болницу и притворили болничког управника. Исти Аксаков је оставио и запис о томе како су га браћа Књажевићи учили да зубима ломи орахе.
Дмитриј Максимович је затим отишао у Санкт- Петербург гдје је ушао у културне и друштвене кругове престонице, а затим и у сам државни апарат. Послан је у иностранство у дипломатске мисије, гдје се највише бавио у њемачким земљама. По повратку радио је у министарству финансија. Постављен је ускоро за повјереника Одеског образовног округа. Реорганизовао је Ришељевски лицеј у Одеси. Био укључен у израду рјечника руског језика, водио разне друштвене организације (о старинама, о сеоској привреди), писао уџбенике из педагогије. Бавио се литературним радом и публицистиком.
У сваком случају једна веома активна личност оног времена. Од све браће Књажевића чини се да је оставио највише потомака и мислим да би његових потомака могло бити још живих негдје.
Дмитриј и његова браћа похађали су казанску гимназију, одакле је Дмитриј био избачен 1804. године и то због једног догађаја којег је у својим успоменама описао руски писац С.Т. Аксаков. Када је гимназијски болнички управник увриједио или можда и ударио његовог млађег брата Александра , Дмитриј је организовао групу од око 80 гимназијалаца који су ушли у болницу и притворили болничког управника. Исти Аксаков је оставио и запис о томе како су га браћа Књажевићи учили да зубима ломи орахе.
Дмитриј Максимович је затим отишао у Санкт- Петербург гдје је ушао у културне и друштвене кругове престонице, а затим и у сам државни апарат. Послан је у иностранство у дипломатске мисије, гдје се највише бавио у њемачким земљама. По повратку радио је у министарству финансија. Постављен је ускоро за повјереника Одеског образовног округа. Реорганизовао је Ришељевски лицеј у Одеси. Био укључен у израду рјечника руског језика, водио разне друштвене организације (о старинама, о сеоској привреди), писао уџбенике из педагогије. Бавио се литературним радом и публицистиком.
У сваком случају једна веома активна личност оног времена. Од све браће Књажевића чини се да је оставио највише потомака и мислим да би његових потомака могло бити још живих негдје.
9
Крајишки родови / Одг: Брињско-удбински Кнежевићи никољштаци
« Последња порука drajver послато данас у 12:34:14 поподне »Прије него уопште буде ријечи о самом поријеклу удбинских Кнежевића, покушао бих у најкраћем написати нешто о овој њиховој руској грани.
Све почиње са Максимом Митровим Кнежевићем, који се родио 1758. године у Мутилићу гдје је и крштен. Свакако је војну службу као и сви Срби крајишници почео у аустријској војсци и као војник је из Госпића пребјегао у Руску империју 1773. године, мада се негдје наводи и 1779. година. У сваком случају био је веома млад, једва пунољетан. Примљен је у царску хусарску гарду. Напредовао је до чина мајора, а затим је напустио армију и прешао у цивилну службу. Напредовао је и у цивилној служби и био главни тужилац Уфимске и Казанске губерније.
Оженио је Елизавету Алексеевну Рудневу и са њом добио четири сина: Дмитрија, Александра, Николаја и Владислава и ћерку Екатерину. Синови су такође напредовали на друштвеној љествици и заузимали значајне позиције у култури и политици Руске империје.
Не знам када је тачно Кнежевићима додјељено племство, али уписани су у Дворјанску родословну књигу Таврическе губерније Руске империје. Покушао сма наћи ову књигу онлајн, али нисам успио.
Како год, у случају Кнежевића , у само једној генерацији десило се велико помјерање на друштвеној љествици. Од граничара војника поријеклом из српске задруге у Лици до државног тужиоца неколико руских губернија. Није ово толико необично за Србе, поготово из Војне крајине. Таквих случајева има много и међу онима који су остали у Хабзбуршкој монархији (Гаврило Родић, Боројевић, Мамула, Цветичанин и др.). Суштина је у томе да је управо војна служба могла да отвори сва врата, да је она била основ овакве изразите социјалне покретљивости.
Иначе, Надеждин у свом извјештају помиње да су рођаци Максима Дмитриевича примили од њега писмо из Русије у којем им он пише да прије смрти жели још једном видјети свој родни крај и да ће доћи са својим најстаријим сином Дмитријем. Рођаци су га очекивали, али га је смрт предухитрила. Умро је у Казану 1809. године.
Све почиње са Максимом Митровим Кнежевићем, који се родио 1758. године у Мутилићу гдје је и крштен. Свакако је војну службу као и сви Срби крајишници почео у аустријској војсци и као војник је из Госпића пребјегао у Руску империју 1773. године, мада се негдје наводи и 1779. година. У сваком случају био је веома млад, једва пунољетан. Примљен је у царску хусарску гарду. Напредовао је до чина мајора, а затим је напустио армију и прешао у цивилну службу. Напредовао је и у цивилној служби и био главни тужилац Уфимске и Казанске губерније.
Оженио је Елизавету Алексеевну Рудневу и са њом добио четири сина: Дмитрија, Александра, Николаја и Владислава и ћерку Екатерину. Синови су такође напредовали на друштвеној љествици и заузимали значајне позиције у култури и политици Руске империје.
Не знам када је тачно Кнежевићима додјељено племство, али уписани су у Дворјанску родословну књигу Таврическе губерније Руске империје. Покушао сма наћи ову књигу онлајн, али нисам успио.
Како год, у случају Кнежевића , у само једној генерацији десило се велико помјерање на друштвеној љествици. Од граничара војника поријеклом из српске задруге у Лици до државног тужиоца неколико руских губернија. Није ово толико необично за Србе, поготово из Војне крајине. Таквих случајева има много и међу онима који су остали у Хабзбуршкој монархији (Гаврило Родић, Боројевић, Мамула, Цветичанин и др.). Суштина је у томе да је управо војна служба могла да отвори сва врата, да је она била основ овакве изразите социјалне покретљивости.
Иначе, Надеждин у свом извјештају помиње да су рођаци Максима Дмитриевича примили од њега писмо из Русије у којем им он пише да прије смрти жели још једном видјети свој родни крај и да ће доћи са својим најстаријим сином Дмитријем. Рођаци су га очекивали, али га је смрт предухитрила. Умро је у Казану 1809. године.
10
Крајишки родови / Одг: Брињско-удбински Кнежевићи никољштаци
« Последња порука drajver послато данас у 11:57:15 пре подне »Веома је живописан Надеждинов опис Гаје Омчикуса из Удбине који је угостио тројицу путника.
"Чудный старик этот Омчикус! Ему, верно, уже гораздо за семьдесят. По крайней мере, он очень хорошо помнит Марию-Терезию, а при Иосифе II был уже во всех кампаниях. Время сгорбило его колоссальный рост, смяло атлетические, богатырские формы; но он ещё совсем крепок на ногах, бодр и свеж как нельзя лучше. Глаза его сверкают ярким огнём, когда он говорит о своих походах, когда вспоминает, как бил и резал Турков. Назад тому лет пять, при неудовольствиях, возникших на границе между Австрийцами и Турками, Омчикус, давно уже выписанный из действительной службы, взял своё заветное ружьё и присоединился к батальону, который двинулся на границу, чтобы обуздать и отразить силу силою, в случае нужды.
— Куда ты, старый? — спросил его командир.
— Хочу в последний раз, перед смертью, сжечь ещё хоть одну турецкую кучу и застрелить хоть одного неверного! — отвечал спокойно Омчикус."
Иако већ у дубокој старости, прикључио се био батаљону на граници, јер му је посљедња жеља била да пред смрт "запали још једну турску кућу и убије још једног невјерника".
Гајо је путнике одвео у Мутилић и ту су некако и најбоље описане сцене овог путовања. Кнежевићи су већ знали за путнике који долазе. А сусрет руских и личких Кнежевића на путу из Удбине у Мутилић Надеждин је описао овако:
"Мы пошли вниз с высоты, на которой расположено селение Удбиня, по направлению к востоку. Омчикус шагал впереди, точно богатырь в семимильных сапогах, так что мы едва поспевали за ним. На половине дороги нам встретились двое мужчин, которые не шли, а бежали: один лет уж под пятьдесят; другой — с небольшим за двадцать. Увидевши нас, они остановились. То были Кнежевичи, Дано и Паво: первый — двоюродный племянник покойного Максима Дмитриевича, второй — родной, от родного брата. Оба они, обласканные Дмитрием Максимовичем, воротились назад с нами. На лицах их изображались и радость, и изумление, и родственная горячность, и с тем вместе глубокая, благоговейная почтительность."
Описује се затим сама кућа у којој се родио Максим Дмитриевич Књажевич
"Святая, патриархальная простота царствовала внутри. Никакого убранства, никаких признаков богатства и роскоши. Мебель самая смиренная, состоящая из утварей, необходимых для сельского домашнего обихода. В одном углу стояли «кросна»: так называется здесь ткацкий домашний стан. Впрочем, всё было в порядке, в опрятности, в чистоте."
А затим су се испред куће поредали сви Кнежевићи да поздраве госте. Суштински Надеждин описује једну класичну српску сеоску задругу.
"Когда мы вышли из дома, на дворе стоял целый ряд мужчин и женщин. Всё это были Кнежевичи, принадлежащие или к поколению Ильи, родного брата Максима Дмитриевича, который оставил после себя четырёх сыновей, или к поколению Дана, у которого также четыре сына. Оба эти поколения соединены законом в одно нераздельное семейство, у которого всё общее: домашний быт и служебная повинность, земля и хозяйство, труды и прибытки. Есть ещё два поколения Кнежевичей, происходящие от той же самой линии, как и Максим Дмитриевич, кроме тех, которые принадлежат к другой линии, произведшей в числе прочих майора Мата."
Описују и посјету цркви (то је иста црква са слике из претходних постова):
"Мы вошли в дом Божий; приложились, по обычаю, к храмовой иконе, всегда стоящей посреди церкви на налое. Как наружность, так и внутренность храма, самые простые, без всякого украшения и богатства. По существующему во всех здешних сторонах обыкновению, вся церковь внутри обставлена вокруг стен местами для почётнейших лиц из прихода."
Када се сва маса Кнежевића искупила да испрати путнике, Надеждин је то искористио да на лицу мјеста сакупи податке о роду Кнежевића.
"Между тем, всё семейство Кнежевичей собралось сюда же на прощанье. С карандашом и записною книжкою я уселся посреди них, с тем, чтоб собрать и заметить все подробности о настоящем состоянии фамилии. Дано диктовал мне более всех. Он был всех старше и знал всех больше."
На свом путу назад, тројица путника су прошла још кроз сљедеће мјеста: Бјелопоље, Кореница, Плитвичка језера, Прибој, Петрово село, Ваганац, Раковицу (гдје су жељели посјетити још једног Кнежевића њиховог рода, капетана Васу Кнежевића) да би своје путовање завршили у владичанском двору у Плашком. У наставку овог Надеждиновог извјештаја налази се оно што је он успио сакупити и закључити о роду Кнежевића из Мутилића.
"Чудный старик этот Омчикус! Ему, верно, уже гораздо за семьдесят. По крайней мере, он очень хорошо помнит Марию-Терезию, а при Иосифе II был уже во всех кампаниях. Время сгорбило его колоссальный рост, смяло атлетические, богатырские формы; но он ещё совсем крепок на ногах, бодр и свеж как нельзя лучше. Глаза его сверкают ярким огнём, когда он говорит о своих походах, когда вспоминает, как бил и резал Турков. Назад тому лет пять, при неудовольствиях, возникших на границе между Австрийцами и Турками, Омчикус, давно уже выписанный из действительной службы, взял своё заветное ружьё и присоединился к батальону, который двинулся на границу, чтобы обуздать и отразить силу силою, в случае нужды.
— Куда ты, старый? — спросил его командир.
— Хочу в последний раз, перед смертью, сжечь ещё хоть одну турецкую кучу и застрелить хоть одного неверного! — отвечал спокойно Омчикус."
Иако већ у дубокој старости, прикључио се био батаљону на граници, јер му је посљедња жеља била да пред смрт "запали још једну турску кућу и убије још једног невјерника".
Гајо је путнике одвео у Мутилић и ту су некако и најбоље описане сцене овог путовања. Кнежевићи су већ знали за путнике који долазе. А сусрет руских и личких Кнежевића на путу из Удбине у Мутилић Надеждин је описао овако:
"Мы пошли вниз с высоты, на которой расположено селение Удбиня, по направлению к востоку. Омчикус шагал впереди, точно богатырь в семимильных сапогах, так что мы едва поспевали за ним. На половине дороги нам встретились двое мужчин, которые не шли, а бежали: один лет уж под пятьдесят; другой — с небольшим за двадцать. Увидевши нас, они остановились. То были Кнежевичи, Дано и Паво: первый — двоюродный племянник покойного Максима Дмитриевича, второй — родной, от родного брата. Оба они, обласканные Дмитрием Максимовичем, воротились назад с нами. На лицах их изображались и радость, и изумление, и родственная горячность, и с тем вместе глубокая, благоговейная почтительность."
Описује се затим сама кућа у којој се родио Максим Дмитриевич Књажевич
"Святая, патриархальная простота царствовала внутри. Никакого убранства, никаких признаков богатства и роскоши. Мебель самая смиренная, состоящая из утварей, необходимых для сельского домашнего обихода. В одном углу стояли «кросна»: так называется здесь ткацкий домашний стан. Впрочем, всё было в порядке, в опрятности, в чистоте."
А затим су се испред куће поредали сви Кнежевићи да поздраве госте. Суштински Надеждин описује једну класичну српску сеоску задругу.
"Когда мы вышли из дома, на дворе стоял целый ряд мужчин и женщин. Всё это были Кнежевичи, принадлежащие или к поколению Ильи, родного брата Максима Дмитриевича, который оставил после себя четырёх сыновей, или к поколению Дана, у которого также четыре сына. Оба эти поколения соединены законом в одно нераздельное семейство, у которого всё общее: домашний быт и служебная повинность, земля и хозяйство, труды и прибытки. Есть ещё два поколения Кнежевичей, происходящие от той же самой линии, как и Максим Дмитриевич, кроме тех, которые принадлежат к другой линии, произведшей в числе прочих майора Мата."
Описују и посјету цркви (то је иста црква са слике из претходних постова):
"Мы вошли в дом Божий; приложились, по обычаю, к храмовой иконе, всегда стоящей посреди церкви на налое. Как наружность, так и внутренность храма, самые простые, без всякого украшения и богатства. По существующему во всех здешних сторонах обыкновению, вся церковь внутри обставлена вокруг стен местами для почётнейших лиц из прихода."
Када се сва маса Кнежевића искупила да испрати путнике, Надеждин је то искористио да на лицу мјеста сакупи податке о роду Кнежевића.
"Между тем, всё семейство Кнежевичей собралось сюда же на прощанье. С карандашом и записною книжкою я уселся посреди них, с тем, чтоб собрать и заметить все подробности о настоящем состоянии фамилии. Дано диктовал мне более всех. Он был всех старше и знал всех больше."
На свом путу назад, тројица путника су прошла још кроз сљедеће мјеста: Бјелопоље, Кореница, Плитвичка језера, Прибој, Петрово село, Ваганац, Раковицу (гдје су жељели посјетити још једног Кнежевића њиховог рода, капетана Васу Кнежевића) да би своје путовање завршили у владичанском двору у Плашком. У наставку овог Надеждиновог извјештаја налази се оно што је он успио сакупити и закључити о роду Кнежевића из Мутилића.