Ух, хвала на одговору у сваком случају, мислила сам да нико неће одговорити.
Сваки труд да се нешто проучи, па чак и постављање неких хипотеза, базираних на озбиљном проучавању и повезивању података сакупљених на тај начин јесте вредан труда, али није добро имати агенду, тј. кренути у истраживање са већ предетерминисаном намером да се нешто докаже, онда лако обманемо сами себе. Сви би ми волели да имамо племићко порекло и у истину, живот је рингишпил, некад се окрене овако, некад онако - данас јеси сутра ниси, има много потомака некадашњег племства међу обичним сељаштвом, посебно потомцима ратничких дружина Црне Горе и далматинских Морлака. Али треба бити обазрив, реалан, преиспитивати и сумњати у све и то након дубоког залажења у штиво, литературу, а интернет није довољан, треба ићи у библиотеке , али и на терен, у архиве , на гробља предака и у места за које се предпоставља да су боравили.
Не бих никога аутоматски дисквалификовала, јер изношењем хипотеза и аргументованом дискусијом и анализом можда и можемо доћи до неких истинитих закључака. Ако неко негде и греши не значи да греши у свему, јер се многи српски великаши заиста и јесу монашили у својим позном годинама, а у турбулентним временима када се српско царство распадало, јачао утицај католицизма на тим просторима, уз истовремени продор ислама са Турцима. Многи од њих су постајали великосхимници, дакле, одрицали би се свега и тешко да би неко у њима препознао некадашње моћнике. Можда је то била и нека врста камуфлаже како би се сачувао голи живот и потомство и добило на времену за сеобе у друге крајеве, у којима су настављали да живе, а како друго у то време него као ратници и сточари. Једино су они који су прешли у католицизам или ислам могли задржати племићки статус, али нису то сви желели, радије су постајали део народа и делили судбину са њим. Зато су за мене летитимне претпоставке да међу тим обичним народом има племићких предака, али као што рекох, стварно не треба олако срљати у закључке.