Порекло становништва > БиХ - Република Српска

Српски устанак у Босни 1875 – 1878, "Невесињска пушка"

(1/12) > >>

Небојша:
Невесињска пушка је назив за устанак који је у јуну 1875. године избио у Херцеговини као одговор на неподношљив турски режим и са ослободилачким тежњама. Велику помоћ устаницима пружикла је Црна Гора. Они су извојевали неколико победа, највећу 10-11. Новембра 1875, тако да је покрет захватио целу Босну и Херцеговину, особито Босанску Крајину. Овај устанак био је почетак источне кризе која је трајала до Берлинског конгреса 1876, на коме је , поред осталог, дат мандат Аустро-Угараској да окупира Босну и Херцеговину.

"Херцеговци у заседи" - приказ из часописа "Српска зора" поводом Невесињске пушке


Знамените личности устанка:

Мићо Љубибратић, пореклом из Љубова крај Требиња


Богдан Зимоњић, пореклом из Гарева код Гацка


Петар Поповић "Пеција", пореклом из Крупе на Уни


Голуб Бабић, пореклом из Трубара - Дрвар


Пеко Павловић, пореклом са Чева




Краљ Петар I Карађорђевић је за време устанка у Босни и Херцеговини 1875-1876. четовао против Турака у Босанској Крајини, под именом Петар Мркоњић (некадашњи славни хајдучки вођа)


Оружје из времена устанка


Одело црногорске војске, 1875. године


Народна ношња из Херцеговине (лево) и Босне у време устанка


Народни гуслари Коста Плакаловић и Велимир Шкобо - Невесињска пушка
https://www.youtube.com/v/HlB3e73Y5g8

Невесињска пушка - домаћи филм из 1963. године
https://www.youtube.com/v/1zqezXg2WbM

Небојша:
Проглас поглавара и војвода васколиких босанских устаника уједињења Босне са Србијом, 20. 06. 1876.

Проглас народа Босанског

Кад смо разумели за берлински састанак трију сила савезница а знајући да се искупише судбе наше ради, ми представници усталога народа за ослобођење погажене и потлачене Босне, опуномоћисмо нашега пријатеља господина Божидаревића Веселицког, те је подне нашу изјаву канцеларима трију царева, у којој изложисмо умерене захтеве наше, да би за време престала крв и био крај узајамном тлачењу и пустошењу; ми тражисмо примирје не што клонусмо борећи се и од турског мача страхујући; тражисмо га цигло из очајања, гледајући обескућени народ и његове патње над патњама. Закуцасмо на вратима, да нам се подаре четири олакшице из моћнијих руку владалаца, који у својим областима бране и животињу бити и требити оваквим мукама и страхотама, као што их ми од векова подносимо; тражисмо, да се што пре ставе између нас и дивљих Турака, еда би народ што скорије главу подигао и сигуран животом и имањем заорао плугом у несрећну земљу, да исхрани измождену чељад и да га зима опет не затече гола на гариштима и по збеговима; тражисмо примирја, јер се надасмо да ће усталачко заузимање много моћних царева приклонити султана и владу његову, да нам тешки живот олакша, и да ће та тако силна и велика царства моћи пожурити порту, да те своје обавезе и испуни.

Али се ето преварисмо у мислима у надама нашим. Докле силе наваљиваху, да краја буде нашим невољама, а опет порта да се обезбеди ова црна, нама до Бога пропиштала земља, дотле сами Турци показаше целом свету и јасно и грозно са чега се диже Херцеговина, Босна и Бугарска. Каква ужасна и грозна дела починише они сад, не бојећи се Бога, ни суда светскога, не стидећи се сила посредница и не марећи што у областима царства горе устанци са њихових и онако већ превршених злочинства.

Извршише зверску сечу над невином нашом браћом у Приједору, посекоше безмоћне старце, жене и децу нашу, који се од силе разузданичке скрише у лузима и по гудурама.

Учинише другуги покољ витлејемски, на земљи европској, исекоше пуну школу невине мушке и женске дечице у Клисури.

Искасапише посланике немачког и француског сред многољуднога и заштићенога Солуна, на очиглед и војске и власти, са знањем и наредбом самога валије.

Та дигоше руку и ван самога Султана и на онај га свет отправише, и то учинише учене хоџе, софте, муфтије, исповедници онога корана, на ком су силу своју засновали, и по којем и нама хришћанима суде и правду деле.

И после оваквих ужасних и зверских призора, можемо ли опет ићи у куће самовољним, развратним и безаконим Турцима, која би хришћанска и образована држава хтела и смела остављати нас под дивљом и необузданом владом валија и других покварених чиновника турских, које Стамбол купи по далеком Анадолу и овамо их шаље, да нас злостављају сваком глобом и потвором, који не задрхташе дижући руке на Султана и везире његове, како ли ће они моћи бити поуздано јемство за рајине олакшице, које потражисмо за мир и поредак у далекој забаченој Босни.

Узалудних нада и обмана беше изобила. Ми захваљујемо племенитом заузимању великих царева за нашу горку судбину.
Али пред оваквим поквареним фанатицима не положисмо оружја, док је међу нама једне пушке, једне сабље, једне главе на раменима. Не може нам се пребацити да нисмо молили и чекали, да смо пренаглили; ми викасмо и ваписмо толико пута из нашега сужањства, и свет беше глух; ми устајасмо да бранимо главе наше нејачи, а крштени душегупци и пријатељи турски називаху нас бунтовницима; ми молисмо моћне цареве, те се заузеше за ојађени живот наш, али и њихов моћан глас оста непослушан, ма да све беше притврђено самим Султаном и високом портом његовом; ми молисмо помоћ брзу, одсудну, а нас ето сред сече и пламена теше мирољубљем и олакшицама из руке мучилачке, тражисмо милосрђа правде ради и човечанства, а ево нам је још и дан данас једини наш савезник Господ Бог.

У име тога нашег великог савезника Вога, ми васколике вође устаничких чета босанских, данас једини законити представници српске земље Босне, после толиког чекања и без наде на икакву помоћ решавамо: да од данас за навек кидамо са нехришћанском владом цариградском и желећи с браћом нашом Србима делити судбину, па ма каква она била, проглашавамо: да се домовина наша Босна присајужава кнежевини Србији, законитом и правом прејамникудржаве старих наших краљева и царева и проглашавамо нашим наследним господаром књаза српског Милана М. Обреновића IV.

Живео нам наш народ Српски!
Живео господар наш књаз Милан М. Обреновић IV!
Живела наша државна влада у нашој престоници Београду!

У Босни 20. јуна 1876.

Војводе и поглавари васколиких босанских устаника: Војвода Голуб Бабић, поп Ђоко Каран, поп Илија Билбија, Симо Чавка, Шпиро Скакић, Стојан Митровић, Триво Амелица, Мића Тркуља, Павао Бабић, Лука Поповић, Перо Ковачевић, Петар Зелковић, Стојан Вашелић, Васиљ Марић, Јово Вукобрад, Марко Баић, поп Давид Грубор, Вид Милановић, Ђоко Деспотовић, Вучен Миљуш, Јован Кнежевић, Вид Ђурић, поп Јован Пећанац, Петар Ерцег, Никола Ђаковић, Милан Ковачевић, Тодор Новаковић, Илија Шевић, Никола Медић, Никола Ћулибрк, Сава Ђуричић, Јово Шарац, Јово Мркић, Перо Дошановић, Лука Умићевић, Стеван Бањац, Марко Богдановић, Остоја Вејиновић, Ристо Дукић, Шпиро Вулин, Никола Штрбац, Јово Каран, Веиновић, Перо Гачић, Симо Давидовић, Тејо Ерцег, Тривун Бундало, Јово Мајкић, Шпиро Сладојевић, Стојан Дамјановић, Обрад Каран, Бојан Вујатовић, Станко Кременац, Лазо Дробац, Јован Грбић, Симо Умичевић, Миладин Станић, Сава Адамовић, поп Стеван Поповић, Марко Ђенадија, Давид Ступар, Пане Николић, Остоја Ољача, Перо Бабић, Лука Брдар, Раде Поповић, Марко Бајалица, Деспот Деспотовић, Нине Карлица, Миле Брлић, Димитрије Пљакић, поп Трифун Станишљевић, Пане Видовић, Јово Митраковић, Ђорђе Јовановић, Ристо Јејић, Гавро Дејановић, Нико Галоња, Ј. Шмитран.

Синиша Јерковић:

--- Цитат: Небојша  Децембар 20, 2014, 08:47:21 пре подне ---
Војводе и поглавари васколиких босанских устаника: Војвода Голуб Бабић, поп Ђоко Каран, поп Илија Билбија, Симо Чавка, Шпиро Скакић, Стојан Митровић, Триво Амелица, Мића Тркуља, Павао Бабић, Лука Поповић, Перо Ковачевић, Петар Зелковић, Стојан Вашелић, Васиљ Марић, Јово Вукобрад, Марко Баић, поп Давид Грубор, Вид Милановић, Ђоко Деспотовић, Вучен Миљуш, Јован Кнежевић, Вид Ђурић, поп Јован Пећанац, Петар Ерцег, Никола Ђаковић, Милан Ковачевић, Тодор Новаковић, Илија Шевић, Никола Медић, Никола Ћулибрк, Сава Ђуричић, Јово Шарац, Јово Мркић, Перо Дошановић, Лука Умићевић, Стеван Бањац, Марко Богдановић, Остоја Вејиновић, Ристо Дукић, Шпиро Вулин, Никола Штрбац, Јово Каран, Веиновић, Перо Гачић, Симо Давидовић, Тејо Ерцег, Тривун Бундало, Јово Мајкић, Шпиро Сладојевић, Стојан Дамјановић, Обрад Каран, Бојан Вујатовић, Станко Кременац, Лазо Дробац, Јован Грбић, Симо Умичевић, Миладин Станић, Сава Адамовић, поп Стеван Поповић, Марко Ђенадија, Давид Ступар, Пане Николић, Остоја Ољача, Перо Бабић, Лука Брдар, Раде Поповић, Марко Бајалица, Деспот Деспотовић, Нине Карлица, Миле Брлић, Димитрије Пљакић, поп Трифун Станишљевић, Пане Видовић, Јово Митраковић, Ђорђе Јовановић, Ристо Јејић, Гавро Дејановић, Нико Галоња, Ј. Шмитран.

--- Крај цитата ---

И Јерковићи из Подгрмеча су имали свог представника међу потписницима- војводу Триву Јерковића Амелицу. Данас једна улица у Бањалуци носи његово име. Остало је забиљежено да није након окупације хтио узимати аустријску пензију, да је био русофил и у контакту са руским историчарем Мајковим. Нажалост, нисам успио пронаћи нешто детаљније. Сахрањен је на гробљу у Војевцу, у Подгрмечу. Ово је слика његовог гроба коју сам нашао негдје на интернету:



Иначе студија која набоље приказује овај устанак је рад Милорад Екмечића "Устанак у Босни 1875-1878". Екмечић је веома добро приказао социјалне узроке устанка и како се ти социјални узроци, геополитичким утицајима (веома сличним онима са почетка 90-тих) уздижу на национални ниво.

Пропаст устанка из 1875. веома је слична крајишкој катастрофи из 1995. Национални циљеви нису остварени. Крајишки народ је искориштен као монета за поткусуривање и од стране Србије и од стране Русије.

Иначе, у почетку устанка, Обреновићи нису уопште били толико омиљени међу устаницима, како би се могло закључити из горе потписаног писма, већ се ослобођење наивно очекивало од стране кнеза Николе и Црне Горе.

У устанку, на тако малом простору, оперисале су готово све опције српске политике, био је ту и Петар Карађорђевић, пуковник Деспотовић као представник Обреновића, Узелац као представник аустријских Срба, социјалисти Васе Пелагића.

Али мимо ових игара била је то заправо борба за опстанак. Злочине Турака над цивилним становништвом можда је најбоље описао Артур Еванс у својим путописима из тог времена, који је добар дио времена провео у логору у Црним Потоцима.

Небојша:
Устаничка територија 1875-1876




Василије Вајан Ковачевић (1844-1896), православни свештеник и један од најважнијих вођа Српског устанка у Босни и Херцеговини (1875-1878)



Вајан Ковачевић је пореклом од племена Богуновића.


Перо Крецо (1846 — 1907) је био војвода, односно један од вођа босанско-херцеговачког устанка против отоманске власти 1875 — 1878. и посланик прве скупштине аустроугарске провинције Босне и Херцеговине. Рођен је у Варцар Вакуфу (данашњем Мркоњић Граду) и по занимању је био трговац. Написао је аутобиографију под насловом „Животопис. Својеручно Перо Крецо, војвода“ у којој описује и догађања за време устанка у Босанској Крајини. Умро је у Босанском Петровцу 8. маја 1907. године. Једна од улица у Бањој Луци носи његово име.





Треба напоменути да је католичко становништво Босне од почетка до краја устанка остало дубоко подељено. Један од разлога, према руским изворима, је и бојазан да би 140 000 католика изгубило слободу коју им даје ислам, ако би се у побуни придружили православнима. Иако је већина босанско-херцеговачких католика држала турску страну (Билбија), било је и оних, попут дон Ивана Мусића, који су се од првог дана активно укључили у устанички покрет у Херцеговини. Патриотско и "просрпско" деловање ливањских фратара било је пресудно у опредељењу католика тог краја да се придруже Србима. Током јула 1876. мали католички покрет око Ливна (Пролошко–ливањска чета) под вођством фра Боне Дрежњака, повезаће се у јединствену целину са српским покретом.

Босански католици у току устанка

Небојша:

--- Цитат: Синиша Јерковић  Децембар 20, 2014, 08:09:36 поподне ---И Јерковићи из Подгрмеча су имали свог представника међу потписницима- војводу Триву Јерковића Амелицу. Данас једна улица у Бањалуци носи његово име. Остало је забиљежено да није након окупације хтио узимати аустријску пензију, да је био русофил и у контакту са руским историчарем Мајковим. Нажалост, нисам успио пронаћи нешто детаљније. Сахрањен је на гробљу у Војевцу, у Подгрмечу. Ово је слика његовог гроба коју сам нашао негдје на интернету:



Иначе студија која набоље приказује овај устанак је рад Милорад Екмечића "Устанак у Босни 1875-1878". Екмечић је веома добро приказао социјалне узроке устанка и како се ти социјални узроци, геополитичким утицајима (веома сличним онима са почетка 90-тих) уздижу на национални ниво.

Пропаст устанка из 1875. веома је слична крајишкој катастрофи из 1995. Национални циљеви нису остварени. Крајишки народ је искориштен као монета за поткусуривање и од стране Србије и од стране Русије.

Иначе, у почетку устанка, Обреновићи нису уопште били толико омиљени међу устаницима, како би се могло закључити из горе потписаног писма, већ се ослобођење наивно очекивало од стране кнеза Николе и Црне Горе.

У устанку, на тако малом простору, оперисале су готово све опције српске политике, био је ту и Петар Карађорђевић, пуковник Деспотовић као представник Обреновића, Узелац као представник аустријских Срба, социјалисти Васе Пелагића.

Али мимо ових игара била је то заправо борба за опстанак. Злочине Турака над цивилним становништвом можда је најбоље описао Артур Еванс у својим путописима из тог времена, који је добар дио времена провео у логору у Црним Потоцима.

--- Крај цитата ---

Углавном сам се ослањао на Екмечића.

Читао сам о Триву Амелици - Јерковићу код Карановића. Слава му!

Мој чукундеда је такође учествовао у устанку. Био је рањен у ногу. "Захваљујући" овоме добио је надимак који га је пратио до краја живота - "Ћопо" (Новаковић).

Иначе, слажем се са твојом опсервацијом устанака и са тим како из ове перспективе делују узроци и последице овог догађаја.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна