Аутор Тема: Протестантизам у Срба  (Прочитано 15149 пута)

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1217
  • I1 P109
Одг: Протестантизам у Срба
« Одговор #40 послато: Април 14, 2018, 11:49:20 поподне »
Међу Србима никада није протестантизам ширен плански и систематски као католицизам, нпр. Први проповедници који долазе на наше просторе заправо нису ни долазили да проповедају међу Србима, већ међу онима који су већ били протестанти, као што су Словаци, Немци и Мађари.
Као што Симо написа у предходним постовима вероватно први познати Србин протестант био је гроф Петар Петровић. Био је губернатор Ердеља, велики угарски земљопоседник и веома пуно је радио на ширењу протестантизма на том терену, тачније "хелветског вероисповедања"-калвинизма. Први пут се појавио после погибије Јована Ненада. Био је на страни Јована Запоље, са којим је био у родбинским везама. Ево шта каже J.A. Wylie, The History of Protestantism, volume III:

Цитат
''Петровић је уклонио све ликове из цркава, обратио је манастире у школе, уклонио је папске свештенике из парохија, ковао је сребрни и златни новац са ликовима пехара, преузимао је власништво католичке цркве у име државе, и обезбедио да три четвртине од прихода иде за плате протестантског свештенства. Тако је било по читавој Трансилванији, уз одобравање и сарадњу свег народа, ослобођеног јурисдикције римске хијерархије, па је велика већина становника прешла у протестантске вероисповести.''
Мени се по овоме чини да је Петровић пре свега радио на ширењу калвинизма међу римокатолицима. Немамо историјских извора из овог периода који нам говоре да су православни прелазили на калвинизам. Ова борба у Угарској је пре свега били политичка. На једној страни стајали су Фердинад Хабзбуршки, претендент на угарски престо, Свето Римско Царство и папа, као љути противници протестантизма, а на другој краљица Изабела Јагелонска и њен малолетни син Јован II Жигмунд Запоља, који је на скупштини у Торди прогласио равноправност католика и протестаната у Угарској, како би створио јединство у својој краљевини стиснутој између Хабзбурга и Османлија.
О овоме пише Бранко Бјелајац у свом чланку "Рани протестантизам у Србији"
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1217
  • I1 P109
Одг: Протестантизам у Срба
« Одговор #41 послато: Април 15, 2018, 12:43:56 пре подне »
Кад смо већ код људи који су заслужни за ширење протенстатизма међу Србима, ваља поменути и Јована Јовановића Змаја. Змај је са немачког превео "Харфу Сиона", назаренску песмарицу и једину књигу поред Светог Писма коју користе назарени. Кажу да је Змајев препев богослужбених песама чак мелодичнији од немачког оригинала. Други народи на нашем простору нису имали тако леп препев ове песмарице. Нпр. румунска верзија "Харфе Сиона" је препевана на банатском дијалекту и "сељачком језику", није тако погодна за певање као српска верзија. Змај је изгледа међу назаренима видео оне старе српске особине које су у то време већ почеле да нестају, као што су моба, међусобно помагање, смерност жена и тих говор и то га је привукло овој верској групи. Касније, када је био нападнут од стране православног свештенства, покајао се и тврдио је како није знао да тиме чини штети православљу.
Одређени траг на ширењу назаренства међу Србима оставио је и Франсис Мекензи, богати шкотски филантроп који се населио у Београду. Помагао је назарене поклањајући им Библије, заузима се на суду за њих и трудио се да се поштују одредбе Берлинског конгреса о верској толеранцији у Србији. Повремено је долазио и сукобе са београдским митрополитом Михајлом због тога. Мекензију није примарни циљ био ширење протестантизма већ евангелизација хришћана у Србији. Приметио је да Срби о вери не знају пуно тога, изузев оног традиционалног, што нема много везе са хришћанством, да су цркве празне (то је раније приметио и Ханс Кристијан Андерсен, као и Феликс Каниц) и да људи не знају основне ствари о хришћанству, животу и поукама Исуса Христа. Упоредио је Србе са британским католицима, који су ватрени верници али о самом хришћанству не знају ништа и слушају мису на латинском, чију ни једну реч не разумеју. Трудио се да преко Лондонског библијског друштва, чији је посланик и био, обезбеди што већи број Бибилија у Караџић-Даничићевом преводу и дистрибуира их у народ. Најбољи одазив је видео код назарена. Мекензи је велику подршку уживао од Чедомиља Мијатовића, историчара, политичара и дипломате. Сам Мијатовић је био православац али православне свештенике сматрао недорасле свом позиву и сматрао је да затупљују народ и да га не уче о хришћанству. Преводио је религиозне текстове са енглеског и публиковао их. Велику подршку је имао од своје супруге, Елодије, Енглескиње и методисткиње.
Када је Мекензи формирао ново насеље на свом имању, на данашњем Тргу Славија, изградио је Салу мира. Та зграда је требало да служи као центар насеља, зграда у којој би се окупљали грађани али и као богомоља за различите заинтересоване верске заједнице. Повремено су се у Сали мира одржавали молитвени састанци где се читала Библија, пслами, верске проповеди. На састанке су долазили назарени, па је она прозвана назаренском црквом. Сала је уступана за различите манифестације - наступе хора, предавања, трибине, једно време се у њој одвијала и православна веронаука али је остала упамћена као назаренска црква.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Pavo

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 915
Одг: Протестантизам у Срба
« Одговор #42 послато: Април 15, 2018, 03:58:01 пре подне »
Prema popisu stanovništva KSHS 1931. godine, u njoj je tad živjelo 247.377 protestanata.  Velika većina je slijedila luteransku tradiciju, kojoj je pripadalo 71% svih protestanata KSHS.  23% protestanata su slijedili reformiranu iliti kalvinsku tradiciju, dok je ostatak pripadao raznim baptističkim, adventističkim, nazarenskim i drugim crkvama. 

Luterani su bili podijeljeni na slovačku i njemačku crkvu.  Slovačkoj je pripadalo 62.061 ljudi a njemačkoj 113.218.  Valja napomenuti da je oko 20.000 luterana koji su živjeli u Prekmurju u banovini Dravskoj iz nekog razloga popisano pod "njemačku evangeličku crkvu" iako je jezik i crkve i tih ljudi slovenski, s iznimkom četiri sela(Hodoš, Domanjševci, Prosenjakovci, Pordašinci) u kojim je maternji jezik bio mađarski.  Uvidom u urbare iz XVII i XVIII stoljeća, vidi se da su bar zadnja tri sela govorila slovenski ali su u nekom trenutku pomađarena.  Sva četiri sela se nalaze na samoj jezičnoj granici između slovenskog i mađarskog.  Samim tim, podjela među luteranima u KSHS bi u stvari bila  35% Slovaci, 10% Slovenci, 55% Nijemci s manje od pola posto Mađara.  Svi Slovaci u današnjoj Srbiji su bili luterani, osim polovice slovačkog sela Selenča.  Ovi su bili i ostali katolici, a nisu pomađareni.  Inače je krajem XVIII stoljeća uz Dunav među Mađare naseljeno i dosta Slovaka katolika, no svi su pomađareni.  U Bogojevu i Kupusini su bar četvrtina naseljenika bili Slovaci katolici.  U današnjoj Hrvatskoj su Slovaci luterani samo u Iloku, dok su po ostatku Slavonije katolici. 

Kalvini su uglavnom Mađari.  U Tordincima kod Vinkovaca je bilo oko 450 Hrvata kalvina.   Nijemci su kalvini u Bečmenu kod Zemuna i manjim dijelom u Beški kod Karlovaca.  Polovica Nijemaca u Ravnom Selu i Savinom Selu u Bačkoj su Kalvini, kao i manjina u gradu Vrbasu, Crvenki i Sivcu.  Mađari su Kalvini u Pačiru, Staroj Moravici i Feketiću.  U Banatu, Mađari su kalvini u Novom(Mađarskom) Itebeju, Debeljači kod Kovačice i Vojlovici kod Pančeva. 

U Baranji su svi autohtoni Mađari kalvini.  Nijemci su u Bolmanu i Jagodnjaku pola-pola katolici i luterani. 

Ван мреже Pavo

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 915
Одг: Протестантизам у Срба
« Одговор #43 послато: Април 15, 2018, 09:41:17 поподне »
Zaboravih spomenuti.  Među ovih 62.061 osoba u KSHS koji su bili članovi Slovačke evangeličko-augsburške crkve, bilo je i 418 ljudi u selu Potiski Sveti Nikola(Ostojićevo) u Banatu.  Radi se o stanovništvu koje se na popisima izjašnjava i popisuje kao Slovaci, ali su u stvari luteranski Poljaci sa samog juga poljske.  I crkveni jezik im je slovački, ali narječje koje govore u kući je ipak poljsko. 

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1217
  • I1 P109
Одг: Протестантизам у Срба
« Одговор #44 послато: Април 15, 2018, 10:34:01 поподне »
Svi Slovaci u današnjoj Srbiji su bili luterani, osim polovice slovačkog sela Selenča.  Ovi su bili i ostali katolici, a nisu pomađareni.  Inače je krajem XVIII stoljeća uz Dunav među Mađare naseljeno i dosta Slovaka katolika, no svi su pomađareni. 
Слика се донекле променила од тада. словаци углавном јесу остали у крилу протестантизма али су се окретали другим црквама, неопротестантским, које су се шириле у периоду између два рата и после 1945. Мислим да је данас око 65% Словака евангелиста, док остатак одлази на баптисте, методисте, адвентисте, пентекосталце и назарене. На назарене отпада најмањи број. Једина назаренска скупштина која службе држи на словачком налази се у Кисачу и сада има мање од 100 чланова.
Словака баптиста има у Бачком Петровцу, Новом Саду, Кисачу, Силбашу, Лалићу, Шиду, Ердевику, Ковачици и Падини.
Адвентиста словачке народности има у Бачком Петровцу, Шиду, Новом Саду, Падини и Дебељачи.
Словака методиста има у Новом Саду, Кисачу, Пивницама, Старој Пазови, Падини и Ковачици.
Пентекосталних/еванђеоских цркава које службу држе само на словачком има у Бачком Петровцу и Кисачу, док у Ковачици и Падини, држе на српском, а по потреби и на словачком.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Теократија

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 27
    • Theocracy Now
Одг: Протестантизам у Срба
« Одговор #45 послато: Април 17, 2018, 02:23:30 поподне »
Е али све ти је то екуменизам и на крају има тај Римокатолички систем као главни. Џабе они протестују кад је то све нешто што их одваја од Бога. Мада то може да се каже и за остале цркве, а тек религије... Протестантизам ти је оно 10% Светог Писма, 90 неких обичаја и претварања.

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5682
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Протестантизам у Срба
« Одговор #46 послато: Април 17, 2018, 02:42:55 поподне »
Е али све ти је то екуменизам и на крају има тај Римокатолички систем као главни. Џабе они протестују кад је то све нешто што их одваја од Бога. Мада то може да се каже и за остале цркве, а тек религије... Протестантизам ти је оно 10% Светог Писма, 90 неких обичаја и претварања.

Рекли смо да на овој теми нећемо полемисати о протенстантизму као религијском правцу, нити о личним верским убеђењима, па те молим да се уздржиш од оваквих коментара. Отвори тему ако желиш, на примеp "Лице и наличје протестантизма", па тамо окупи друштво заинтересовано за ту врсту дискусије.
« Последња измена: Април 17, 2018, 02:46:33 поподне Ojler »
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1217
  • I1 P109
Одг: Протестантизам у Срба
« Одговор #47 послато: Април 18, 2018, 05:31:56 поподне »
Срби баптисти са Баније

Непосредно након Великог рата из Америке се на Банију вратио Јован Јекић, младић из Грабовца Банског. Јекић је провео 6 година у Детроиту, где је радио као фабрички радник. У Америци је Јекић, заједно са шесторицим својих земљака Банијаца, пришао Баптистичкој цркви. По повратку у отаџбину, преузео је на себе ширење баптизма, како међу Србима, тако и међу Хрватима. Пре свега се концентрисао на своје и околна села. Основао је баптистичке молитвене групе у свом селу и суседном српском селу Доња Бачуга. У јулу 1941. усташе су извршиле стравичан покољ у родном селу Јована Јекића, Банском Грабовцу. Један од оних који је поведен на стратиште био је и сам Јекић. Он је био један од двојице Срба који се спасао од усташког ножа и то захваљујући томе што су га неки од злочинаца препознали као баптисту. Јованов син, Илија Јекић, сведочио је када их је баптизам спасао усташког ножа:
Цитат
Kada otac nije bio doma, opet su ustaše došli u selo. Palili sve. Kada su ušli nama u kuću, vidjeli su otvorenu Bibliju. Glavni je rekao: »Ne oni«, i nas nisu dirali, prošli smo neoštećeno.
Неки од Срба пришли су Јекићевој баптистичкој групи после њихове поштеде али то је било кратког века, јер је већина после рата остала у православљу.
После рата баптизам се умереније ширио међу Србима на Банији, него што је то било пре рата. Црквена структура СПЦ на простору Хрватске је била уништена након 1945. Готово половина православних цркава после рата није обновљена, нити је наставила са радом. У том празном простору који је настао поједини Срби су се окренули баптизму. Након завршетка рата 1995. и протеривања највећег броја Срба са простора Крајине, баптистичке цркве добијају простор на коме могу да делују, међу мало преосталих Срба. Поједини Срби су прилазили баптистима јер су делили помоћ у виду брашна и основних потрепштина. Неки су се задржали у баптизму, неки не. Многи који су била деца из мешаних бракова, нису после рата могли да буду прихваћени ни од једне стране па су прилазили баптистима. По попису 2001, на простору Глине Срби чине око 78% од укупног броја баптиста, док на простору Петриње чине око 53%. На простору Сисачко-мославачке жупаније Срби чине 41% од укупног броја баптиста.
Срба баптиста данас има у селима Грабовац Бански, Доња Бачуга (ове две цркве је основао Јован Јекић, пре 1941), Велики Градац, Равно Рашће, Козаперовица, Доњи Жировац, Брезово Поље и Брестик. По неки Србин баптиста може се срести и у Глини и Петрињи.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

На мрежи drajver

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5802
Одг: Протестантизам у Срба
« Одговор #48 послато: Децембар 06, 2024, 09:14:42 поподне »
Прије неког времена на овој теми поменута је једна интересантан личност везана за историју Срба у Угарској. Ради се о угарском магнату српског поријеклу Петру Петровићу. Може се слободно рећи да је у периоду власти краљева Запоља у 16. вијеку, Петровић вјероватно био и најмоћнији угарски великаш. Након смрти Јована Запоље, Петровић је именован једним од двојице тутора малољетног краља Јована Жигмунда. Ово не треба да чуди јер су  Јован Запоља и Петровић били најближи рођаци (извори додуше не наводе по којој линији). Петровића извори из тог периода уско повезују са Србима, таквим га сматра и мађарска историографија, што онда отвара питање и о поријеклу самих Запоља. Запоље су биле поријеклом из пожешке околине у Славонији (тачније из села Запоље код Нове Градишке), а Петровић је судећи по свим доступним подацима био поријеклом из подручја око ријеке Врбаса. Крајем 15. и почетком 16. вијека простор и јужно и сјеверно од Саве били су дио једне управне цјелине. Оно што би се могло поставити као питање јесте: да ли су и саме Запоље  биле српског поријекла?

Има истраживача који наводе ту могућност, а управо због ове блиске родбинске везе са Петровићем, али и титуле војвода које су преци Запоља у почетку имале. Тако наводе:
"Possibly even Serbian because the first members of the family were referred  to as voivodes of Zapolia, in the sense of estate owners rather than of office holders,  as was the case of the Voivode of Transylvania. The title of voivode, typical of the  Romanians and Serbs, was fairly commonly encountered in the medieval Hungarian  kingdom."

Запоље нису неки претјерано стар угарски род. Испливали су на површину за вријеме Хуњадија и веома брзо су се као и сами Хуњадији пробијали на друштвеној љествици. Петровићи се чине дио исте приче. Све је то ново племство које израста у Угарској током 15. вијека, а по друштвеним везама би се могло трасирати до круга око Жигмунда Луксембуршког и деспота Стефана Лазаревића.

Да се вратим на Петровиће. Отац Петра Петровића, Михајло Петровић био је посланик врбаске жупаније крајем 15. вијека у угарском сабору. По неким историјским поменима у угарским изворима оног доба евидентно је да је имао посједе негдје на простору данашње Градишке, Лакташа, Бања Луке. Петровићи су носили додатак "de Suraklin" "de Zwraklin". У турском попису из 1604. године, на подручју бањалучке нахије помиње се и неубицирано село Свракалине (вјероватно подручје данашњег Карановца јужно од Бања Луке, у долини ријечице Свракаве). Не би ме чудило да је то матично мјесто Петровића. Истовремено на подручју данашње Градишке и Дубице у попису из 1604. године се помиње неубицирано село Петровићи, што би могло указивати на посједе овог рода.

Нема никаквих посебних показатеља о вјерској припадности Петра Петровића прије него што је постао један од најистакнутијих калвина протестаната у Угарској. Оно што је евидентно јесте да је касније имао прилично изразит антикатолички став. Али такав став су имале и Запоље, а млади краљ Запоља је на крају постао и екстремни протестант- унитаријанац.

Без обзира на свој калвинизам, Петровић је фигурисао и као својеврсни вођа Срба у Угарској и Срби су чинили главнину његове војске.

Више о Петру Петровићу може се прочитати у сљедећим радовима:
https://en.wikipedia.org/wiki/P%C3%A9ter_Petrovics
https://www.academia.edu/21545541/Peter_Petrovi%C4%87_and_Protestantism_Aspects_concerning_the_patronage_of_the_Reformation_during_its_early_period
https://www.academia.edu/4029957/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2_%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%9F%D0%B0%D0%BA_The_Sancak_of_Petar_Petrovi%C4%87
https://www.academia.edu/88273620/P%C3%A9ter_Petrovics_1487_1557_in_the_Service_of_Queen_Isabella

Печат Петра Петровића из 16. вијека



Међу Србима никада није протестантизам ширен плански и систематски као католицизам, нпр. Први проповедници који долазе на наше просторе заправо нису ни долазили да проповедају међу Србима, већ међу онима који су већ били протестанти, као што су Словаци, Немци и Мађари.
Као што Симо написа у предходним постовима вероватно први познати Србин протестант био је гроф Петар Петровић. Био је губернатор Ердеља, велики угарски земљопоседник и веома пуно је радио на ширењу протестантизма на том терену, тачније "хелветског вероисповедања"-калвинизма. Први пут се појавио после погибије Јована Ненада. Био је на страни Јована Запоље, са којим је био у родбинским везама. Ево шта каже J.A. Wylie, The History of Protestantism, volume III:
''Петровић је уклонио све ликове из цркава, обратио је манастире у школе, уклонио је папске свештенике из парохија, ковао је сребрни и златни новац са ликовима пехара, преузимао је власништво католичке цркве у име државе, и обезбедио да три четвртине од прихода иде за плате протестантског свештенства. Тако је било по читавој Трансилванији, уз одобравање и сарадњу свег народа, ослобођеног јурисдикције римске хијерархије, па је велика већина становника прешла у протестантске вероисповести.''
Мени се по овоме чини да је Петровић пре свега радио на ширењу калвинизма међу римокатолицима. Немамо историјских извора из овог периода који нам говоре да су православни прелазили на калвинизам. Ова борба у Угарској је пре свега били политичка. На једној страни стајали су Фердинад Хабзбуршки, претендент на угарски престо, Свето Римско Царство и папа, као љути противници протестантизма, а на другој краљица Изабела Јагелонска и њен малолетни син Јован II Жигмунд Запоља, који је на скупштини у Торди прогласио равноправност католика и протестаната у Угарској, како би створио јединство у својој краљевини стиснутој између Хабзбурга и Османлија.
О овоме пише Бранко Бјелајац у свом чланку "Рани протестантизам у Србији".
« Последња измена: Децембар 06, 2024, 09:33:19 поподне drajver »

Ван мреже Malesevic

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 616
Одг: Протестантизам у Срба
« Одговор #49 послато: Децембар 25, 2024, 05:30:29 поподне »
Кога занимају везе Срба и протестантизма препоручио би:

Stojkovski, Boris, Od Hercegovine i Crne Gore do Uraha. Život i delo Jovana Maleševca, in: Osam vekova Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Od Zetske .episkopije do Mitropolije crnogorsko-primorske (tematski zbornik), Niš 2021, 99-117.

Kostrenčić, Ivan, Geschichte der protestantischen Literatur der Südslawen in den Jahren 1559-1565, Wien 1874.

Ilić, Luka, Protestantism at the Intersection of the Holy Roman and Ottoman Empires. The Reformation Among Croatian and Slovenian Speakers, in: Wien, Ulrich A./ Grigore, Mihai-D. (Hrsg), Exportgut Reformation. Ihr Transfer in Kontaktzonen des 16. Jahrhunderts und die Gegenwart evangelischer Kirchen in Europa, Göttingen 2017, 145 - 160.

Rotar, Janez, Delo Primoža Trubarja za glagolsko in cirilsko knjigo, in: Neweklowsky, Gerhard (Hrsg.), Protestantismus bei den Slowenen. Beiträge zur 3 Slawistentagung der Universität Klagenfurt und Ljubljana 26.-28. Mai 1983, Wien 1984, 57-88.

Мислим да већи део овога може да се нађе у дигиталној форми на интернету.