Кричи J2b-M205>Y22066

[Небојша]

 Dalje, Luburić navodi da su romanizovani Iliri i Kelti prije doseljavanja Srba u ove krajeve, oko 600 -te godine, imali svoju državu - Mataruge, a da joj je sjedište bilo u varoši koja se danas naziva Pljevlja.
Krička država je obuhvatala predjele današnjeg Sandžaka i velike površine s lijeve strane Tare. Prema Luburiću, na toj strani Tare, od Sutjeske i Foče do Kolašina, živjelo je pleme Kriči. Kriči su, prema Luburiću, dio naroda Mataruga. Oni su živjeli na prostoru Pive, Durmitora, Jezera, Sinjajevine, Šipova.

Занима ме да ли постоје неки трагови келтског насеља у тим крајевима? Наводно су у околини Пљеваља пронађени неки високи дрвени крстови, који асоцирају на "келтске", ал' с обзиром на многобројне сеобе, могу бити било чији.

Такође, негде сам чуо да је име Дурмитор келтског порекла? Превише се провлачи та прича да су Матаруге заправо келтског порекла. Ако узмемо у обзир још неке староседелачке групе попут G2a, можда ово размишљање није без основа.

[НиколаВук]

Занима ме да ли постоје неки трагови келтског насеља у тим крајевима? Наводно су у околини Пљеваља пронађени неки високи дрвени крстови, који асоцирају на "келтске", ал' с обзиром на многобројне сеобе, могу бити било чији.

Такође, негде сам чуо да је име Дурмитор келтског порекла? Превише се провлачи та прича да су Матаруге заправо келтског порекла. Ако узмемо у обзир још неке староседелачке групе попут G2a, можда ово размишљање није без основа.

Дурмитор је као и Виситор топоним румунског порекла (дакле не романског, него баш румунског), значи отприлике "спавалиште" док Виситор значи "сањалиште" (по томе што су ту пастири ноћили са стадима); ови топоними нису предсловенски, већ су ту донети од влашких пастира током развијеног или касног средњег века; о томе је писао Лома.

[Предраг56]

Дурмитор је као и Виситор топоним румунског порекла (дакле не романског, него баш румунског), значи отприлике "спавалиште" док Виситор значи "сањалиште" (по томе што су ту пастири ноћили са стадима); ови топоними нису предсловенски, већ су ту донети од влашких пастира током развијеног или касног средњег века; о томе је писао Лома.

Ја сам наишао на исто овакво објашњење етимологије речи Дурмитор. И то и написао ранијe овде.

Мада има и другачијих.
https://sh.wikipedia.org/wiki/Durmitor
Smatra se da ime Durmitor potiče od keltskih reči ``dru mi tore``koje znače "planina puna vode.”


https://durmitor.wordpress.com/ncionalni-park/durmitor/
Kurt Hassert, njemački geograf

Šta čovjek da kaže za nekadašnje odmaralište bogova. A bogovi, oni na Durmitoru, kao i oni na Olimpu, uvijek su stremili nebu i visinama. I zaista, gledajući gore prema vrhovima, čini se da tu zemlja dotiče nebo i da se ova nebeska plavet odmara na džinovskim plećima Durmitora, a imena kamenih zubaca, koje durmitorci i danas zovu “Soe nebeske” ili “Soe božije”, potvrđuju da Durmitor služi za podupiranje nebesa. Ime neke sličnosti između Durmitora i Durmitoraca i kao da su gradili kule – tvrđave, ugledajući se na Durmitor. I ne znaš koje je šljeme preče Durmitorcu, ono kućno u miru ili Šljeme u planini, u vrijeme rata. I ne znaš da li su Durmitorci sabljama i puskama branili lice Durmitora, ili je on svojim grebenima i njedrima štitio glave Durmitoraca.

Porijeklo imena Durmitor nije pouzdano utvrđeno. Po nekima, riječ Durmitor je romanskog porijekla. Izvedena od latinske riječi ¨dormitorium¨, odnosno odatle proizašle italijanske riječi ¨dormitorio¨ ili DORMIRE – spavati, jer su navodno rimski legionari, prolazeći tim krajem pitali ”da li planina spava”.

Međutim, postoji i drugo tumačenje, koje je vjerovatno bliže istini, da se radi o nazivu koje su mu dali KELTI, tj. da ime potiče od keltskog ”dru-mi—tor ”, što znači ”voda sa planine”. U svakom slučaju, radi se o nazivu, koga su naslijedili Sloveni dolazeći na ovaj prostor, a stanovnici ovog kraja Durmitor izgovaraju sa naglaskom na drugi slog.


DURMITOR/SOA NEBESKA -DURMITOR ( UNESCO World Heritage )
Sinisa Stevovic
https://youtu.be/p1L7B0oYJWg

TAJ CUDESNI DURMITOR / THE wonderful DURMITOR
SinisaStevovic's channel
https://youtu.be/0wJc96Yewxs

Мада, постојe и планинe Пирлитор, Виситор и Криситор - свe са наставцима тор као  рeч коју мањe-вишe сви користимо на српском јeзику  за простор у који сe смeштају овцe.

Криситор (Кучка крајина, Кучкe планинe) ми јe посeбно занимљив због основа КРИ.
http://www.mountain-guide.me/reportaze/81-kucke-planine) 

А Ранка Куић пишe: " Otkrila sam, između
ostalog, oko šest stotina istovetnih, i po obliku
i po značenju, reči u kamrijskom, t.j.
velšanskom i srpskom, značajan broj imena
boginja vode i reka u našim rekama, veći broj
naziva planina, tvrđava i naselja u nas koja su
po poreklu keltska, odnos simbolike boja u
našoj narodnoj poeziji prema keltskoj, i t.d.
Ovoga puta želela bi da istaknem tragove
keltskih, prvenstveno kamrijskih ili velšanskih
naziva mesta, kao i nekih reka u Crnoj Gori i
Boki.

Durmitor – duw – bog, u značenju: Božiji plašt.

Pirin do – pyr – gospodar, u značenju: dolina
gospodara.
Pirina poljana (pod Orjenom) – pyr – gospodar:
gospodareva poljana

Torina – od Tor – provalija.

Pirlitor: pyr (čitaj: pir) – gospodar, tor –
ogrtač, plašt, u značenju: gospodarev plašt

[Предраг56]

Јако интeрeсантно са прeлeпим фотографијама стeћака и тзв. грчког гробља у Црној Гори.

http://www.mnmuseum.org/Lapidarium/Lapidarijum-Biljarda/Katalog%20Dani%20Bastine,%20Stecci,%202012%20small.pdf

Katalog Dani Bastine, Stecci, 2012 small.pdf
www.mnmuseum.org


Stećaka u Crnoj Gori ima na teritoriji nikšićke opštine, zatim
pljevaljske, bjelopoljske, plužinske, žabljačke i cetinjske. Ima ih u
manjem broji i u okolini skadarskog jezera, kao i u plavskoj regiji.
Do sada je na 50-tak lokaliteta zabilježeno oko 3500 primjeraka,
ali ta cifra nije konačna.

Nekropola Grčko groblje nalazi se u kontakt zoni Nacionalnog
parka Durmitor, oko 200 metara sjeverozapadno od Ribljeg jezera,
u zaseoku Novakovići, Opština Žabljak.  Njenu neposrednu
okolinu čini očuvani travnati plato, s južne strane omeđen lokalnim
putem i Ribljim jezerom.  Pristup nekropoli omogućen
je regionalnim putem od Žabljaka ka Njegovuđi, s čije lijeve
strane je prilaz lokalitetu bez odgovarajuće i naznačene staze.
Nekropola je izduženog elipsoidnog oblika, pravca sjever
- jug i prostire se na površini od oko 500 m2. Na tom prostoru
registrovano je 49 stećaka postavljenih pravcem istok zapad,
od čega: 10 ploča, 27 sanduka, 12 sljemenjaka. Ukrašena su 22
primjerka (12 sanduka i 10 sljemenjaka). Centralni dio nekropole
je vidljiv sa nižih kota okolnog terena, zahvaljujući stećku znatno
višem od ostalih, koji je tokom vremena ‘’obojen’’ lišajevima
različite zrelosti. Stećci su rađeni od lokalnog krečnjaka i nijesu
postavljani u pravilne redove sa istim razmacima. Različitih su
veličina, nivoa obrade, ukrasa i stanja očuvanosti. Najčešći ukrasi
na njima su arkade, tordirane vrpce, frizovi, okviri ili bordure od
kosih paralela, povijene loze sa spiralama, odnosno trolistovima ili
samo vjenčićima. Izvedeni su motivi običnih i stilizovanih krstova,
a ima takođe X krstova i “svastika“. Manji broj je rozeta, predstava
sunca, polumjeseca i krugova. Javlja se i motiv štita, predstava
čovjeka sa mačem i štitom, scene lova ...

[П]

Захваљујући Николи Јанковићу, добили смо вјероватно још једног Крича (потврђено је да је J2b-M205, али не знамо 100% да ли је наш род пошто је резултат са 23andMe).
Ријеч је о Стојаковићу, који је поријеклом из Љубине код Двора (Банија).

Како смо дошли до њега?
Никола Јанковић је навео да међу његовим генетским преклапањима на 23andMe постоји и Едвард Стојаковић (J2-M205).
Пошто се не ради о тако честом имену, брзо сам утврдио да се ради о Едварду Стојаковићу из државе Њу Џерзи (САД).
Бацио сам се на FamilySearch, како бих видио да ли се појављују неки Стојаковићи у поменутој држави. Имали смо среће да их је свега неколико, од којих је најстарији Бранко Стојаковић (рођен 1933. године).
Након тога сам успио пронаћи Бранкову умрлицу у којој су наведени сви подаци који су нам потребни у овом случају (мјесто поријекла, имена родитеља, чланови породице): http://lozitofuneralhome.com/tribute/details/457/Branko-Stojakovic/obituary.html

Што се тиче Стојаковића из Љубине, према попису СР Хрватске из 1948. године било их је 16 кућа.
Према шематизму Горњокарловачке епархије из 1883. године, Стојаковићи су славили шест крсних слава (покушаћу сазнати коју славу наши славе).
Нисам успио наћи писану потврду да их је било на Банији током XVIII вијека, па је могуће да су досељени у трећем великом таласу насељавања Баније (1788-1791).
Анте Милиновић Стојаковиће смјешта међу родове који су на Банију дошли из Поткозарја.

[Бакс]

Захваљујући Николи Јанковићу, добили смо вјероватно још једног Крича (потврђено је да је J2b-M205, али не знамо 100% да ли је наш род пошто је резултат са 23andMe).
Ријеч је о Стојаковићу, који је поријеклом из Љубине код Двора (Банија).

Како смо дошли до њега?
Никола Јанковић је навео да међу његовим генетским преклапањима на 23andMe постоји и Едвард Стојаковић (J2-M205).
Пошто се не ради о тако честом имену, брзо сам утврдио да се ради о Едварду Стојаковићу из државе Њу Џерзи (САД).
Бацио сам се на FamilySearch, како бих видио да ли се појављују неки Стојаковићи у поменутој држави. Имали смо среће да их је свега неколико, од којих је најстарији Бранко Стојаковић (рођен 1933. године).
Након тога сам успио пронаћи Бранкову умрлицу у којој су наведени сви подаци који су нам потребни у овом случају (мјесто поријекла, имена родитеља, чланови породице): http://lozitofuneralhome.com/tribute/details/457/Branko-Stojakovic/obituary.html

Што се тиче Стојаковића из Љубине, према попису СР Хрватске из 1948. године било их је 16 кућа.
Према шематизму Горњокарловачке епархије из 1883. године, Стојаковићи су славили шест крсних слава (покушаћу сазнати коју славу наши славе).
Нисам успио наћи писану потврду да их је било на Банији током XVIII вијека, па је могуће да су досељени у трећем великом таласу насељавања Баније (1788-1791).
Анте Милиновић Стојаковиће смјешта међу родове који су на Банију дошли из Поткозарја.

Богами, Перо, свака част.
Ти би могао слободно да отвориш приватну детективску агенцију.

[Небојша]

Захваљујући Николи Јанковићу, добили смо вјероватно још једног Крича (потврђено је да је J2b-M205, али не знамо 100% да ли је наш род пошто је резултат са 23andMe).
Ријеч је о Стојаковићу, који је поријеклом из Љубине код Двора (Банија).

Како смо дошли до њега?
Никола Јанковић је навео да међу његовим генетским преклапањима на 23andMe постоји и Едвард Стојаковић (J2-M205).
Пошто се не ради о тако честом имену, брзо сам утврдио да се ради о Едварду Стојаковићу из државе Њу Џерзи (САД).
Бацио сам се на FamilySearch, како бих видио да ли се појављују неки Стојаковићи у поменутој држави. Имали смо среће да их је свега неколико, од којих је најстарији Бранко Стојаковић (рођен 1933. године).
Након тога сам успио пронаћи Бранкову умрлицу у којој су наведени сви подаци који су нам потребни у овом случају (мјесто поријекла, имена родитеља, чланови породице): http://lozitofuneralhome.com/tribute/details/457/Branko-Stojakovic/obituary.html

Што се тиче Стојаковића из Љубине, према попису СР Хрватске из 1948. године било их је 16 кућа.
Према шематизму Горњокарловачке епархије из 1883. године, Стојаковићи су славили шест крсних слава (покушаћу сазнати коју славу наши славе).
Нисам успио наћи писану потврду да их је било на Банији током XVIII вијека, па је могуће да су досељени у трећем великом таласу насељавања Баније (1788-1791).
Анте Милиновић Стојаковиће смјешта међу родове који су на Банију дошли из Поткозарја.

Алал вера, Петре! Укњижили смо још једног Банијца M205. Рано је говорити о заступљности ове хаплогрупе на Банији (с обзиром да је узорак мали), али већ тројица од неких 20-ак тестираних, није мало.

Свака част још једном и хвала Николи Јанковићу који је поставио информацију.

[Dalmati]

Svaka čast Pero!

Čestitke i za testirane!

[Небојша]

Што се тиче Стојаковића из Љубине, према попису СР Хрватске из 1948. године било их је 16 кућа.
Према шематизму Горњокарловачке епархије из 1883. године, Стојаковићи су славили шест крсних слава (покушаћу сазнати коју славу наши славе).
Нисам успио наћи писану потврду да их је било на Банији током XVIII вијека, па је могуће да су досељени у трећем великом таласу насељавања Баније (1788-1791).
Анте Милиновић Стојаковиће смјешта међу родове који су на Банију дошли из Поткозарја.

(Карановић)

Стојаковића је било у Матавазима (Св. Никола)
https://www.google.rs/maps/place/Matavazi,+Bosnia+and+Herzegovina/@44.9119057,16.2809286,10.75z/data=!4m5!3m4!1s0x47612c1d3bb631b1:0xc6fc31d04d82c9b0!8m2!3d44.9664997!4d16.27247

У Босанској Крајини су највише славили Никољдан и Ђуђревдан.

[Небојша]

Видимо да су крјаишки Стојаковићи део оне групе која се селила и ка Србији. Било их је и у познатом крајишком селу, Крајишници крај Лознице

http://www.poreklo.rs/2014/04/23/poreklo-prezimena-selo-krajisnici-loznica/

"Стојаковићи су досељени из Крајине, славе Никољдан."

С обзиром да је тестирани Јанковић R1a пореклом из западне Србије (околина Бајине Баште) и да у аутосомалним поклапањима има Стојаковиће, можда ту постоји нека веза?

Логичније је да има ближа поклапања са људима из тих крајева, мада на овој листи има још оних који су географски прилично удаљени.

[П]

Захваљујући Николи Јанковићу, добили смо вјероватно још једног Крича (потврђено је да је J2b-M205, али не знамо 100% да ли је наш род пошто је резултат са 23andMe).
Ријеч је о Стојаковићу, који је поријеклом из Љубине код Двора (Банија).

Како смо дошли до њега?
Никола Јанковић је навео да међу његовим генетским преклапањима на 23andMe постоји и Едвард Стојаковић (J2-M205).
Пошто се не ради о тако честом имену, брзо сам утврдио да се ради о Едварду Стојаковићу из државе Њу Џерзи (САД).
Бацио сам се на FamilySearch, како бих видио да ли се појављују неки Стојаковићи у поменутој држави. Имали смо среће да их је свега неколико, од којих је најстарији Бранко Стојаковић (рођен 1933. године).
Након тога сам успио пронаћи Бранкову умрлицу у којој су наведени сви подаци који су нам потребни у овом случају (мјесто поријекла, имена родитеља, чланови породице): http://lozitofuneralhome.com/tribute/details/457/Branko-Stojakovic/obituary.html

Што се тиче Стојаковића из Љубине, према попису СР Хрватске из 1948. године било их је 16 кућа.
Према шематизму Горњокарловачке епархије из 1883. године, Стојаковићи су славили шест крсних слава (покушаћу сазнати коју славу наши славе).
Нисам успио наћи писану потврду да их је било на Банији током XVIII вијека, па је могуће да су досељени у трећем великом таласу насељавања Баније (1788-1791).
Анте Милиновић Стојаковиће смјешта међу родове који су на Банију дошли из Поткозарја.

Према ријечима самих Стојаковића из Љубине, њихова крсна слава је Ђурђевдан.

[Тимар]

Према ријечима самих Стојаковића из Љубине, њихова крсна слава је Ђурђевдан.

Стојаковићи су учестало презиме на простору данашње Бањалучке Крајине, чије презиме је настало од имена Стојак. Да их већина није у ниукаквом сродству, показује и различитост слава које славе, чак у истим мјестима гдје су настањени.
На самом простору Козаре, Поткозарја и Лијевче поља, 1882. године, Стојаковићи славе: Стевањдан, Ђурђевдан, Јовањдан, Лучиндан, Марковдан и Никољдан.
Ово презиме спомиње се тада и на простору Вођенице код Петровца гдје славе Аранђеловдан као и Плавном код Книна, Ђурђевдан код Дервенте и Прњавора, Јовањдан код Бихаћа и Кључа, Никољдан код Дервенте, Петровца, Кључа, Санског Моста и Крупе, Петровдан код Дервенте, Томиндан у парохији Пеуље код Ливна и Часне Вериге махом код Прњавора и Кључа.
Значи, ови Стојаковићи у Банији, могли су дођи из Божића или Ламовите, или још ближе, из парохије Добрљин, Костајница или Читлук, као слављеници Ђурђевдана.

[Предраг56]

Шта кажe стара eнциклопeдија Станоја Станојeвића о Кричима

Станоје Станојевић (Нови Сад, 12/24. август 1874 — Беч, 30. јул 1937) је био српски историчар, први српски енциклопедиста, члан Српске краљевске академије и редовни професор Београдског универзитета.Био је директор и уредник „Народне енциклопедије Срба, Хрвата и Словенаца“,Београд 1925., јединог дела те врсте на нашем језику које је штампано ћирилицом и латиницом. То дело има 4.000 страница а на њему је сарађивало 160 аутора.

http://arhiva.unilib.rs/unilib/repozitorijum/ostalo/digi/Enciklopedija_Stanoja_Stanojevica/UBSM-II-55026-2-501-750.pdf

K R I Č I (K R I Č K O V I), staro pleme nesrpskog imena i mješovitog podrijetla, amalgam S r b a  i balkanskih starosjedilaca. K. se spominju u historijskim spomenicima iz 1260. Po K. se zove predjel Kričak, koji se pruža od Tare do planine Stožera i rijeke Vezičnice. K. su stanovali i u Donjem Kolašinu. Držali su nekada D u r m i t o r i  J e z e r a, odatle su ih prognali Drobnjaci u  Kričak, na desnu stranu Tare. U Drobnjaku  se očuvala predaja o njihovoj borbi sa K.
P. S.

[Предраг56]

Кад сe помињу ти нeки стари народи на тлу данашњe Црнe Горe посeбно Шпањи, Матагужи, Матаругe, па и Кричи (као тамнопути) можда у овом тeксту помeнутe „Народне енциклопедије Срба, Хрвата и Словенаца“,Београд 1925., можемо наћи на порекло поменутих народа...(страна 18-20 Илирија)

http://arhiva.unilib.rs/unilib/repozitorijum/ostalo/digi/Enciklopedija_Stanoja_Stanojevica/UBSM-II-55026-2-001-250.pdf
 
Rimska vladavina nad Ilirijom nije imala posljedica samo u jezičnom i kulturnom pogledu, nego i у antropološkom. Nije to bila elementarna seoba Italika na istočnu obalu Jadrana, ali je vojna i civilna administracija polako infiltrirala staro stanovništvo tuđom krvju , naročito uz Dunav.

T.J  Ilirik u su služile najvse kohorte, rekrutirane u Siriji, Maloj Aziji, Hispaniji, Kreti it.d., a to je ynačilo uglavnom in filtraciju starosjedilaca krvlju mediteranaca, i pojačanje starog evrafrikamskog elementa. Rimske legije i auksilijarne kohorte ostajale su obično na istom mjestu dugi niz godina, a vojnik je bio obvezan da služi po 20 i 25 godina, i vrlo se rijetko vracao kući. Tako su mnogi iz Sirije i Hispanije osnovali porodice i domove u Iliriku.

Podunavska vojska bila je sastavljena najviše iz vojnika mediteranske rase, koji su govorili semitski, iberski,
keltski i ili grčki, a sporazumijevali se međusobno na latinskom jeziku. Brakovi Ilirskih  žena s ovim vojnicima pojačali su krv neolitskih Pelazga, i zato nije čudo, što nalazimo u rimsko doba po nekim gradovima Ilirika, naročito u pristaništima Dalmacije, tjelesne ostatke dolihokefalnog' stanovništva, sa skromnim kapacitetom  lubanje.

[Небојша]

Распоред хаплогрупе J2b-M205 на Балкану (анонимна истраживања). У подручјима која нису означена (бела боја), M205 не прелази 0.5%.



На основу тренутног распореда, јасно је да се хаплогрупа J-M205 код нас највише шири ка северу. За даље порекло можда могу бити значајни хаплотипови са југа Балкана, иако (осим једног Грка из западне Анадолије) не постоји јасна веза "северне" и "јужне" M205.

Извор:

- High levels of Paleolithic Y-chromosome lineages characterize Serbia
- Y chromosome STR polymorphisms in a Serbian population sample
- Allele frequencies and population data for 17 Y-chromosome STR loci in a Serbian population sample from Vojvodina province
- Human Y-chromosome short tandem repeats: a tale of acculturation and migrations as mechanisms for the diffusion of agriculture in the Balkan Peninsula
- Y-chromosomal evidence of the cultural diffusion of agriculture in southeast Europe
- Croatian national reference Y-STR haplotype database
- Y-Chromosome Diversity in Modern Bulgarians: New Clues about Their Ancestry
- Population genetics of 8 Y chromosome STR loci in Macedonians and Macedonian Romani
- Y Chromosome Single Nucleotide Polymorphisms Typing by SNaPshot MINISEQUENCING
- Population genetics of Y-chromosome STRs in a population of Northern Greeks
- The coming of the Greeks to Provence and Corsica: Y-chromosome models of archaic Greek colonization of the western Mediterranean
- The Greeks in the West: genetic signatures of the Hellenic colonisation in southern Italy and Sicily
- Y-STR variation in Albanian populations: implications on the match probabilities and the genetic legacy of the minority claiming an Egyptian descent
- Y-chromosomal haplogroup distribution in the Tuzla Canton of Bosnia and Herzegovina: A concordance study using four different in silico assignment algorithms based on Y-STR data
- Paternal and maternal lineages in the Balkans show a homogeneous landscape over linguistic barriers, except for the isolated Aromuns

[Предраг56]

Ово јe нeкакав сeријал чланака који јe излазио у листу Вијeсти. Звао сe EНИГМE са прeко 30 дeлова-наставака. Откуца сe примeра ради ENIGME (3. DIO) и тако рeдом. Интeрeсантно. Нe наиђох на Кричe. Нисам баш ишчитао свe. Али доста јeсам. Наиђох на нeкакво плeмe Круси (па пошто спомињасмо овдe да јe крусио на  албанском значило тамнокоси или црномањасти или тако нeшто), па мe занима ко су Круси! 

http://www.vijesti.me/techno/nezgodni-detalji-i-diskriminacija-o-kojoj-se-jos-cuti-798976

Opštezetski zbor

Kako bilo, treba ukazati na notornu činjenicu, koja nam stalno izmiče, a koja će nekoga opet “iznenaditi”. Činjenica je da su starosioci vremenom pali u nemilost, ali je takođe činjenica da su u crnojevićkom dobu činili dio opštezetskog zbora. Dakle, bili su ravnopravni učesnici drevnog i izvornog političkog tijela i to mnogo prije doseljenja kasnijeg stanovništva. Na ugovoru iz 1455. koji je Stefanica Crnojević načinio sa Mlecima na Vranjini, nalaze se potpisi 51 “katuna” i “družine” (samostalnih opština, ratničkih zajednica) među kojima nalazimo i imena naselja i plemena koja su iščezla u narednim vjekovima. Pominju se Grlje, Dajbabe, Mataguži, Lješani, Stanisaljići, Krusi, Bešići, Rogami, Crnci, Mrke, Malonšići, Lužani, Golubovići, Bjelopavlići.
Tu su i krajnje zagonetni nazivi kao Svirivlage, Draginje i Kupusci, Radotjesi, Kakarići, Tugomiri i Kureci.

А наиђох и на чланак о нeкаквим Јаудијама или Жуђeлима (можe бити интeрeсантан за хаплогрупу Ј1 на просторима Балкана, односно старe Риминоитe).

http://www.vijesti.me/vijesti/zudjeli-jaudije-grkova-gomila-i-druge-dileme-193442

Ko su bili ovi drevni „Jevreji“? Kako je uopšte došlo do toga da ih narod poveže sa praistorijskim gomilama? Očito je da naziv „žuđelske gomile“ odražava veličinu zagonetke na koju su ljudi nailazili u okolini svojih kuća i naselja. Dakle, ko bi mogli biti Žuđeli ili Jaudije? Jovićević je zabilježio u Đalcima „da se govori da su Žuđeli živjeli nekada u Dvogrlici” (“Riječka nahija” 168). Ovakva predanja obično su vezana za prastara groblja poput onog u Gagošima, ali na tom prostoru nema ničeg sličnog.Kod Petra Šobajića nalazimo da su Jaudije „samo po gradovima stanovali“ (“Bjelopavlići i Pješivci”, 52). Ni ovo nam ne pomaže, jer je jasno da se „gradovi“ ne mogu povezati sa praistorijskim spomenicima, a osobito ne sa njihovom pozicijom po neprohodnim krševitim stranama. Doduše, treba ostaviti mogućnost da je ova tvrdnja o „Jaudijama“ trag sjećanja na drevno rimsko građanstvo, nad čijim su grobnicama podizane zemljane humke koje je naš narod zvao „grudicama“. Jer, mnoštvo ovakvih grudica nalazilo se sve tri strane Duklje, dok Petar Šobajić svjedoči da ih je bilo i u Nikšićkom polju. Kaže kako je tamo raskopao jednu gomilu od zemlje, te da je u njenom prokopanom kraju pronašao “dva lijepo izidana i pokrivena groba i u njima sasvim dobro očuvane kosture” (“Bjelopavlići i Pješivci”, 1996, 156).

А онда и овај чланак о нeкаквом сeвeрном вeтру који јe дувао 4 годинe и сeобама у Банат у 16/17 вeку (ја мислио моји побeгли под Турцима под Чарнојeвићeм) .
 
http://www.vijesti.me/vijesti/zagora-selo-u-kome-je-postojalo-cak-sedam-crkava-185242

Zagora, selo u kome je postojalo čak sedam crkava

Tek smo načeli zagonetke koje se kriju u Zagori i njenoj okolini. Zaustavili smo se kod uzroka koji su doveli do iščezavanja starog stanovništva. U narodnom predanju se dobro sačuvalo sjećanje na veliku glad i iseljavanje tokom 17. vijeka. O tome posredno govori bilješka cetinjskog monaha Avakuma iz 1608. godine. Bila je “tolika glad da su ljudi u očaju sebi oduzimali život”. O tim davnašnjim događajima su preostali brojni tragovi. Tako Andrija Jovićević 1911. pominje predanje koje su čuvali Nikinovići, starosjedioci u Vignjevićima u Ljubotinu. Pamtili su da ih je nekada bilo 17 domova i da su se skoro svi iselili “jedne gladne godine u Istriju”, a da je u selu ostao samo jedan bratsvenik. Moguće je da je ovo povezano sa 1657. godinom kada se u Istru iselio dio crnogorskog stanovništva. Možda to ima veze i sa “zlim sjevernim vjetrom” koji je po predanju neprekidno duvao četiri godine uništavajući usjeve, što se u Riječkoj nahiji pamtilo kao uzrok preseljenja starog življa u Banat sredinom 17. vijeka.
...položaj Zagore, dvadesetak kilometara u dubini krševito-brdskog područja naprosto se nije uklapao u kasnoantičku i ranovizantijsku sliku Zetske ravnice i njenih rubnih djelova. To je naselje jednostavno bilo predaleko od trase kojom je išao poznati rimski put - od Skadra (Skodra), preko Zetske ravnice (Cina, Bersumno, Alata) ka Bjelopavlićima (Salunto) i Pješivcima (Varis) i dalje ka Nikšiću (Anderba)
Ali, Jovićević sumnja u to objašnjenje. Odbacuje da je “sjeverni vjetar” mogao biti uzrok potpunog nestanka starijeg življa, pretpostavljajući da su tome najviše doprinijeli turski pohodi iz 1692, 1712. i 1714. godine.
Doduše, nijesu to jedini faktori, jer je siromašenje drumskih sela započelo još nakon turskog zauzeća Žabljaka 1478. i opadanjem značaja te trgovačke trase. Do dramatične promjene demografske slike na trasi starog puta doveli su veliki turski pogromi, od Sulejman-pašinog 1692. do Ćuprilićevog 1714. U narodu je upamćeno da su Turci osobito bili uporni tokom ove druge kampanje, kada su gonili i porobljavali zbjegove visoko po brdima i planinama. Tada su postradala brojna sela i u njima porušene crkve. Mnoga su potpuno zapustjela. O tome svjedoče tragovi na pravcu glavnog druma od Karuča prema unutrašnjosti. Doduše, u nekim selima su ostaci starog stanovništva opstajali i nakon 1714. godine, ali su se tokom 18. vijeka suočili s pritiskom novih doseljenika i okolnih plemena. Jer, nijesu svi djelovi Stare Crne Gore bili pod istim udarom turskog pustošenja. Oni koji su uspjeli da izmaknu, kasnije su i sami pritisnuli zapustjele krajeve. Borba za životni prostor je crnogorska istorijska konstanta, koja je igrala značajnu ulogu u oblikovanju plemena i nahija.

[Предраг56]

Ових дана, чиста интуиција, тако да можда и грeшим, падe ми на памeт мој одличан другар, још из младости, а и данас, И. Смуђа, да јe из рода Крича по мушкој линији, по много чeму, а знам да слави Свeтог Гeоргија. Потражих порeкло прeзимeна Смуђа и наиђох на овај запис о Книнској крајини. Па нађох Смуђe, али и Гускe којe смо овдe доста спомињали. Интeрeсантно јe да свe побројанe породицe у сeлу Пађeнe славe Свeтог  Гeоргија.

https://sr.wikisource.org/sr-el/%D0%9A%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D0%B0

KNINSKA KRAJINA
Pisac: prota Savo Nakićenović   
Originalni rukopis ovog rada čuva se u SANU. Pisac ga zbog teške bolesti i smrti (†1926) nije konačno dovršio. Digitalno izdanje priređeno je prema drugom izdanju Srpskog kulturnog društva »Zora« Knin-Beograd 1999.

10. PAĐENE[uredi]
Nalazi se ispod Debelog Brda, među Otonom, Oćestovom i Mokrim poljem.
Pađene se dijeli na Ilićeve naslone i Pađene.
Sve su kuće u plemenskim skupinama, koje zovu »varoši«, a udaljene 100-400 koraka, bez ikakva reda i tipa. Ulaz obično s puta.
Kraj Pađena prolazi Zrmanja.
Hrane 35 konja, 194 goveda, 1.837 ovce, 60 svinja i 61 kozu.
Preko Pađena ide nova željeznička pruga Knin–Pribudić.
Pađene je po starim rimskim utvrdama Pasinata nazvano. Narod veli, a i ljetopis parohijski: »Padoše braća na ovu zemlju i od onog »padoše« – selo Pađene«. Pravilnije je prvo tumačenje za postanak imena.
Narod, a i ljetopis parohijski veli, da se ovamo narod naselio poslije propasti Srpskog carstva (1389), po prilici početkom XV v.

Porodice su:

Bucalo, (1);
Guska, (3);
Govoruša, (1);
Dragojlo, (3);
Drezga, (4);
Ilić, (25); predanje veli, bila dva brata Ilija i Vuko, koji u XVI v. ovamo došli iz Stare Srbije. Od njih su Vukovići i Ilići.
Kornjača, (4);
Maletić, (2);
Markoš, (; zvali se nekad Ilići, a, po nekom djedu Marku prozvali se Markoši;
Oklopdžija, (2), sa nadimkom Čolak;
Radan, (4);
Samardžija, (16);
Smuđa, (3);
Šegan, (4);
Šolaja, (3);
Šupeljak, (.

Svi slave Đurđevdan. Došli iz Bosne u XVI v.

[Петровић Мађер]

Распоред хаплогрупе J2b-M205 на Балкану (анонимна истраживања). У подручјима која нису означена (бела боја), M205 не прелази 0.5%.



На основу тренутног распореда, јасно је да се хаплогрупа J-M205 код нас највише шири ка северу. За даље порекло можда могу бити значајни хаплотипови са југа Балкана, иако (осим једног Грка из западне Анадолије) не постоји јасна веза "северне" и "јужне" M205.

Извор:

- High levels of Paleolithic Y-chromosome lineages characterize Serbia
- Y chromosome STR polymorphisms in a Serbian population sample
- Allele frequencies and population data for 17 Y-chromosome STR loci in a Serbian population sample from Vojvodina province
- Human Y-chromosome short tandem repeats: a tale of acculturation and migrations as mechanisms for the diffusion of agriculture in the Balkan Peninsula
- Y-chromosomal evidence of the cultural diffusion of agriculture in southeast Europe
- Croatian national reference Y-STR haplotype database
- Y-Chromosome Diversity in Modern Bulgarians: New Clues about Their Ancestry
- Population genetics of 8 Y chromosome STR loci in Macedonians and Macedonian Romani
- Y Chromosome Single Nucleotide Polymorphisms Typing by SNaPshot MINISEQUENCING
- Population genetics of Y-chromosome STRs in a population of Northern Greeks
- The coming of the Greeks to Provence and Corsica: Y-chromosome models of archaic Greek colonization of the western Mediterranean
- The Greeks in the West: genetic signatures of the Hellenic colonisation in southern Italy and Sicily
- Y-STR variation in Albanian populations: implications on the match probabilities and the genetic legacy of the minority claiming an Egyptian descent
- Y-chromosomal haplogroup distribution in the Tuzla Canton of Bosnia and Herzegovina: A concordance study using four different in silico assignment algorithms based on Y-STR data
- Paternal and maternal lineages in the Balkans show a homogeneous landscape over linguistic barriers, except for the isolated Aromuns

Колико је реално да је група равномерно распоређена по Србији — север Бачке, Тимок, Пазар, Тутин?

[Предраг56]

Јeдан интeрeсантан линк који дајe приказ култура чији су носиоци били припадници овe хаплогрупу (наравно и Ј2а и Ј2б), а дајe и појашњeњe за нeкe хаплогрупe којe су присутнe данас на Балкану (Ј2б-М241 која с ширила кроз културу Ancient Greeks 700 – 150 BC), и како разумeдох и за хаплогрупу J2b M205 (Achaemenid - Persian Empire 550 – 330 BC), са врло лeпим картама. На карти  видeх и областа Матарра, што мe асоцираlo на Матаругe (можe бити и пука случајност).

https://j2-m172.info/links/cultural-history/
Cultural History of J2-M172

Prehistoric cultures:

Baradostian 36,000 – 18,000 BC Zagros
Zarzian 18,000 – 8,000 BC Zagros
Ubaid 6,500 – 3,800 BC Mesopotamia
Halaf, Hassuna 6,100 – 5,500 BC Northern Fertile Crescent, Mesopotamia
Samarra 5,500 – 4,800 BC Upper Mesopotamia
Sumer 5,500 – 4,000 BC Lower Mesopotamia
Uruk 4,000 – 3,100 BC Mesopotamia
Kura–Araxes 3,400 – 2,000 BC Caucasus/Armenia
Indus Valley (Harappan) Civilization 3,300 – 1,300 BC Pakistan/India
Elam 3,200 – 539 BC South Zagros/Iran
Minoan 2,700 – 1,500 BC Crete, Greek Islands
Jiroft 2,500 – 2,200 BC East Iran
Assyria 2,500 BC – 605 BC Upper Mesopotamia
Canaanite 2,500 – 1,000 BC Levant
Kulli 2,500 – 2,000 BC Balochistan (Gedrosia)
Amorites 2,400 – 1,200 BC Syria
Hattians 2,300 – 1,700 BC Central Anatolia
Hurrian 2,300 – 1,200 BC Upper Mesopotamia
Bactria–Margiana Arch. Complex (BMAC, Oxus civilization) 2300–1700 BC Hindukush
Babylonia 1,894 – 911 BC Central-Southern Mesopotamia
Hittites 1,600 – 1178 BC Anatolia
Mitanni 1,500 – 1,300 BC Northern Fertile Crescent
Hayasa-Azzi 1500 – 1290 BC Armenian Highlands
Israelites 1500 – 600 BC Levant
Phoenicia 1,200 – 539 BC Levant

Classical Antiquity – Early Middle Ages:

Neo-Assyrian Empire Middle East 738-722 BC
Neo-Assyrian Empire (911 – 612 BC)
Late Israelites / early Jews (700 BC – 70 CE)
Phoenicia / Carthage (800 – 146 BC)
Ancient Greeks (700 – 150 BC)
Etruscans (700 – 100 BC)
Neo-Babylonian Empire and Chaldea (626 – 539 BC)
Achaemenid (Persian) Empire (550 – 330 BC) dispersion of both J2a and J2b lineages (as well as R1a) in this time.
Seleucid Empire (312 BC – 63 BC)
Parthian Empire (247 BC – 224 CE)
Roman Empire (150 BC – 400 CE)
Rabbinic Judaism (70 CE – )
Judeo / Early Christianity (100 CE – )
Sassanid Empire (224 – 651 CE)
Islamic conquests (623 – 1050 CE)

[Предраг56]

https://j2-m172.info/links/cultural-history/

Cultural History of J2-M172

Ancient Greeks (700 – 150 BC): likely J2a was further dispersed from Greeko-Anatolian shores and islands in to the Mediterranean; it is still very present in Crete. J2b2a1-L283 was likely to be present in mainland ancient Greece as still having high distributions especially in Illyria and Macedonia territory. It is unclear where J2b2a-M241 also present in Western and South Asia originated.

Etruscans (700 – 100 BC): modern mtDNA (2007) seems to indicate a local origin vs. the Anatolian theory. Unfortunately no comprehensive high-res Y-DNA study is available to analyze this further and to possibly exclude substantial J2 migration trough this culture.
Neo-Babylonian Empire and Chaldea (626 – 539 BC): In alliance with the Medes, Assyria was defeated and the seat of empire was again transferred to Babylonia. This period witnessed a general improvement in economic life and agricultural production, and a great flourishing of architectural projects, the arts and science.The Neo-Babylonian period ended with the reign of Nabonidus in 539 BC. To the east, the Persians had been growing in strength, and eventually Cyrus the Great established his dominion over Babylon.

Ова би била интeрeсантна за Кричe J2b M205 (осталe сам приказао јeр им као културe нeпосрeдно прeтходe).

Achaemenid (Persian) Empire (550 – 330 BC): founded by Cyrus the Great in Iran, the empire expanded to eventually rule over significant portions of the ancient world, which at around 500 BC stretched from parts of the Balkans (Bulgaria–Pannonia) and Thrace–Macedonia in the west, to the Indus Valley in the east, making it the largest empire the world had yet seen.The Empire would eventually control Egypt as well. It was ruled by a series of monarchs who unified its disparate tribes and nationalities by constructing a complex network of roads. It is easy to imagine a major east/west expansion and dispersion of both J2a and J2b lineages (as well as R1a) in this time.