Рано ујутру, на Малу Госпојину 1934., стигао је раније заказани фотограф да фотографише Јевтиће из Осечине. Децу су, буновну и нерасањену, пожурили да се на брзину обуку. Ко је стигао, узео је цвеће у руке. Божидар Јевтић, носилац Албанске споменице, одлучио је да се не слика са шеширом, како је Ђедо наредио, па је ставио шешир на тикву. Тако је настала "задружна" фотографија Јевтића, једне од последњих породичних задруга у Осечини.
На средини фотографије је Михајло Јевтић - Ђедо, глава куће. Лево је његова супруга Смиљка. Десно је његова снаја, жена његовог тада већ покојног брата од стрица, Марија, моја чукунбаба. Около су синови, (кћерке су у време ове фотографије све већ биле удате, као и најстарија унука), снаје и унуци (а после ове фотографије доћи ће на свет још шесторо унучића). Толико о овој фотографији породице моје мајке.

Узгред, ако неко зна какву ово ношњу на глави носи моја горе споменута чукунбаба Марија, нека јави