Нисмо у изолацији, али смо у једном успореном "моду"...Да ли интеракција између људи у мери у којој је присутна на Балкану нас спречава да се нађемо сами са собом, тј. она вишевековна задругарска или племенска заједница спречава индивидуализам? Напр. мене ово садашње стање, после преласка на "онлајн" наставу, подсећа на период од последње две године факултета, када сам сам са собом био потпуно чист, а опет и део друштва, није ми интеракција са друштвом одузимала ништа од свог личног комфора, јер је тамо та интеракција управо као сада овде-умерена и по мојој мери "дозираности"...Овде сам се вратио у вртлог већег нивоа интеракције и кренуо је "зачарани круг", кога је човек свестан тек када се запита шта је то што му недостаје...Па ако је због нечег све ово добро, онда је то што су сви приморани да се посвете себи мало више, било да су овај или онај тип личности...А кад се врати све у нормалу, да свако има и даље свој неки кутак и да оно што је остало позитивно из овог периода у смислу неопходног успоравања дневне трке, настави и даље да траје и кад се вратимо у ту трку. Ако бих навео неку позитивну ствар у овом времену, то је да нема више толико анализирања других, нема оговарања и такмичарског модела...Људи су препуштени томе да буду то што јесу, и у интеракцији са другима зрачи много више позитивне енергије и емпатије