Прије него почнем са анализом конкретних родова на подручју некадашње жупе Брсково, добро би било написати нешто о историјским и демографским процесима овог краја у периоду од 17. до 20. вијека.
Ко што смо видјели, све до краја 17. вијека становништво овог подручја је било доминантно православно, са развијеном кнежинском самоуправом и прилично активним религијским животом. Противтурски покрети становништва почели су већ са Грдановим устанком крајем 16. вијека, наставили се средином 17.вијека акцијама митрополита Пајсија Колашиновића, а кулминирали Сеобом Срба под Чарнојевићем 1690-тих.
Турци су већ 1650-тих година одлучили да подигну град у данашњем Колашину и да у њега смјесте војну посаду. Приступило се потом насељавању муслиманског становништва у граду и околини, као и на прелазима Таре у околини Мојковца. Муслиманско становништво се на овим простору увећало током 18. вијека, заузело је најплодније дијелове земље. Мањи дио православних остао је у овим насељима у чифчијском односу. Међу муслиманима је евидентно било досељеника из Брда и Малесије, али је свакако било и исламизованих старинаца. Православни су остали компактни на простору Мораче и Роваца и на тој линији су констатно трајали сукоби са колашинским Турцима. Већ сам поменуо да су колашински Турци били прилично фанатични и агресивни.
У 19. вијеку Црна Гора је постепено своју границу примицала Колашину и Тари. Берлинским конгресом 1878. године је одлучено да се Колашин препусти Црногорцима. Било је неких преговора да муслиманско становништво остане у граду и околини, али су се муслимани из Колашина иселили 1886. године. На подручју Мојковца, граница је успостављена на ријеци Тари, а исељавање муслимана из Доњег Колашина одвијаће се након Балканских ратова 1912. године, па и након успостављања Краљевине СХС 1920-тих година.
Ове процесе је занимљиво описао Григорије Божовић у свом путопису по Црној Гори 1935. године, гдје пише:
"Што се колашинских „Турака“ тиче хоћу да рекнем једну ствар, на коју нарочито обраћам пажњу позванијима. Мислим да је по средини брђанска мистификација у главном: дошли су овамо још као непотурчени, и нашавши неколико бегова Турака, рекли да су већ „Турци“, да би могли лакше засновати своје кућиште и ширити се на рачун православне браће. А већ њихова деца су била „Турци“ и без формалнога преласка у ислам. Оваке су појаве биле честе код Арбанаса, а ја знам једну васојевићску породицу, која је данас разграната по Мавровском пољу и Дуфу, и која је тек ту објавила да је православна, док је на дугом путовању кроз Малисију И Дарду била прво тобоже католичка, па затим муслиманска!...
Најчуднија игра судбине у нашој земљи: пре коју стотину година Морачани, Ровчани, Колашинци засновали турство по Колашину и разагнали браћу Србе – а тек пре коју годину опет Морачани, Ровчани и Колашинци сјурили се преко Таре у овај исти Колашин, уселили се у села и чардаке своје крвне, братственичке и племенске браће муслиманске, светећи оне које су ови прогнали..."