Имиграције у Војводину током XX века
Имиграције у Војводину током XX века у вези су првенствено са аграрним реформама након завршетка светских ратова, када је колонизовано углавном српско становништво из Босне и Херцеговине, Хрватске и централне Србије.
У Бачку се након Првог светског рата па до 1931. године доселило 29.465 становника. То су били добровољци и колонисти из Лике, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Далмације. Укупно су у Бачкој основали 38 нових насеља и 11 колонија, уз већ постојећа насеља. Највећа од тих насеља била су: Нови Жедник код Суботице, Алекса Шантић код Сомбора, Бачки Соколац (Липар) код Куле, Сириг и Старо Ђурђево код Темерина, Степановићево код Новог Сада. У Банат је до 1931. године досељено 54.665 становника.
Колонисти у Банату основали су 16 нових насеља и 14 колонија уз стара насеља. Највећа од нових насеља била су: Војвода Степа, Банатско Карађорђево и Александрово код Великог Бечкерека (Петровграда, Зрењанина) и Милетићево и Александров Гај (Купиник) код Пландишта. Стајићево су формирали банатски староседеоци из околине Зрењанина, а село Путниково код Уздина српски оптанти из Мађарске (село Бата код Будимпеште). Највеће ново насеље у Краљевини Југославији било је Банатско Карађорђево са око 1000 насељених породица, највише из Лике.
У Срему је до 1931. године насељено 8755 становника, у пет нових насеља и две колоније уз већ постојећа стара насеља у околини Инђије и Руме.
По завичајном пореклу, од свих насеља у Војводини, насталих између два светска рата, најсложеније насеље је Војвода Степа у Банату, у које су дошли колонисти из Лике, Херцеговине, Босне, Црне Горе, Далмације, Кордуна, Баније, банатских насеља уз Тису и оптанти из Мађарске и Румуније. Досељеници су добијали земљиште у власништву политичких општина, физичких лица, цркава и банака. Нова насеља настајала су на мајурима, а колонисти су сами градили куће које су се састојале од собе, кухиње и штале. Досељено становништво масовно је оболевало од плућних болести и туберколозе, а ниједно ново насеље није имало лекара. У новим насељима током тридесетих година XX века колонисти су успели да изграде школе, цркве, зграде општина и соколске домове, да ископају бунаре са здравом пијаћом водом и да развију своје организације и удружења, као и богат друштвени живот.
Након Другог светског рата, у Војводину је колонизовано 258.405 лица или 37.616 породица. Када је реч о националности било је: 26.963 српске породице (из Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Србије), 6696 црногорских породица и 2000 породица Македонаца. Ова колонизација спроведена је на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији из 1945. године, а Уредбом о реду првенства у додељивању земље насељавање је условљено учешћем колониста у Народноослободилачком рату са фаворизовањем бораца од 1941. до 1943. године.
Досељено становништво усељавало се у села која су претходно испражњена одласком немачког становништва. Насеља су мењала називе, прилагођавајући их новој структури становништва. Тако су Хајфелд и Масторт код Кикинде постали Нови Козарци, Сарча код Зрењанина - Сутјеска, Шупљаја - Крајишник, Филипово у Бачкој - Бачки Грачац... Некада је једно село формирано од више села, као нпр. Банатско Велико Село код Кикинде (некада Солтур, Шарлавил и Свети Хуберт).
Гледано по територијама са којих су колонисти долазили, насељавање је текло следећим путем:
колонисти из Црне Горе населили су Врбас, Ловћенац, Фекетић, Савино Село;
колонисти из Македоније Јабуку и Качарево код Панчева;
колонисти из Далмације Риђицу, Станишић;
колонисти из Баније Пригревицу;
колонисти из Лике Апатин, Бачки Грачац;
колонисти са Кордуна Кљајићево;
колонисти из Херцеговине Гајдобру у Бачкој, Клек, Сечањ, Сутјеску, Равни Тополовац, Јашу Томић у Банату;
колонисти из Босне Футог, Бачки Јарак, Наково, Банатски Деспотовац, Лукићево, Лазарево;
колонисти из Србије Книћанин, Белу Цркву, Мраморак...
Новодосељено становништво у Војводини било је из динарских крајева и са собом је донело обележја планинске културе пролазећи до краја XX века процес акултурације (прилагођавања) војвођанско-панонском простору. Досељеници из Херцеговине и Црне Горе са собом су донели свој инструмент - гусле, а досељеници из Лике, Босанске Крајине, Далмације специфичан начин певања тзв. ојкаче, које су се међу досељеницима из Херцеговине називале ганге. Колонисти из Херцеговине донели су у војвођанску исхрану употребу купуса раштана, а колонисти из Лике гастрономски специјалитет лички купус. Новодосељено становништво говорило је ијекавицом која се губила са процесом акултурације, ширењем образовног система и појавом нових генерација потомака динарских досељеника. Динарско становништво донело је у Војводину и осећање међусобне солидарности, помоћи и заједничког рада (мобе).
По попису становништва из 1953. године, у месту рођења живело је 55,5% Војвођана. Укупно рођених у Војводини било је 79,3%, да би према попису из 1961. Војводина имала 46% становника пореклом из других подручја, а данас већину становништва чине досељеници из других општина Војводине или Србије, а две трећине њих су пореклом из других република.
ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
