ДИНАР - долази од латинске речи као ознаке за римски сребрни новац. Име овог новца добило је на Истоку грчки облик денарион. На наше просторе термин је дошао из новогрчког језика и служи искључиво као ознака за сребрни
новац. Његов синоним је грош, који се почео ковати у Италији у XII веку. У почетку је грош био крупан сребрни новац, па отуда и италијанско име (крупан, дебео). У многим земљама у средњем веку сребрни новац је носио име динар или грош.
Млетачки сребрни новац називан је грош или матапан, а понекад и дукат. Кован је од 1202. и све време је био врло стабилна монета - истог типа, исте тежине (2,178 гр), и исте финоће сребра (965/1000). Млетачки грош подражаван је у више земаља у XIII и XIV веку.
Српски сребрни новац почео је ковати, по угледу на млетачки грош, краљ Урош I (1243-1276) при крају своје владавине. По свом изгледу, тежини и унутрашњој вредности (финоћи, проценту сребра) одговарао је млетачком матапану и називан је динар или грош. Први назив налази се чешће у изворима писаним српским језиком, а други у документима писаним латинским или италијанским језиком. Термин динар јавља се у натпису на новцу Вука Бранковића.
Српски новац кован је у разним ковницама, а имао је различите карактеристичне ознаке (застава, крст, мач итд.), затим различиту тежину, па и вредност, али се увек рачунало да једну перперу чини 12 динара исте врсте. За готово два века исковане су бројне емисије динара са много врста и варијаната. Према процени нумизматичара било је око 420 основних врста и око 800 варијаната.
Крстати гроши су једна од првих врста новца кованих у Србији. У дубровачкој и которској архивској грађи помињу се током неколико деценија (1281, 1312-1358). У изворима писаним српским језиком налазе се само у повељи цара Душана из 1348, где је наведено да се Хиландару даје од новобрдских рудника годишње „сребра за четири тисушта крстатих перпер". Крстати гроши служили су, као платежно средство, не само у Србији већ у Дубровнику, Котору и другим местима у Приморју.
Пред крај XIII века српски новац се почео тежински удаљавати од млетачког узора. Током прве половине XIV века у оптицају су били динари мање тежине, а у време Душана изгубили су половину првобитне тежине. За владавине цара Душана и његовог сина цара Уроша кована је једна врста новца, која је представљала трећину стабилних царских динара (народно име трећак). За најмање новчане јединице нумизматичари употребљавају назив полудинари, иако се под тим именом не помињу у изворима.
Према сведочењу писаних извора све већи број перпера рачунао се у литру (јединица мере за тежину) сребра. Од почетка XIV века па све до пред крај истог века распон је ишао од 14 до 54 перпере у литру сребра. У доба кнеза Лазара Хребељановића у оптицају су биле теже и лакше јединице: код првих су 36, а код других 54 перпере ишле у литру сребра. У време Деспотовине динар је имао просечну тежину око 1 гр а било је и најситнијих јединица, чија тежина је износила свега 0,15 гр. Овим последњим одговарао би, према мишљењу нумизматичара, народни назив маљушник.
Сребрни новац типа гроша кован је у Дубровнику од 1337. и називан је грош и динар. У документима на латинском и италијанском језику познат је као грош, а у оним писаним српским језиком као динар. У повељи краља Дабише из 1392. спомиње се српски доходак у износу од дви тисући перпер динари дубровачких.
Млетачки грош имитиран је и у Босни. Од времена бана Стјепана II Котроманића (1322-1353) кован је сребрни новац, који се у изворима писаним латинским и италијанским језиком назива грош. Његово име није остало забележено у документима писаним српским језиком, али се може претпоставити да се називао динар.
Због истовремене циркулације златног, сребрног и бакарног новца утврђени су курсеви по којима су се мењале и обрачунавале поједине врсте или јединице различитих врста новца (златници, монета, фолар).
Р. Ћук
ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ - РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.
