Аутор Тема: Бадњак  (Прочитано 725 пута)

На мрежи Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10215
  • I2a S17250 A1328
Бадњак
« послато: Јануар 12, 2025, 02:22:17 поподне »
Ови дани између Божића и Богојављања у народу се називају „некрштени дани“. Кажу да треба бити опрезан, јер свакава искушења ових дана вребају...

Ево једног малог „искушења“ за форумаше који су вољни да мало пусте машти на вољу.

Током Бадњег дана размишљао сам о суштини и чудној судбини Бадњака.

На Бадње јутро у кућу уносимо Бадњак (било да смо га сами исекли у церовој шуми, или га претходно вече узели у цркви или купили негде успут на пијаци или улици), постављамо га на почасно место у трпези, називамо га „драгим гостом“ и „најмилијим рођаком“, дворимо га цео дан... Онда, кад мине дан и завлада мрак, тог истог госта и рођака, ми шчепамо, изнесемо га из куће и запалимо! И то, ни мање ни више, него у црквеној порти...

Све ово ако се не зађе у неку дубљу позадину обичаја, делује прилично дивљачки и застрашујуће. Размишљах шта је суштина обичаја. Имам у глави неку одгонетку. Па, ето, позивам све који размишљају о истој теми да баце овде своја размишљања. Није поента гледати по етнолошкој литератури, било би занимљиво чути оно што вам се намеће као решење по неком вашем мишљењу.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже МиланО

  • Гост
  • *
  • Поруке: 11
Одг: Бадњак
« Одговор #1 послато: Јануар 12, 2025, 05:20:37 поподне »
Небо, похвала за тему, морам да признам да сам и сам имао недоумице око овог питања.

Ако спаљивање тумачимо у универзалном смислу, то је чин уништења. Међутим, у случају паљења бадњака није тако, а ево и зашто.

Најпре, тумачење које можемо добити од свештеника, да је то ватра на којој се греје Христ (симболично - љубав), даје само делимичан одговор, мада веома смислен (јер је и љубав неуништива). Ипак, пуни смисао мора се тражити у изворним, паганским обичајима.
За Словене, храст као свето дрво има божанске особине, а једа од њих је бесмртност... Ако је нешто неуништиво, шта се постиже симболичним спаљивањем? Рестарт, поново рађање, обнављање (светлости, живота)... 
Тога има и у другим традицијама (птица Феникс, на пример).

Дакле, на Бадње вече, у том кратком периоду када се отвара портал између нас и света мртвих, тај симболични чин је иницијација у контакт са прецима! Ми храну те вечери остављамо на столу за њих, они тада долазе и ако виде породичну слогу помоћи ће да цела година буде родна и благодетна...

Наилазио сам на тумачења да бадњак никако не треба спаљивати, али мислим да је то последица површног приступа и погрешног схватања шта то спаљивање значи.

Неки други, пак, чувају прошлогодишњи бадњак (по узору на јаје-чуваркућу) да га сада спале, али и то је погрешно.

Иначе, бадњак се у кућу по правилу уносу увече, а не ујутру, тако да и ту може да настане недоумица како да принесем свој бадњак пламену великог бадњака у црквеној порти (који се пали предвече), кад га још нисам унео у своју кућу? Одговор би могао да буде - не палиш свој бадњак, него само присуствујеш паљењу (или палиш гранчице које си тамо добио), а свој запалиш кад дођеш кући, уз церемонију.

Палите бадњаке, тако се подсећамо на то да је искра живота вечна.

Ван мреже ⲥуⲛцⲉ

  • Члан Друштва
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1855
  • I-A1328
Одг: Бадњак
« Одговор #2 послато: Јануар 13, 2025, 12:56:46 пре подне »
Ови дани између Божића и Богојављања у народу се називају „некрштени дани“. Кажу да треба бити опрезан, јер свакава искушења ових дана вребају...


Тачно тако. То је доба када се отварају врата онога свијета и вребају разни дуси, море, вјештице, виле, вукодлаци, упири. Народ је вјеровао да они могу запосјести у сну, зато се те ноћи опрезно бдило поред огња.
У стара времена усмјерење није било на бадњаку него на самому бдењу и огњу који се подпитава дрвом, најчешће храстовим. Бадњак је добио име по називу дана "бадњи дан" а не бадњи дан по бадњаку.
Огањ је тај кога су се злодуси бојали и који је штитио људе, исто као и муња, која се вјеровала бити огњем божијим.


Србски обичаји не стоје сами него представљају један преживјели огранак унутар сјеверноевропскога сплета обичаја. Погледај обичај коледарења у источнијим крајевима, крајишких вучара, буњевачких бушара који су некада давно било много распрострањенији па их црква погушила. Све те личине и опонашања демона су одраз старих  обреда који су игром и глумом вршили помен тога како је Бог укротио демоне огњем и тим створио поредак и услове за људе да живе.


Обрати пажњу на то како се је у скандинавији настао обичај чинити сламенога Julebock, то јест Јуле јарца. Јарац је одраз демона као и маске бушара, звончара, коледара, словеначки корунта; Они ће доцније бити стопљени са хришћанством па ће демон ходити са св. Николом као помоћник у раздјељавању дарова.

Наш бадњак је првобитно било овеће дебло или пањ који је горио цијелу ноћ на огњишту, чувајући укућане. Као такво је описано Вуком Караџићем и другим етнографима понајвише у Дубровнику и Приморју. Такав исти обичај донедавно био је у њемаца Weihnachtsklotz, Скандинава Julblock, француза Buche de Noël.


Од 5. до 8. вијека црква исписавала запријете које се тичу тих паганских обичаја, док је током 12. вијека тај обичај преосмишљен и постаје дио хришћанскога помена рођења христова.


Another early reference can be found in the text Liber statutorum civitatis Ragusii compositus anno, which was written in Dubrovnik in 1272 CE. It records that shipmasters and the sailors brought the count of the city a large log on Christmas eve and place it on the fire, for which they are given as reward two gold coins and alcohol.


По вјеровању злодуси харају све до јутра, када се рађа ново сунце које ће поплашити све духове и вратиће се у свој свијет.
По једном вјеровању које су пренесли цигани, сам господар демона који је везан веригама у понору или на некој гори покушава да се ослободи и долазе многе вјештице да спавају с њим и рађају нове демоне, скупљајући војеватеље за вјечну борбу сиа добра и зла.


Много је ту митолошких наслојавања. Углавном бадњак се је мистификовао тек у послиједње вријеме, док је првобитни смисао било преживљавање опасне ноћи од злодуха путем огња као очишћавајућега средства.




« Последња измена: Јануар 13, 2025, 01:00:25 пре подне ⲥуⲛцⲉ »
Најдеш ли се у њекој великој биједи,
не реци "Свевишњи, имам велику биједу!"
реци "Биједо, имам великога Свевишњега!"

На мрежи Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10215
  • I2a S17250 A1328
Одг: Бадњак
« Одговор #3 послато: Јануар 13, 2025, 04:39:19 поподне »
Хвала, Рођо. Мислио сам да овде свако баци по неко своје лаичко размишљање, зато и написах да није поента у етнолошкој литератури.
Мало си ми пореметио концепт  ;D Али, нема везе  ;)
"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи нцп

  • Члан Друштва
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1701
Одг: Бадњак
« Одговор #4 послато: Јануар 13, 2025, 05:19:02 поподне »
Хвала, Рођо. Мислио сам да овде свако баци по неко своје лаичко размишљање, зато и написах да није поента у етнолошкој литератури.
Мало си ми пореметио концепт  ;D Али, нема везе  ;)

Пуно размишљам о томе у задње време. Читам све и свашта.

Дефинитивно ми је упитно колико има везе са хришћанством...какво год да је порекло речи Бадњак - бадњи дан....бадње вече ...

Онако.. да се определим ... веза са прецима...култ мртвих и начин на који се поступа са телом преминулог....спаљивање....значај и симболика дрвета - храста и огња/ ватре.

Далеко нас може одвести ...

Ван мреже Vlax

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 343
Одг: Бадњак
« Одговор #5 послато: Јануар 13, 2025, 08:36:21 поподне »

На Бадње јутро у кућу уносимо Бадњак (било да смо га сами исекли у церовој шуми, или га претходно вече узели у цркви или купили негде успут на пијаци или улици), постављамо га на почасно место у трпези, називамо га „драгим гостом“ и „најмилијим рођаком“, дворимо га цео дан... Онда, кад мине дан и завлада мрак, тог истог госта и рођака, ми шчепамо, изнесемо га из куће и запалимо! И то, ни мање ни више, него у црквеној порти...


Неки бадњаци су боље среће, па им домаћини омогуће да виде света возајући се прикачени за браник аутомобила.  ;)

Шалу на страну, бадњак је леп пример како се људи довијају да сачувају обичај, настао у руралној средини, и у савременом урбаном начину живота. Довија се и Црква, која нема неко јединствено тумачење, већ се бадњак најчешће представља као симбол Христа, паљење као страдање, из кога произилази светлост васкрсења или у другом случају као дрво које су пастири наложили да загреју Богомладенца. Ових дана негде чух и свештеника који користи израз "Свети Бадњак". У неким црквама се практикује кићење бадњака, који стоји као замена за јелку, на коју се често гледа са подозрењем као део западне културне традиције. С тим у вези, може се видети и да људи постављају бадњаке пред кућу, ките их украсима и лампицама и тако држе неко време после Божића.

Кад је већ поменут Yule log/Buche de Noël, занимљиво је да су Французи тај обичај временом трансформисали, па то данас није клада, већ колач, тј. ролат који изгледом подсећа на облицу.


На мрежи Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10215
  • I2a S17250 A1328
Одг: Бадњак
« Одговор #6 послато: Јануар 13, 2025, 08:40:24 поподне »
какво год да је порекло речи Бадњак - бадњи дан....бадње вече ...

Петар Скок етимологију Бадњака изводи о словенског глагола бдети. Корен је балтословенски "будх", од чега су изведене и речи будан, бодар, итд.
"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10215
  • I2a S17250 A1328
Одг: Бадњак
« Одговор #7 послато: Јануар 13, 2025, 09:44:10 поподне »
Уз све поштовање према етнолошкој струци, мени спаљивање Бадњака навече слути на обичај спаљивања покојних који су уобичавали Словени пре примања хришћанства.
"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10215
  • I2a S17250 A1328
Одг: Бадњак
« Одговор #8 послато: Јануар 13, 2025, 09:56:44 поподне »
Дакле, ево моје бајке (мимо стручне литературе):

Бадњак је гост. Он се свео на грану храстовог дрвета, а храст је обожавано дрво код Словена. Словени су од храста правили кумире / боване, који симболизују словенска божанства. Обредно се ујутро гост уноси у кућу, поставља на почасно место, двори цео дан. То је дан њему посвећен. Како дан мине, гост се прати ван куће. Он је мртав јер је његов дан протекао. Мртви се спаљују...

Зашто баш такав обичај у ово доба године? Можда је неки празник посвећен ближењу пролећа, јер се ових дана у години већ види да је дан дужи и да зима лагано пролази?

Касније долази хришћанска надградња, а на руку јој иде време рођења Господа Исуса Христа.

На Божићно јутро, поранио сам да умесим чесницу. Пустио Јутарњи програм, тамо позвали у госте неког млађег свештеника. Пита га водитељка - шта симболизује Бадњак? Каже млади свештеник - Бадњак симболизује самог Богомладенца...

Па, зар га предвече спаљујемо!?
"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10215
  • I2a S17250 A1328
Одг: Бадњак
« Одговор #9 послато: Јануар 13, 2025, 10:00:55 поподне »
Иначе, бадњак се у кућу по правилу уносу увече, а не ујутру

Види, мени су родитељи и тазбина (ето, само они, а и још много других) са четири различите стране Србства (Црна Гора, Славонија, Златибор, југ Србије) и у свим тим крајевима Бадњак се у кућу уноси на Бадње јутро. Нисам чуо да се уноси на Бадње вече...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже ⲥуⲛцⲉ

  • Члан Друштва
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1855
  • I-A1328
Одг: Бадњак
« Одговор #10 послато: Јануар 14, 2025, 06:11:03 поподне »
Дакле, ево моје бајке (мимо стручне литературе):

Бадњак је гост. Он се свео на грану храстовог дрвета, а храст је обожавано дрво код Словена. Словени су од храста правили кумире / боване, који симболизују словенска божанства. Обредно се ујутро гост уноси у кућу, поставља на почасно место, двори цео дан. То је дан њему посвећен. Како дан мине, гост се прати ван куће. Он је мртав јер је његов дан протекао. Мртви се спаљују...

Зашто баш такав обичај у ово доба године? Можда је неки празник посвећен ближењу пролећа, јер се ових дана у години већ види да је дан дужи и да зима лагано пролази?


Има нешто у том. Првобитна обредност изгубила је свој смисао или обукла ново рухо. Смисао бадњега дана скрива се у самом називу, а то је бдјети, а бдјети значи не само не спавати него и бити опрезан, чувати се; осјећати захвалност за заштиту и према огњу и према дрву и према сунцу сасвим је људски. Ево још нечега што је можда некоћ било важно, а чега се сада нико не сјећа. Македонски, косовски и сјеверни Албанци преузели су многе обичаје и вјеровања у Словијена, тако божић кажу исто bozhiq, а бушари се зову bushonje и исто имају бадњак и вјерују да им ходе ђавли и демони посвуда од чега се штите; такође када се спушта мрак, а други опет у поноћ уочи божића пуцају оружијем у небо, да поплаше демоне и сачувају сунце. Грци те демоне зову каликанцари, бугари каракончули, а по србски то су вукодлаци. У намоканону из 1260 написано је "јегда погибнет слънце глаголют влъкодлаци изедоше слънце". Ктому има и легенда о том како је св. Михаил, св. Сава, или који год други светац обманом крао сунце у ђавла док је овај ронио да донесе пијеска са дна мора, па када је био надомак неба, сустигне га ђаво па га хватајући откине му комад меса и зато бог и учини да људи имају удубљење у стопи.


Та мала причица и није тако неважна, јер говори о том, да се је сунце представљало предметом. И шта је фасцинантније, 1261 у Волину се преводио спис Иоанна Малале против паганства, и осим превода додат је опис кому се поклањају пагани литавски «Андаю и Перкунасу... и Телявелю-кузнецу, сковавшему ему солнце и установившему ему на небе солнце». У нас и нашире се вјеровало, да је ђавао научио људе ковати и користити огањ за обраду жељеза. Са Кавказа долази мит о Прометеју, који је људе научио користити се огњем и за то био кажњен и положен у вериге на врх горе, исто како у нас ђавао, који пошиље своје слуге, да опет украду сунце. Тај исти ковач назива се у Латгала Калис, што стоји у вези с глаголом kalti - ковати, те даљој вези с нашим глаголом калити. (Мутно се присјећам, да је овијех дана неко на форуму чудио се одакле нам ријеч калити). Како се изворно називао тај ковач у нас, једино што имамо је превод тога Иоанна Малале гдје се каже да се Ефестус по словенски назива Сварог, кога зову отцем сунца. Једини реликти те ријечи остали су у румунском гдје "sfarog - something (often food) that has been dried or burnt up due to strong heat", те у русском фолклору гдје сварожцима називају мале духове штале, који су владали огњем и сушили жито у штали, али ако их увриједиш спале ти сво имање. Исто кажу да су их на одређене дане дјевојке призивале и помоћу њих гатале будућност. То су неки прастари реликти које сам могао спојити међу се, а што и како је било, нека ме нико не држи за ријеч, него условно схватају све и провјеравају.


А још једно, у Балта је записано, одкада и како су они почели палити своје мртве и кажу да је био један пророк по имену Sovius, који је живио 500 п.н.е и да је он научио њих палити мртве и сам послије смрти постао проводник душа на онај свијет. Чини се да је обред паљења мртвих ширио се са истока ка западу; по археологији Пруси су почели палити мртве тек у I. в. а подпуно прешли на кремацију тек у III вијеку.
Најдеш ли се у њекој великој биједи,
не реци "Свевишњи, имам велику биједу!"
реци "Биједо, имам великога Свевишњега!"

Ван мреже ⲥуⲛцⲉ

  • Члан Друштва
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1855
  • I-A1328
Одг: Бадњак
« Одговор #11 послато: Јануар 18, 2025, 06:56:20 поподне »


По вјеровању злодуси харају све до јутра, када се рађа ново сунце које ће поплашити све духове и вратиће се у свој свијет.
По једном вјеровању које су пренесли цигани, сам господар демона који је везан веригама у понору или на некој гори покушава да се ослободи и долазе многе вјештице да спавају с њим и рађају нове демоне, скупљајући војеватеље за вјечну борбу сиа добра и зла.



Ево набасах и на слично народно вјеровање из Лике, Народни живот и обичаји, Буковица, Владимир Ардалић.


Гдје стоји земља, мјесец, сунце, звијезде. Неки ће: "Валај ти, мо' јуначе, евала, ка' си тако приповидијо; то је управ истина, да је Адам надијева' стоци имена, а Бог само њему, па сам чуо од покојног ђеда, ђе је казивао, да ова сва земља стоји на едном ступцу, за кои је привезат нечастиви у синџиру. Ступац он увијек глође, а за највише уз коризму, кад је часни пост, да га преглође и дорене ка' конац пртени танак. Да попови не реку на Ускрс: Кристос воскрес, ђаво би преглода' ступац и сва земља просјенула се. Онда би бијо страшни суд. И оно кад се земља тресе, свезани ђаво задрма ступцом, а земља се онда затресе. С тијем пријети, да је жедна и гладна људског меса, да се примиче страшни суд, а да мјесец, сунце и звијезде стоје на ваздуку".
Најдеш ли се у њекој великој биједи,
не реци "Свевишњи, имам велику биједу!"
реци "Биједо, имам великога Свевишњега!"