ВРЕТАНИЈА
Чињеница је да су Срби пушкама аустријске производње одбранили Хрватску од Турака и у њу дошли на позив аустријских заповедника, јер су Хрвати побегли ка Словачкој, Мађарској и Пољској. Причамо о српској Крајини, а мислимо на Кордун, Банију, Лику, Северну Далмацију, ЗАПАДНУ и Источну Славонију. Но, мало Срба зна за земљицу ВРЕТАНИЈУ, прву војну Крајину која је настала у срцу данашње Хрватске, у четвороуглу Вараждин – Загреб – Вировитица – Иванић Град.„...Пределе Горњокарловачке епархије, Срби су насељавали током 15 – 18 века, а епископат им је био у манастиру Рману (Хрмањ) на ушћу Унца у Уну... У 17. веку, његовим почетком, основано је Ускочко или Марчанско владичанство. У великом Бечком рату (1683 -1699), Банија, Лика и Крбава ушле су у састав аустријске државе.Тада је за ове крајеве основана Карловачко – зринопољска епископија (1695)...“. „Горњокарловачка епархија је поред својих манастира имала стоосамдесет и девет храмова и пет парохија. Према пописима распростирала се над 384.494 православних Срба“. Но, откуда Срби тамо? Угарски краљ Матија позвао је у своје војне редове српске војнике, након пада српске деспотовине у турске руке 20. јуна 1459. године, кад је последњи српски краљ из Босне, Стефан Томашевић, предао утврђење Смедерево, чиме је нестала српска средњевековна држава. Почеле су нове сеобе народа из Србије ка западу (које су трајале током векова). Краљ Матија је 1475. године у своју личну гарду одмах ставио 5000 Срба – хусара (лаких коњаника), а у исто време Срби су већ одавно били на тлу Славоније, Пригорја, Посавине, Подравине и Билогоре. Прва година која се помиње у историјским изворима је 1424, када Катарина Бранковић („кћер деспота Ђурђа, удата за грофа Урлиха Цељског“. Своју нову територију Срби су назвали ВРЕТАНИЈА. У исто време, то су била врата Европе за заштиту од Турака. Између 1467 – 1470. тамо стижу нове српске породице из Босне и Херцеговине са војводом Владиславом Херцеговићем, сином оснивача Херцеговине, Стјепана Вукчића – Косаче.
Момир Јовић: Историја Срба, стр. 202.
Ибид, стр. 203.
Ибид, стр. 147.