Покрећем тему о Дачанима, познатом старовековном народу који се истакао у свом отпору према ширењу моћног Римског Царства, али је због тога доживео страдање које се слободно може назвати геноцидом.
Дачани је назив за народ, односно групу племена која су живела отприлике на подручју данашње Румуније крајем старе и почетком нове ере; обично се Гети, народ који је живео на подручју данашње југоисточне Румуније и североисточне Бугарске (Влашка низија, Добруџа и доњодунавски део Бугарске) повезују са Дачанима, односно сматра се да су били сродни или да су културно и језички били један народ, док су Дачани у ужем смислу своју државу створили на подручју западне Трансилваније (отприлике данашњи румунски округ Хунедоара). Лингвисти Дачане, на основу њихових сачуваних језичких трагова, најчешће повезују са Трачанима у једну дако-трачку породицу индоевропских језика; да ствари не стоје баш тако једноставно говори дакомизијска хипотеза бугарског лингвисте Владимира Георгиева, који је сматрао да су дакомизијска (која је поред Дачана и Гета обухватала и племе Меза у данашњој СЗ Бугарској као и Дарданце, Трибале и сва палеобалканска племена која су настањивала моравску долину) и трачка породица језика засебне групације у оквиру индоевропских језика; данас већина лингвиста одбацује ову стриктну хипотезу, али се слаже да постоје приметне разлике између источнотрачких и дако-западнотрачких говора, али да су ове две групе свакако сродне, тј. не налазе се на засебним гранама у оквиру ИЕ породице језика. Археолошки се Дачани такође могу испратити, а најкарактеристичнији налаз који се за њих везује је чувена
дачка шоља.
Први владар који је успео да уједини дачка племена је био Бојребиста (61-44. п.н.е.); он је заратио са келтским племенима ка западу и успео да их истера преко Тисе или да их покори (претпоставља се да су му Скордисци били вазали), такође је успешно ратовао и против Бастарна на истоку и грчких црноморских колонија на југоистоку; у једном тренутку под својом контролом је држао целокупан простор између Тисе, Дунава и Дњестра, а због своје подршке Помпеју у римском грађанском рату је запао за око Цезару, који је планирао да покрене војну кампању против ојачале дачке државе, али га је омео атентат извршен над њим, а на исти начин је пострадао и Бојребиста (убијен од стране родовског племства). Децебал (87-106. н.е.) је успео да поново уједини различита дачка племена и наметне се као главна прекодунавска опасност римском цару Домицијану, а затим и Трајану који је покренуо велику војну кампању ради уништења дачке државе - Први и Други дачки рат (један од главних разлога покретања ових похода је било то што су Римљани желели да се домогну богатих златних рудника Дакије). После јуначког отпора (римски легионари су, између осталог, морали да модификују свој оклоп како би се успешно супроставили злокобном
дачком српу који је лако кидао удове), Дакија је пала, њено становништво је великим делом или избегло, или побијено, или продато у робље, а цео наратив о овим ратовима је минуциозно приказан на Трајановом стубу у Риму. Након освајања успостављена је римска провинција Дакија, која је обухватала део Баната, западни и централни део Трансилваније и Олтенију, док је остали део Дакије остао изван римског домашаја и на том простору су живели тзв. Слободни Дачани као и дачка племена Карпи и Костобоци.
Горе поменути Слободни Дачани, Карпи и Костобоци су често вршили упаде у провинцију Дакију као и у прекодунавске провинције (Доњу и Горњу Мезију), па је присуство легија у Дакији било обавезно, све до њеног напуштања за време владавине Аурелијана (271-275.) из стратешких разлога (немогућност одбране истурене провинције од све чешћих напада разних варварских народа). Слободни Дачани су настањивали источни лук Карпата и равнице источно од њега, све до реке Сирет, Карпи су се налазили између Сирета и Прута (румунска Молдавија) док су Костобоци били лоцирани северније, између североисточног дела Карпатског ланца и горњег тока Дњестра (Буковина и југозападни део Украјине). Костобоци су нарочито занимљиви, идентификована је археолошка култура која се везује за њих (липицка култура као и њен наследник, Култура карпатских кургана), а они су изгледа били наслоњени на прасловенска, зарубињецка насеља даље на северу, те је сигурно долазило до одређеног међусобног утицаја. Култура карпатских кургана (крај 2-крај 4. века) се налази на простору где је данас највећа разноврсност I2a YP196 хаплогрупе, па то треба узети у обзир приликом разматрања њеног раног ширења, у том смислу да су припадници ове културе највероватније међу првима асимиловани у ранословенски етнос који је јачао током 5-6. века. Ово покреће и питање које хаплогрупе су могле да буду доминантне међу Дачанима? Упркос савременој доминацији I2a у Румунији, што је највећим делом последица словенских миграција, мишљења сам да су Дачани углавном били носиоци оних хаплогрупа које се везују за предсловенско староседелачко становништво Балкана - E-V13, J2b2 M241 и R1b Z2103.