Аутор Тема: О чему размишљају Срби и какве подухвате предузимају уочи и током Дугог рата?  (Прочитано 2610 пута)

На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Дуги рат (1593-1606) и дешавања која су му претходила, као и она која ће уследити као његове последице, занимљив су период за изучавање, гледано са наше тачке гледишта, јер се у то време одиграва неколико значајних војних и политичких момената, у којима ће на површину испливати цела плејада занимљивих личности са наших простора.

Овај рат, који је зависно од узимања времена његовог почетка трајао тринаест, односно петнаест година (због тога понекад називан и Петнаестогодишњи рат), био је вођен између Аустријског царства и Османског царства, а у рату су још учествовале кнежевине Трансилванија, Влашка и Молдавија, те Ферара, Тоскана, Мантова, и на крају крајева Папска држава.

Увод у рат били су окршаји на границама двају царстава, који су почели да се дешавају током 1591. године, те пад Бихаћа у руке Османлија 1592. године. У пролеће следеће године Османлије ће започети опсаду Сиска, која ће до јуна исте године окончати неславно по Османлије, а месец дана касније Синан-паша ће и званично отпочети ратна дејства према Аустрији, када ће освојити Ђур (1593) и Коморан (1594).

Током 1594. године Срби ће подићи чувени Банатски устанак, када ће од Турака ослободити скоро цео Банат, те једно време држати под својом контролом и тврђаве Вилагош и Јанову у Кришани, али због ћутања мађарских великаша, од којих се очикивало дизање на општи устанак, устанак је исте године и пропао.

Након пропасти устанка немали број Срба је из Баната избегао у Ердељ, где је тада основана и Ердељска епископија, док су остали Срби из практичних разлога били помиловани (милости једино није било према вођи устанка, епископу Теодору Несторовићу, који је жив одран од стране Турака).

Као одговор на овај устанак, Турци су спалили и мошти највећег српског светитеља Саве Немањића, шаљући тако Србима поруку шта их чека убудуће, уколико се поново одваже на такав потез.

Иако је угушен у Банату, устанак се пренео у Србију где је допро до Ждрела на Млави. У исто време избио је и један устанак у околини Пећи али такође без виднијег успеха. Пошто су се на Турке подигле и њихове вазалне кнежевине Ердељ и Влашка, то су многе српске чете под вођством својих старешина упадале дубоко у Турску и пљачкале све до Једрена и Плевне.

Као што видимо, таква одмазда је само додатно продубила раздор између Срба и Турака, па ће већ две године касније доћи до устанка у Херцеговини и Црној Гори. У том устанку ће учесвовати Бјелопавлићи, Дробњаци, Никшићани и Пивљани, али ће сам устанак бити угушен на Гатачком пољу 1597. године, из разлога изостанка помоћи Млетака.

Устанак сличног карактера десиће се и деценију касније, када ће на простору Горње Албаније планути устанак против Турака, који ће захватити и околна племена Клименте, Куче, Пипере и Бјелопавлиће, али из сличних разлога као и претходна два устанка врло брзо ће доћи до његовог гушења.

Оно што је пак свим овим устанцима заједничко, јесте личност која их је инспирисала, а то је српски патријарх Јован Кантул (1592–1614).

Док је то тек једна од личности које дотичу ову тему, тако је и ово тек један од аспеката дешавања тих година, које бих волео кроз ову тему да простудирамо.

У наставку о стању Османског царства и плановима хришћанских сила уочи рата...
« Последња измена: Август 02, 2016, 11:37:53 поподне админ »



На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Какво је било стање у Османском царству уочи Дугог рата можда најбоље илуструју следеће чињенице, да су турски упади у дубине хришћанских територија трајали од око 1450. до око 1500. године - дакле уочи Дугог рата ти упади су већ били обуздани - јер је у међувремену граница између Турске и Аустрије стабилизована стварањем војне границе; ратним успесима, као и ратним неуспесима обема страна, и једна и друга имеприја до почетка Дугог рата, по снази су биле отприлике изједначене.

За то време у хришћанске земље почињу већ да пристижу информације о политичком и социјалном стању у Османском царству, што су иначе и први озбиљнији покушаји упознавања хришћанског света, пре свега са положајем хришћанског становништва у Османском царству, али и уређењем самог царства, политичким приликама и династичким односима у њему.

Познате извештаје те врсте доносе пребези из Османског царства, који су тамо завршили као робље или као јањичари, па тако имамо и два позната извештаја пребега пореклом са наших простора, попут додуше нешто ранијег извештаја Константина Михајловића из Островице (1435– после 1501) прво насловљеног као Летопис о турској управи, а други Бартоломеја Ђурђевића (око 1506- око 1566) назван De afflicatione tam captivorum quam etiam sub Turcae tributo viuentium Christianorum..., можда и значајнији за ову тему, с обзиром да је Ђурђевић по бекству из Османског царства агитовао по европским дворовима на борбу против Османлија (ово дело је у периоду од 1544. до 1598. године, доживело чак 64 издања; а о ратној расположености Ђурђевићевој види се у његовом делу Exhortatio contra Turcas).

О познавању Османлија међу хрићанским становништвом овог дела Европе можда најбоље говори Антун Некић у свом раду Europske predodžbe o „turskoj“ prijetnji (14.-16. stoljeće).

Кроз детаљније упознавање непријатеља и стабилизацију прилика у граничним пределима хришћанских земаља, хришћанске земље полако прелазе из дефанзивног у офанзивни став, а та промена позиције осећа се и међу поробљеним становништвом хришћанских земаља на границама двају светова (хришћанског и османског).

То видимо већ 1571. када се под патронатом папе Пија V оснива Света лига, савез медитеранских земаља формиран у циљу заустављања даље турске најезде ка Европи и сламању турског преимућства на мору, као и проширење тог савеза под папом Климентом VIII, када у такав савез улазе и Трансилванија, Молдавија, Влашка и Московија, а формирању савеза ради папски делегат Александар Комуловић (1548-1608), рођени Сплићанин и члан Светојеронимског завода у Риму, па тако један извештај из 1593. године обавештава Комуловића о расположености народа у Херцеговини, Славонији, Хрватској, Далмацији, Србији, Мезији, Босни, Рашкој, Пожеги и Темишвару да се дижу на устанак против Османлија, а што не чуди уколико узмемо у обзир његову преписку и са пећким патријархом, управо реченим Јованом Кантулом.

Између поменутих папа изредаће се још неколико папа, од којих ће један бити чувени папа Гргур XVIII (1572-1585), кога налазимо слављеног у Илирском грбовнику Петра Охмучевића (пре 1592. године), као и папа Сикст V (1585-1590), пореклом и сам «Илир».

Поред велике заинтересованости Свете Столице за општим устанком против Османлија на Балкану, приметна је прилична заинтересованост домаћег племства, углавном склоњеног у сигурне зидине слободних приморских градова попут Дубровника и Сплита, али и великих центара у суседној им Италији, пре свега Рима и Напуља.

У наставку нешто више о активностима старог и новог племства у земљама Османског царства и на Медитерану...



Ван мреже Лаф

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 80
Запада за око чињеница да када староседелачка црквена елита која потенцира слободу култа и верско-политичку аутономију (пивљански Соколовићи) губи примат, на пећки трон и за вође буна долазе људи помало егзотичних (през)имена (Кантул, Николин, Грдан), које документи изричито називају Власима и којима је приоритет остваривање секуларно схваћене слободе везивањем за Аустрију. Иста ствар се дешава и век и по касније: релативно кооперативни патријарси из србљачких родова са Цетиња, Косова и Македоније уступају место Бањанину Шакабенти, а катастрофа се понавља. Такође после устанака, приметно је трвење и различито разумевање политичког тренутка између главешина који потичу из старих кнежевских родова (братоножић Милош Обреновић)  и источнохерцеговачких и босанских пребега (Хаџи Продан, игуман Пајсије и Авакум). Можда је у питању пука корелација и натегнута паралела, али недавно ми паде на памет...

На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Никако да стигнем ову тему да оживим, али ево пар имена за размишљање, а у контексту најављеног прегледа активности старог и новог племства у земљама Османског царства и Медитерана.

У том смислу, занимљиво је поменути да се у овом периоду на дворовима првенствено медитеранских земаља могу сретсти многи људи са наших простора, који су се на тим местима домогли високих пре свега војних послова. Ту је реч пре свега о чувеним Охмучевићима, фамилији која ћe дати познатог нам адмирала Петра Охмучевића, Тасовићима, тј. Тасовчићима, чувеним дубровачким трговцима, за које спискови средњовековне српске властеле тврде да су били од Бање Луке, Сагроевићима, или Сагриеловићима, дубровачким трговцима наводо пореклом од старог босанскога племства, Љубибратићима, из којих 1593. године у Напуљ код адмирала Тасовчића долази калуђер Дамјан Љубибратић из Пећи, да преговара о дизању устанка против Турака, као и презимена попут Љубаковић, илити Љубковић, Мрнара, могуће да има везе Мрнавићима, односно Мрњавчевићима (тенденциозна веза ове врсте забележена је управо негде у то време, код Ивана Томка Мрнавића, који се служи грбом Мрњавчевића), Јакшићима, Зубовићима, или Зрубковићима, Гргуревићима, Чихорићима итд.

Сва ова презимена јављају се отприлике у исто време, и све заједно их срежемо и у чувеном Илирском грбовнику, такође насталом почетком деведесетих година XVI века. Неки већи број имена ове врсте дала би нам књига Бродари и поморци Дубровачке републике од Јосипа Луетића, али засад нисам био у прилици да дођем до те књиге.

Такође, од презимена које овде запада за очи јесу и Мажибрадићи, које смо имали прилике видети као потомке Котроманића, у родослову који је нашао наш изврсни трагалац Сол.

Ова сазнања указују на могућност постојања извесног „друштва” људију са наших простора који су своје политичке циљеве уобличили у чувеном Илирском грбовнику, а чије политичке амбиције у светлу идеологије коју Илирски грбовник, али и нешто раније Родословље господе српске и босанске пропарига, нимало не заостају за политичким амбицијама већине српских политичара с краја XIX и почетка XX века. Колико је тада било реално једно такво остварење, питање је, али обновљено "Илирско царство" обухватало би скоро све јужнословенске земље.



Запада за око чињеница да када староседелачка црквена елита која потенцира слободу култа и верско-политичку аутономију (пивљански Соколовићи) губи примат, на пећки трон и за вође буна долазе људи помало егзотичних (през)имена (Кантул, Николин, Грдан), које документи изричито називају Власима и којима је приоритет остваривање секуларно схваћене слободе везивањем за Аустрију. Иста ствар се дешава и век и по касније: релативно кооперативни патријарси из србљачких родова са Цетиња, Косова и Македоније уступају место Бањанину Шакабенти, а катастрофа се понавља. Такође после устанака, приметно је трвење и различито разумевање политичког тренутка између главешина који потичу из старих кнежевских родова (братоножић Милош Обреновић) и источнохерцеговачких и босанских пребега (Хаџи Продан, игуман Пајсије и Авакум). Можда је у питању пука корелација и натегнута паралела, али недавно ми паде на памет...

Лафе, нисам раније стигао да се вратим на ову тему, али више пута сам размишљао о томе што си написао. Чини ми се да има неког смисла ово што си написао, чак изгледа да ту постоји извесна законитост, но питање је да ли се било шта од тога у датом тренутку могло избећи.



На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Снимих вечерас копију фреске патријарха Јована Кантула из Пећке патријаршије.


патријарх Јован Кантул, Георгије Митрофановић, 1619-1620.

Оценивши да је после избијања рата 1593. године наступио повољан тренутак за збацивање турске власти, рачунајући на савезништво са Светом лигом, патријарх Јован Кантул напушта политику коегзистенције са турском влашћу, која је карактерисала његове претходнике из рода Соколовића. Његово опредељење је била оружана борба уместо несигурне толеранције са Портом. Зато позива српски народ да се бори за слободу све до истеривања Османлија из постојбине предака. Његов позив први су прихватили банатски Срби, да би се одатле устаничка ватра проширила на све српске крајеве, од Мориша до Јадрана.

Извор: Љубивоје Церовић, Срби у Румунији, Нови Сад, 1997, стр. 83