БЕОГРАД, Бијоград, Билиград, Биоград, Стојни Бијели, Стојни
Историјски називи
Singidunum, Alba Bulgarica, Nandor Alba, Alba Graeca, Tuna Belgradi, Darol Džihad
Етимологија
Није јасно шта је прасл. назив тачно значио: положај над водом, на западу (Трубачев у ЭССЯ 2, 78 д.), или можда напросто тврђаву светлих (камених или облепљених) зидова, за разлику од дрвених утврђења. (А.Л.)
Главни град Србије (Кнежевине, Краљевине, Републике) и неколико држава којима је она у новије време припадала (Краљевине СХС, прве, друге и треће Југославије, Државне заједнице Србије и Црне Горе).
Историјат
Подигнут је на ушћу Саве у Дунав, на граници Панонске низије и Шумадије, на прелазу Балканског полуострва у Средњу Европу. Београд је један од најстаријих градова Европе. У старом веку на местu данашње Калемегданске тврђаве налазило се прво келтско, па потом римско утврђење Singidunum. У доњем граду (код куле Небојше) било је у римско доба пристаниште одакле је водио главни пут са запада за Цариград. Сингидунум је био база за дунавску флотилу провинције Мезије. Већ у II в. у њему су живели хришћани, а у IV је имао и своје мученике ђакона Ермила и војника Стратоника (314/15). У V в. освајају га Хуни, Сармати и Готи, а у VII Авари. Са њима се у околини града појављују и Словени као градитељи аварских бродова. Словенско (данашње) име града јавља се први пут 878. у писму папе Јована VIII бугарском кану (хану) Борису. У писму се Београд помиње као седиште епископа (Episkopus Belgradensis). У X в. Београд пада под власт Византије и потом Бугара, а у XI в. јавља се као редовна станица на крсташким и ходочасничким копненим походима у Свету земљу. У итинерерима из тога доба помиње се под именима Belagrada, Bellagrava, Bellagravia, а више пута је био и жртва крсташких пустошења. После два века узајамних сукоба, у XIII в. Угри га узимају од Бугара, а 1284. добија га као лено српски краљ Драгутин. Деспот Стефан Лазаревић преузима Београд (такође као лено) од Угара 1403. и претвара га у престоницу српске средњовековне државе (до 1427). Тада су у Београду постојале три цркве (св. Три Јерарха, св. Николе и св. Петке), а деспот је подигао и четврту - Богородичину. У доба деспотије, Београд се састојао из неколико (по једним изворима 7, а по другима 5) мањих градских целина обухваћених двоструким зидинама. Имао је јако, утврђено пристаниште, ризницу, арсенал, лазарет. Београдски трговци су имали посебне повластице и олакшице у трговини са суседним државама. После смрти деспота Стефана 1427. град опет долази у власт Мађара, а 1521. освајају га Турци који у њему остављају само 2 цркве: Саборну и цркву св. Јована Крститеља у Доњој или Савској вароши. Под Турцима Београд остаје следећих 167 година. Иза турског пораза под Бечом, Београд привремено долази у посед Аустрије (1688–1690). Карловачки мир га враћа Турцима и у то време он постаје једна од највећих отоманских тврђава према западу. Принц Еуген Савојски осваја Београд 1717. тако да се град поново налази неко време под Аустријом (1718–1739). Одлукама Београдског мира 1739. враћен је Турцима, али га Аустрија поново држи између 1789. и 1791. пошто га је фелдмаршал Лаудон освојио у септембру 1788. У време ових краткотрајних аустријских управа, варош се уређује и насељава становништвом поглавито из Аустрије и Немачке, а испод тврђаве се гради ново пристаниште. Одредбама Свиштовског мира, међутим, град се поново предаје Турцима 1791. У Првом српском устанку Београд је освојен 1807, и у њему је била смештена српска влада. После слома устанка, на основу мира у Букурешту, град је опет враћен Турцима 1813. када настаје велика „бежанија” српског и другог хришћанског становништва пред Турцима. Коначно, Београд 1839. постаје престоница обновљене Србије и у изворима из тога доба описује се као: „Столица књаза и свију виши надлежателства Србије, митрополита, Суда највећег, Апелационог, Окружног и Варошког, Начелничества окружија београдског, Управителства и Примирителног суда варошког, Консисторије Епархије београдске. Имаде 2 цркве православне, једанаест џамија турски и једну синагогу јеврејску, један Лицеум састављен из два факултета: философијског и јуридичког, једну Гимназију са 6 класа, Послено-трговачку школу са 3 класе, елементарну једну са 4 и две са 1 класом, једну грчку школу, једну богословску школу од 4 класе. Турци имају 10 елементарних школа, 6 за мушку и 4 за женску децу, 4 текије (манастира) дервиша, а Јевреји једну школу. Има једна болница за војнике српске и једна варошка. У тврдињи београдској, у којој Срби не живе, налази се гарнизон царски, у којој седи један паша, као управитељ (muhafis).” У таквом Београду стално је долазило до инцидената између српске и турске популације који су кулминирали у догађају на Чукур-чесми, после чега су Турци 1867. дефинитивно напустили Београд и Србију, а кнезу Михаилу предали кључеве од Калемегданске тврђаве. У том моменту на данашњем Зеленом венцу се налазила велика бара, око Правног факултета и Вуковог споменика биле су повртарске баште, на Славију се ишло у лов на дивље патке, а на Теразијама је била велика кула у којој се скупљала вода из околине и делила оним деловима града који су у њој оскудевали.