Нисам сигуран да имамо овакву тему, или је бар немамо на овом делу форума.
Почећу од мени омиљеног
Ђорђа Јовановића (1861-1953).

Рођен је у Новом Саду. Његов отац Никола Јовановић рођен је у месту северно од Солуна, од оца Грка Јоханидеса и мајке Македонке Јованке, који су имали седморо деце, Ђорђе је био најмлађе дете. Као учитељ у грчкој колонији у Новом Саду, писац и преводилац, убрзо је добио посао у Пожаревцу, где је Ђорђе провео своје детињство, завршио основну школу и прва четири разреда средње школе. У Београду је 1882. године матурирао Реалну гимназију, а потом уписао Велику школу, где је на Техничкој школи, на одсеку за архитектуру, студирао годину дана. Студије је прекинуо због одласка у Беч где је 1884. уписао Академију ликовних уметности. Већ наредне године прешао је у Минхен и наставио студије на Академији, у класи проф. М. Видмана (M. Widnmann). Из Минхена је 1887. прешао у Париз и тамо је на École des Beaux-Arts, у класи професора Шапија и Енжаблера диломирао вајарство 1890. Био је први српски академски вајар.
Као један од оснивача Уметничке школе, из које је касније настала Уметничка академија, Јовановић је био веома посвећен педагошком раду. Најзначајнији део његовог стваралачког опуса представљају јавни споменици и портрети, међу којима посебно место заузимају Споменик косовским јунацима у Крушевцу, Кнезу Милошу у Пожаревцу, Јосифу Панчићу, Кости Таушановићу, Вуку Караџићу и Војводи Вуку у Београду, као и низ споменика на београдском Новом гробљу.
Споменик Косовским јунацима, КрушевацВратио се у Србију и током 1891. радио као наставник цртања у Првој београдској гимназији. Већ 1892. поново је отишао у Париз, где је остао до 1903. Поново се вратио у Београд где је постао професор, а потом и директор Уметничко-занатске школе, од 1905. до 1919, с тим што је ратне године провео у Француској. После рата, до пензионисања 1926, радио је као професор у Четвртој београдској гимназији и као инспектор Министарства грађевина.
Он је један од оснивача сликарског друштва Лада и њен члан до 1910. Био је у члан и уметничког друштва Медулић. После рата поново је био члан Ладе, све до 1932. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника Београда.
Први пут је излагао на Париском салону и Светској изложби у Паризу 1889, тада је добио бронзану медаљу. Добио је златну медаљу на Светској изложби 1900. године у Паризу. Самостално је излагао први пут у Новом Саду 1905, а потом често у Београду.
Припада првој генерацији српских вајара чије деловање има пионирски карактер. Урадио је велики број биста и скулптура, али и медаља, плакета. Од његових радова најпознатији су: Споменик Јосифу Панчићу (1891) у Универзитетском парку у Београду; споменик кнезу Милошу (1898) у Пожаревцу; споменик Косовским јунацима (1910) у Крушевцу; Црногорац на стражи (1903) у париској општини; споменик Бранку Радичевићу (1899) у Сремским Карловцима; споменик војводи Мишићу (1921); Споменик Вуку Караџићу (1929) у Београду; споменик војводи Степи Степановићу (1930) итд.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1920.
Умро је у Београду у својој 92. години.
Скулптура Србија, страдала у бомбардовању Београда 1944. годинеТоком прошле године била се појавила вест да ће се на иницијативу Министарства правде урадити санација ове скулптуре, чији су делови сачувани, и наводно се налазе у склопу комплекса Споменика Косовским јунацима у Крушевцу.