Пре неких 20 так година читала сам књигу нашег етнолога Миленка Филиповића "Човек међу људима"у издању Српске књижевне задруге издање 1991 год.На страни 328 - 356 помиње се установа "Брачни помоћник код Срба и хрвата"Преносим само део :....Ипак вреди да се помене,јер показује шта може да се чини да кућа добије мушкарца наследника. Било је то у ужичком селу Т. у почетку првог светског рата. У једној кући живели мајка,син и снаха, а одвојено су живела четири сина.Син којије живео с мајком погине као војник у борби, не оставивши деце.Брзо после тога у селу буде смештена једна јединица србијанске војске, и војници размештенипо селу. Свекрва је нагнала обудовелу снаху да ноћи неколико ноћи са једним војником (којије био из Груже). Кад је жена родила,син јој је уписан на име њеног умрлог мужа. За бабу је то дете били као да је од њеног сина, а ни стричеви нису спречили том детету право на имање. Старац П.Маркељић из Шарана у Таковском срезу, који је био официр поменуте јединице, икоји је доцније одлазио послом у поменуто село интересовао се за случај, казивао је да му је том приликом сама баба говорила "Ја сам тако хтела!"и објашњавала да не би било лепо,да би била срамота да им кућа опусти. У самом Таковском срезу, по мојим личним обавештењима,дешава седа удовица роди на десетак месеци после смрти свога мужа са којим није имала деце а у законском року који допушта да седете сматра законитим дететом умрлог човека .Дете се онда сматра као пуноправан наследник.Жена каже да је "пренела".
Није баш све у табелама....
Баба је била паметна.
А важне су и "околности сваког конкретног случаја".
Можда је волела снају, знала да у се снаја и погинули син искрено волели, можда је и снаја њу волела, можда је снаја била сиротица која није имала где да се врати.
А заиста кућу је требало одржати.
Па иако "тако зачет мушки наследник" није носио генетику почившег сина (колико схватам та баба је имала од своји других синова унучади кроз коју је генестки "наставио" свој живот и њен погинули син) - био је "намењен" у "спомен" на њеног погинулог сина - на радост живота - а ми само гледамо "плот" тј. телесну димензију живота.
Духовно (тако ја мислим) тај њен покојни син је био са њима - својом драгом и својом мајком - које су "одржале" његово огњиште и наставиле се помињање његовог имена, опет да кажем "на радост живота". А и оне су осећале и знале то.
Наравно да би била већа срећа и радост за мајку да је то дете било од њеног погинулог сина, али живот прича своју причу... но духовно је било чедо те куће. Дете "на знаменије".
Уосталом, читала сам неку књигу не тако давано - о неким афричким племенима и њиховим веровањима - оцем се сматра онај ко подигне дете, а не ко га роди, чак они и дају дете другоме да га подиже, дете зна ко га је "изродио" али духовни отац је важнији- онај ко преноси табуе, обичаје и др.