Род Соколовића је обрађивао и Шобајић у свом раду о Корјенићима гдје је навео предање породице Мастиловић из Гацка који славе Мратиндан о заједничком поријеклу са Соколовићима. Шобајић наводи и један млетачки извор гдје се спомиње поријекло Мехмед Паше. Шобајићева расправа је заправо о роду који слави Мратиндан ,а поријеклом је из Корјенића. У сваком случају, интересантне тезе.
Знам да сам негдје читао да Соколовић и није било право презиме Мехмед паше и да се презивао Ненадић (Бајица Ненадић), чак су тврдили да је доскора постојала православна породица у вишеградском крају која је била од ових Ненадића.
И треће, колико се сјећам било је неког повезивања пивских Гаговића са Соколовићима.
За разоткривање загонетке порекла Соколовића, треба само да се тестирају Мастиловићи и Гаговићи. У случају поклапања би се могло на основу индиција прихватити њихово условно порекло од Соколовића.
Оне две фреске око јужних врата су врло интересантне. То је место за ктиторе цркве, а да ове две фреске претстављају ктиторе, најбоље показује модел цркве, коју лева фреска држи на једној руци. Фреска с десне стране ових врата, кад им се лицем окренемо, претставља човека са неком врстом капе, као турбаном, на глави, округле браде, у ћурку до земље, постављеном лисичином, са рукавима до лаката засуканим, и у зеленој антерији (сл. 19). Овај је човек пружио десну руку ка фресци с леве стране врата, а леву руку држи на прсима. Фреска с леве стране врата претставља човека у владичанском орнату без ореола. Овај држи модел цркве на десној руци и пружа је икони Мајке божије са дететом која седи на трону, (а леву руку држи на прсима[63]. Између иконе Богородичине и врха модела цркве,- коју држи овај владика у десној руци, стоје остаци од натписа: прес(ве)та Б(огороди)це прими ... труд ... јакоже х ... он ва довици лепту ...
Више се од овога натписа не може прочитати, а другога каквог натписа изгледа није ни било.
Поставља се питање, чије су ове две фреске, што претстављају ктиторе цркве. Фреска у орнату владике, са моделом цркве на десној руци, бесумње је митрополита Саватија, који је Пивски Манастир подигао према натпису, а човек у ћурку са зеленом антеријом испод ћурка, у једној капи која личи на турбан - није свештено лице нити је православни. Чим се погледа фреска, види се да је то слика некога великог турског доглавника у оделу хоџе или муфтије. Богатство ћурка, богатства крзна, којим је ћурак постављен, зелена свилена антерија испод ћурка, капа на глави у облику турбана, округло потсечена брада показује човека и богата и од утицаја, који је омогућио подизање ове цркве. Истина је да је ово време било време патријарха Макарија и његова рођака Мехмеда Соколовића, великог турског везира, када се дозвољавало оправљање напуштених наших цркава и манастира, али се не зна да су се, у то време, и нове цркве подизале, нарочито оволике колики је Пивски Манастир. Пошто нема натписа над фреском да би се знало чија је, једини је податак о томе народно предање које вели да је то слика Мехмеда Соколовића, стрица митрополита Саватија, наследника Макаријева на патријаршиском престолу. До пре 100 година фреске су биле добро очуване и онда је и ова фреска била много јаснија, те је свако у њој познавао слику муслимана. Причају да је Смаил-ага Ченгић а нарочито његов син Дедага (Дервиш-паша), често долазио у манастир, улазио у цркву и пред овом фреском простирао серџаду и клањао. После молитве увек би оставили по жуту меџедију или дукат као прилог цркви. А Дедага је за време Стефана Ђачића, игумана овога манастира, око педесетих година прошлога века, давао манастиру годишње извесну количину жита, масла и воска, као царском вакуфу [64].
Неки мисле, да ова фреска у ћурку са капом на глави која личи на турбан може бити слика игумана Симеона, за чије се време црква "писала" (рађене фреске), као што се у натпису вели. Та је претпоставка немогућа из ових разлога: 1. Калуђер, игуман не може се у цркви зографисати у ћурку и са капом на глави. То нити где код нас има нити је где забележено.
Српски калуђери никада нису носили округло ошишану браду. То је манир муслимана кад мало остаре или дођу до великог положаја у чиновничкој каријери. Типове у истом оваквом оделу и са турбаном (фес, који се озго мало или види или не види, обмотан великим жутим хаџијским шалом, чалмом) мало истуреним, да се чело види, сретао сам пре тридесет и више година у Скопљу и по другим крајевима Македоније на сваком кораку.
Не може се Кир-Симеон, игуман манастира, зографисати на месту ктитора само зато што је у његово време манастир "писан".
(Светозар Томић - Пива и Пивљани)
Макарије Соколовић је био први патријарх Српске православне цркве када је она обновљена као Пећка патријаршија 1557. године. Са трона се повукао 1571, а умро 1574. године.
Патријарх Макарије је од султана добио све повластице које је имао цариградски патријарх: управљање црквеном имовином, наплаћивање црквених дажбина, наслеђивање имовине оних који су умрли без наследника, потврђивање правила свих еснафских организација, суђење у брачним споровима и предметима кривичне природе.
За време патријарха Макарија обновљени су манастири Бања код Прибоја, Грачаница, Студеница, Пећка патријаршија, Будисавци на Косову. У манастирима је оживела иконописачка, златарска и преписивачка деталност. Уметности, књижевност и целокупна српска култура доживљавају тада својеврсну ренесансу.
Због болести повукао се са трона 1571. године предајући патријаршијски трон свом синовцу Антонију Соколовићу. Умро је 1574. године.
Српска православна црква га прославља као светитеља 30. августа по јулијанском тј. 12. септембра по грегоријанском календару.
Антоније Соколовић био је српски патријарх у периоду 1571--1575. Познат је као братанац патријарха Макарија и близак сродник Мустафа-паше. Није познато да ли је постао митрополит херцеговачки одмах после митрополита Никанора. Као херцеговачки митрополит први пут се помиње 1570. године, иако је вероватно раније био на том положају.
Бавио се резбарењем и сликањем. За пећке резбарене и сликане двери из 1570. године сматра се да су у целини његово дело, а приписују му се и двери у манастиру Дечанима. Уметнички радови патријарха Антонија говоре да је уметничка вештина представљала и део образовања више црквене јерархије православне цркве. То на неки начин потврђују турски берати с краја XVIII и почетка XIX века из манастира Дечана, у којима се каже да по старом обичају митрополити својеручно израђују печате за поједине манастире.
Иако су припадали биконфесионалној породици, православни Соколовићи су остали национално свесни истичући припадност српском народу. То се најбоље да осетити у заплетеном лигатурном натпису на пећким дверима, где митрополит Антоније подвлачи да их је направио за помен свој и свих православних сродника његових, ограђујући се тако од рођака који су, пошав за везиром Мехмедом, примили ислам и одвојили се од свог матичног народа.
Израда окованог крста од позлаћеног сребра с гравираним украсима и натписима трајала је од 1. септембра 1568. до 31. августа 1569. године и том приликом дата је информација да је крст, настојањем митрополита новобрдског Дионисија, окован за митрополита Антонија, а за украшавање велике српске цркве у Пећи.
Познато је да је патријарх Макарије велику пажњу поклањао манастиру Бањи где се одиграо један од изузетно важних догађаја, предаја престола обновљене српске патријаршије, из руку остарелог патријарха Макарија, његовом синовцу, херцеговачком митрополиту Антонију Соколовићу на сабору српских архијереја, одржаном у пространој припрати цркве Светог Николе. За успомену на овај изузетан догађај, стари патријарх је дао да се припрате цркве Светог Николе ослика фрескама међу којима се налази и приказ поменутог догађаја. Са њим су, као ктитори, насликани и његови рођаци, тада већ преминули Дионисије Соколовић, митрополит новобрдски и нови патријарх Антоније Соколовић.
Патријарх Антоније управљао је српском црквом до 1575. године, када је преминуо. На патријаршијскм трону наследио га је Герасим Соколовић, као нови патријарх српски.
Герасим Соколовић је био патријарх српски у периоду 1575-1586. године. Близак рођак свог претходника патријарха Антонија и светог патријарха Макарија, пре избора за митрополита херцеговачког био је придворни монах у Пећи.
Све најистакнутије личности из патријаршијске династије Соколовића, који су у првом реду тежили да организационо учврсте Српску цркву и да је економски оснаже, искористили су благонаклоност турских власти да Српску цркву обнове у сваком погледу и да је организују.
Герасим Соколовић, је по ступању на патријаршијски трон енергично приступио реорганизацији Пећке патријаршије. Герасим је био први патријарх за кога се зна да се потписао као патријарх Срба и Бугара.
Из сачуваних записа о њему знамо да је био велики љубитељ књиге. По његовом наређењу преписивани су минеји за велику цркву у Пећи и за манастир Грачаницу. Такође је наредио да се о његовом трошку препише Панегирик који је поклонио цркви митрополије новобрдске у манастиру Грачаници.
За његово време је Георгије, митрополит сегединскога града бачке области, у манастиру преподобне матере Параскеве, под планином Цер, преписао свети и божанствени законик и приложио га поменутом манастиру у коме је примио и монашки постриг.
Није познато да ли се патријарх Герасим добровољно повукао са патријарашког трона и своје место уступио своме рођаку херцеговачком митрополиту Саватију Соколовићу 1586. године.
У време док је Герасим био патријарх српски у Пећкој патријаршији је било око сто монаха, а султан је годишње давао по две хиљаде дуката на име слободе вере.
Последњи помен о патријарху Герасиму пронађен је у једном рукопису Пећке патријаршије из 1587. године.
Патријарх српски Саватије (Саватије Соколовић; ? — 1589) је био митрополит тадашње захумско-херцеговачке митрополије (1572), а касније и патријарх српски од 1586. до 1589. године.
Био је синовац патријарха српског Макарија, и ктитор манастира Пиве (1573—1586) године, највеће црквене грађевине подигнуте за време турске власти.
У XVI вијеку на територијама којима су владали Турци било је забрањено подизање нових цркава, али је било дозвољено обнављање старих. Користећи то, али и чињеницу да је неколицина припадника куће Соколовића била на самом политичком врху турске царевине, Саватије Соколовић је под изговором да обнавља стару, из темеља успио да подигне нову цркву. Тако нешто могао је учинити само неко ко је био близак врховима турске политичке власти, што је био случај са Саватијем Соколовићем који био синовац великог везира Мехмед-паше Соколовића.
Патријарх Саватије Соколовић, који је на чело Пећке патријаршије дошао 1585 или 1586. године, успио је да добије многе повластице за Српску православну цркву највише захваљујући великом угледу који је уживао међу Турцима. Тако је остала карактеристична притужба римокатоличког живља Порти на Саватија који им намеће порез и „јаше на коњу са великом пратњом у којом има и Турака“.
Први помен патријарха Саватија Соколовића датира из 1584/1585. године када је у манастиру Ораховцу, тј. у Ремети, преписан Пентикостар: „Тада је престолом пећким светитељевао архиепископ кир Саватије“.
Патријарх српски Саватије је умро 1589. године, а на патријаршијском трону наследио га је Јеротеј Соколовић.
У манастиру Пиви, поред јужних врата, насликана је слабо очувана ктиторска композиција. Ту је Саватије Соколовић приказан као ктитор, односно како држи у руци пивску цркву и приноси је Богородици. Натпис је скоро потпуно избрисан, али се може закључити да се Саватије обраћа Богородици с молбом да прими његов скромни принос.
Јеротеј Соколовић је био патријарх српски од 1589--1590. На трону Српске цркве наследио патријарха Саватија Соколовића. Врло кратко време је провео као патријарх српски.
О патријарху Јеротеју сем два записа нема скоро никаквих других података. У запису на минеју, који је оставио у Шишатовцу преписивач јеромонах Георгије, 1589. године, каже се да је „исти преписан у дане преосвећеног архиепископа, оца и учитеља Срба и Бугара и других многих крајева владике кир Јеротеја“.
Из записа у рукописном типику манастира Ораховице, који је преписан у време митрополита пожешког Василија и патријарха Јеротеја, види се да је патријарх добро управљао домом Светог Саве, јер се за њега каже: „тада је престолом пећким добро управљао патријарх кир Јеротеј“.
Патријарх Јеротеј је умро 17. фебруара 1591. године.
Филип Соколовић је био патријарх српски у приоду од 1591 — 1592. На трону Пећке патријаршије наследио патријарха Јеротеја 15. јула 1591. године. У време док је био патријарх стање за Српској цркву је било веома тешко.
Патријарх Филип се помиње у једном запису на Метафрасту, који је преписао у манастиру Озрену у храму Светог оца Николаја јерођакон Тимотеј.
Иначе Ферхад-Паша је у Бањалуци саградио познату џамију Ферхадију, која је , што је занимљиво, изграђена од огромне главарине коју је добио за заробљеног сина аустријског генерала Ауерсперга.
Јуче сам баш о томе читао, а биће да је главарина добијена и у буквалном смислу, јер је фамилија Ауерсперга откупила и мртву главу Хербертову, коју су Ферхат-пашини момци посекли 1575. године и парадно пронели Цариградом 9. новембра те године, а коју је његова удовица платила заједно са откупнином за у истом боју заробљеног јој сина.
На горе наведеној насловној страни књиге др. Комара, леви грб би требао припадати Митрополиту Саватију Руђићу (Соколовићу) јер у другом и трећем пољу користи мотив три лавовске главе Далмације одн. срвенобеле шаре Косача (Херцеговина од Св. Саве). Било би занимљиво знати шта су мотиви 1 & 4 поља.
На горе наведеној насловној страни књиге др. Комара, леви грб би требао припадати Митрополиту Саватију Руђићу (Соколовићу) јер у другом и трећем пољу користи мотив три лавовске главе Далмације одн. срвенобеле шаре Косача (Херцеговина од Св. Саве). Било би занимљиво знати шта су мотиви 1 & 4 поља.
Amicus-e, да ли је у челенци Љубибратића лисица или вук? Ако је вук онда би и у грбу Саватија Руђића (Соколовића)- под условом да није маварска могао бити вук - као код потоњих сењских барона Руђића (von Rudtschitsch / von Ruccich). Из те перспективе је интригантна могућа алузија на сродство са Балшићима.
Велико Хвала Amicus-e на исцрпном одговору - свака част!!! А сада се питам, да ли овај дабар може да се доведе у везу са жупом Дабар из Синишиног навода "За вријеме Ферхад-пашино сједиште дабро-босанске митрополије је било пренесено из Дабра ,бањског манастира светог Николе на Лиму у манастир Рмањ у Крајини". А шта мислиш о осмокраким звездама на црвеном пољу? (Балшићи, де Baux, del Balzo?)
Не би требало зенемарити битан аспект, ако и у оригиналном грбу митрополита Саватија Руђића (Сколовића) као код грофа Саве Владиславића Рагузинског стоје три звезде на црвеном пољу, онда то јасно алудира на сродство са Звиздићима (Звијездовићима, Звијездић, de Stella), јер по предању су Гаговићи (Руђић-Соколовићи) и Владиславићи са Звиздићима од истог рода.
Занимљива мастер теза Уроша Дакића; Будимпешта 2012
The Sokollu Family Clan and the Politics of Vizierial Households in the Second Half of the Sixteenth Century.
http://www.indabook.org/d/THE-SOKOLLU-FAMILY-CLAN-AND-THE-POLITICS-OF.pdf
Занимљива мастер теза Уроша Дакића; Будимпешта 2012Урош Дакић наводи да је Мехмед-паша Соколовић служио као канал кроз којег је Српска православна црква, а кроз њу и Српска православна популација, била под контролом Високе Порте.
The Sokollu Family Clan and the Politics of Vizierial Households in the Second Half of the Sixteenth Century.
http://www.indabook.org/d/THE-SOKOLLU-FAMILY-CLAN-AND-THE-POLITICS-OF.pdf
Slobodan Radović iz Užica traži rođake Đuroviće, Nenadiće i Kiridžiće i očekuje podršku. Voleli bi da se što pre sastanu na Ravancima, kod Rudog - poručuju u pismu „Novostima“
Мене одмах подсети на Rubcich из илирских грбовника.
(https://i.pinimg.com/564x/2a/27/04/2a27040bc2895b456ddf72b8e5464be2.jpg)
Они су ваљда били великаши из западног Хума.
Нађох у Порекловој библиотеци родослов Соколовића према Живојину Андрејићу. :)
Занимљиво да је родоначелник Соколовића извесни Рупчић, кнез града Сокола, који је могао живети у првој половини 15. века.
Не знам да ли је познато шта више о том Рупчићу?
На 221. страни додатка Грачаничког гласника 32/16, у поглављу Сокол у Међурјечју, чланка Есада Куртовића и Емира О. Филиповића са Филозофског факултета у Сарајеву, под насловом Четири босанска Сокола, аутори нам дају неке податке о Радоју Рупчићу-Зупчићу, кнезу града Сокола.
"... Ne zna se kada su tačno Osmanlije zauzele tvrđavu Sokol. To se desilo poslije januara 1466. godine.91 Tvrđavu Sokol Osmanlijama je predao izvjesni knez Radoje Zupčić, koji je za taj čin bio nagrađen posjedom.92 U Sokolu je bilo sjedište nahije koja je pripadala kadiluku Drina.93 Ni narodna tradicija nije propustila da Stjepana Vukčića poveže sa Sokolom, mada mu je blagodeti Sokola obezbjedio njegov stric vojvoda Sandalj Hranić: ..."
92 U popisu iz 1468/1469: “Ova tri sela [Susečno, Trbušiča i Kukala] i sela Zakmur i Ćureva, koja su upisana, dole niže, na trećem listu, s one strane, data su od strane Visoke Porte knezu Radoju Zupčiću koji je predao Sokol, o čemu je donio svoj berat”, Sumarni popis sandžaka Bosna iz 1468/69. godine, 114. U popisu iz 1477: “Čifluk kneza Radoja. To je osoba koja je predala tvrđavu Sokol”, Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, (Priredio A. S. Aličić), Orijentalni institut, Monumenta Turcica historiam Slavorum meridionalium illustrantia, Tomus sextus, Serija II, Defteri 3, Sarajevo, 1985, 361; Недим Филиповић, “Поглед на османски феудализам”, Годишњак Историског друштва Босне и Херцеговине, 4, Сарајево, 1952, 103; Атанасовски, Пад Xерцеговине, 115.
93 Šabanović, Bosanski pašaluk, 138.
http://www.academia.edu/1177950/%C4%8Cetiri_bosanska_Sokola_Four_Bosnian_Falcons_
https://bs.wikipedia.org/wiki/Sokol_u_Međurječju
http://www.opanak.net/poslednji-potomak-mehmed-pase-sokolovica-deklarisao-se-kao-srbin/
Чланак из "Политике " из 1929.године о последњем потомку Мехмед-паше Соколовића.
Ту је и коментар извесног господина Цицварића о пореклу Мехмед-паше Соколовића из породице Гаговић(име му је било Радован Гаговић а не Бајица Ненадић).
Господин Цицварић није приложио никакав извор за своју тврдњу, па све остаје на рекла-казала. Иначе постоји код многих људи јака тенденција да вежу порекло свог рода или племена за неку значајну историјску личност, мислим да је то случај и код овог господина.
На почетку ове теме поменут је податак, који износи Срђан Рудић, да су Соколовићи припадали ситном средњовековном племству. Међутим, ни он, а ни остали који ми излазе у претрази, не наводе на основу ког извора су то утврдили. Да ли неко зна када се Соколовићи први пут помињу и према чему је утврђено да су припадали ситном средњовековном племству?
Вјероватно се закључци извлаче из грбовника, а то да су ситно племство закључује се из тога што их нема у повељама.