ДОБОШАР
Тихо банатско село. Док су вредни паори изашли на своје њиве, код њихових кућа остали само старији људи и немирна деца. Они старији, по обичају, а и из досаде, изашли на сокак и свако сео испред своје куће на клупу. Понеко, ко им се придружио понео са собом шамлицу и сеоски аброви су могли да почну. А ко ће о њима више и знати и причати, него беспослене жене. Али, ни оне нису увек знале о свему шта се у селу дешава. И оно о чему су чуле, често су надовезивале својим причама, тако да им није било увек ни веровати. Старци су остављали те диване и своје време препуштали картању. Играли су обично мађарице, тронфе, а и таблић. Знали, богами да се посвађају и једни и други. Жене вечито тврдиле како су оне у праву и да је све истина о чему говоре, а међу старцима се често нашао и неко ко је у картама варао. И, куд ћеш већих разлога за међусобне препирке. Тек тамо у сумрак чуло се све више клопарање точкова на сеоским вучним колима. А то је био знак и да се старији повуку у куће, да сачекају уморне раднике и да окупе ко зна откуда разбежану дечурлију.
У то време у селу још није било електричног осветљења, а тиме ни радија и телевизије. О интернету и да не говоримо. Уствари, у селу је тек понеко од богатијих имао велики радио са десетак батерија. Само ту су се могле чути оне светске вести, поготово у зимском периоду када се у дотичној кући окупљало више људи. Наравно да није било ни штампе, а и да је ње било, мало ко је знао да чита. Поготово да тумачи та велика збивања. Зато су се сви и задовољавали оним ситнијим догађајима у селу који су их највише и интересовали. Е, о њима су из прве руке могли чути све од сеоских „Радио-Милева“, односно од добошара, који су за то и били плаћени од стране месне канцеларије. Чак су имали и неку посебну врсту униформи и као општински „службеници“, правили се чак и важни. У многим, војвођанским селима добоше су већ тада окачили о клин, али, у мом селу је још постојао. Био је то неки мало повиши човек широких рамена у четрдесетим годинама, са чкиљатим очима и са увек зачешљаном косом на леву страну. Осмех му је био увек на уснама. Прави неки шерет.
Дакле, та важна саопштења о повећању пореза, о пелцовању керова, живине или стоке, о разним прогласима, венчавањима и крштењима, одржавању сточног вашара, локалним обавештењима, у који је бирцуз стигла нова музика с певаљком, и малим огласима – продаји механизације, кукуруза, ракије, добијали су од њих. Ти људи су колико - толико морали бити писмени, требало је да имају јак глас, да буду брзи на језику, да имају обдареност у говору, а и да буду спремни на шаљиве коментаре, поготово при завршетку. Ишли су они тако широм читавог села, пролазили кроз све шорове од ћошка до ћошка, којих је било педесетак. Понекад затрубили у рог да се чују да су ту и лупали у добош. Позивали су народ да се сакупи, вадили написано парче папира и почињали оним својим чувеним почетком:
„Даје се на знање“!
Чим би добошар стао на одређени ћошак у кварту села да саопшти новости, народ се брзо окупљао. Обично су то била радознала деца или старији људи и жене.
Читање су завршавали једноставном речју:
„Јављено“!
На крају су уследиле и оне шаљиве речи:
„Ко је чуо, чуо, ко није, јеб.. га у уво“.
Они који су закаснили, одмах би по доласку питали о чему се добовало и тако су се вести од уста до уста брзо шириле селом. Дешавало се да га понекад ако им мужеви нису кући, позове нека снаша на кафу „Дивку“ јер је праву кафу мало ко имао у то време, или на ракију, а он онда после „чашћавања“, весело продужи даље.
И тако сваког радног дана, а по потреби и суботом и недељом, по свим временским приликама и неприликама, кад год има нешто важно да се народу саопшти.
Често се посредством добошара народ упућивао и на пристојно понашање, што би могло бити актуелно и данас:
„Опомиње се народ да се забрањива довикивање брезобразни' речи преко сокака, да се деца не учиду пцовати. Ко има коме шта да опсује, нек оде код дотичног у авлију, а ако се деси да по тим питању бидне бивен – власт се неће мешати, јербо је то што је казато приватна ствар сваког појединца“.
На прелазу из 19. у 20. век, добошари су били институција од које су се добијале најсигурније информације. Кажу да су добош још у средњем веку у Европу донели Сарацени, па га одмах усвојили Шпанци, Немци, Италијани и Фрнцузи, за војне потребе. Не може се баш сигурно рећи када је и како доспео на север Баната, али се, ето ту задржао све до скорашњих дана. У Босни су за те сврхе постојали телали као јавни објављивачи.
То је обавештавање грађанства било далеко ефикасније него да каче обавештења по излозима продавница у центру села или на огласну таблу. Старији како рекох, обично нису ни знали да читају, а и ко је знао, није увек са собом носио наочаре да би могао да прочита шта тамо пише. Тих добошара је било по војвођанским селима тамо све до неких педесетих година прошлога века, када је стигла струја, а са њом и звучници окачени на бандере. Не задуго, појавиће се и радио - апарати, телевизори, а данас и интернет.
Остаје само носталгично сећање на добошаре и понека прича о њима. Што би данас рекли, они су били својеврсни портпароли локалних управа, главни информатори а и агитатори ако је затребало. То су била та нека давна, па и романтична времена.
Аутор: Војислав Ананић