Ево шта пише Батрићевић о Ивану Боројев(ић)у:
„Иван се населио на Долац око 30 до 40 година прије доласка Ивана Црнојевића на Цетиње, а довео је собом жену Јелицу и синове: Бороја, Владислава, Вушура и Драгослава...
Три Иванова сина
У поглављу „Подјела синова Ивана Боројевића” се каже: „Наскоро по Ивановој смрти раздијеле му се синови на троје: Бороје и Владислав остану заједно на очево огњиште, а Вушур и Драгослав одијеле се”. Даље се каже: „Вушур узме дио очевине под брдо Ставор и Томиће, па се ту настани и намножи. Од њега су Вушуровићи. Доцније један његов потомак, именом Шпиро, побјеже из Томића због убиства, па се настани код града Котора, ту се намножи - од њега су данас Шпиљари”.
Драгослав је био најмлађи Иванов син. Он „узе дио очевине на Љуботињ, ђе се намножи”. О томе како су се Драгославови потомци, Драгослављевићи, прозвали Шабанима, наводи се: „Кад оно 1702. године ишћераше Црногорци потурчењаке, Никола Драгослављевић уфати ободског каваз-башу Шабан бега, посјече га, па скине с њега турско одијело и сам га на се обуче и дође у то Шабан-бегово одијело на Љуботињ, те му се узругају Љуботињани: „Шабане”, „Шабане!” - па му то име и остане, те се и његови потомци прозваше Шабани. Но као да се од све браће најмање намножио Драгослав”.
Потомци Ивана Боројева
За Бороја и Владислава се каже да су до дубоке старости заједно живјели, „па се и они подијеле”. И даље: „Бороје као најстарији Иванов син остане на очево огњиште и узме Нижебатину, па огради кућу при крају, Владислав узме Вишебатину. Од куће једнога до другога прокосише и прокрчише „брацки” пут, који се и данас види испод Доњег Каја и тако зове. Они су били посвојили ловћенску планину, па је у доцније вријеме припала та планина Бајицама и Његушима”.
О трећем сину Ивана Боројева су Боројевићи: Иванишевићи и Дапчевићи, за које се наводи: „Бороје имаше два сина Иваниша и Дапца. Иваниш је имао сина Вукца, чији су били синови Ђуро и Радуле. Радуле је имао само једног сина Пера, а није Радулових потомака ни било на Цетињу нигда више но по једна кућа. По Радулу прозивају се његови потомци Радуловићи - Иванишевићи”.
За Боројева праунука, Ђура Вукчева, говорило се да је био, за оно вријеме, богат човјек, који „је имао преко хиљаду брава, који су му пасли у Созини, више Патровића, па је - по обичају - одагонио оно што је преко хиљаде имао, али су се брави опет враћали крду”.
Ђуро Вукчев имао је два сина: Станишу и Шћепана. Станишини синови били су: Андрија, Вуко и Милош, а Шћепанови: Дамјан, Јовица и Никац. О њима се даље каже: „Ови шест братучеда сваде се на Пољицу Боковском усред зиме око пиће (сточне хране - примједба аутора) с Борозанима; Борозани с ове свађе добију једну рану, за коју су до скоро тражили пет цекина, али им се затраживање није издало”.
И тако даље...
(Ђуро Батрићевић и Цветко Павловић - "Власи у Црној Гори")
