Њемачки sürpfen, sürfeln облици могли су настати по Hochdeutsche Lautverschiebung једино из облика *surpon, *surpilon, јер по тому закону /*p/→/ff/→/f/ или /pf/. Да се је прагерманско /*b/ мијењало у /f/ данас би Нијемци рицали Fruder умијесто Bruder. Није ли то тачно?
Да, слажем се да је промена морала бити /*p/→/f/ или /*pp/→/pf/ сходно Другој консонатн. промену у ОХГ.
Они су живи доказ, да је прагермански имао једино облик surp(il)ana. Пређе почетка дјеловања Закона Грима у прагерманском морао је дакле постојати облик surbana, а не surbhana. Узрок тога није предмет ове распре али ћу укратко напоменути, да исту наклоност показују и друге прагерманске ријечи када је bʰ на концу коријена, упореди skarp > scharf, skrapjan > schröpfen ( PIE (s)kerbʰ / gerbh> сло. грбити ), skip > schief ( PIE skeibʰ ), stip > steif (PIE stebʰ). На једном од бесједишта пишу "Theoretically, the stemfinal *bʰ would devoice to *p in original *skerbʰ- once speakers of Indo-European no longer were consciously aware of the historical connection with *gʰrebʰ-, and this would especially occur after *s- came to be irregularly omitted and phonotactic "stop voicing harmony" pressures took over."
Са овим се већ не слажем.
Прво, тај период прагерманског (период пре прото-германског) сматра се се као један од дијалекта ПИЕ. Ја колико знам, у ПИЕ не постоји реконструкција *sr̥b већ *sr̥b
ʰ, тако да сходно најпознатијем лингвистичком закону у германсим језицима, а то је Гримов закон *sr̥b
ʰ је морало дати *surb.
Друго, чак и да је неким чудом тачно ово што сте изнели, па да је *surb после Грима дало *surp, тј., *surpilon или *surpon,
Вернерон закон који је деловао после Грима, а пре смицања акцента на први слог, опет би од *surpilon произвео *surbilon. Вернеров закон је деловао свуда осим на почетку речи и на акцентованом слогу (сасвим је основано претпоставити да је и код германског еквивалента акценат био на суфиксу као и код руског сербáти који одражава старо стање).
Ипак слажем се са вама да се приликом дешавања 2. консонант. промене морао и наћи облик *surp или *surpp. Постоје два објашњења.
Прво, пођимо од речи које сте навели као пример:
1. scharf (Нем.)→scarf (OHG)→skarp (PWG)→skarpaz (PG)→ *(s)kerb- (PIE) - Ово нема везе са /*bh/. Имамо потпуно уредну 1. и 2. консонт. промену
2. schröpfen (Нем.)→ skrepan,
*skrappjan (PWG)→ skrepaną,
*skrebaną (PG)→ (s)kerbʰ (PIE). Ово јесте тачно али делимично. Поред облика skrepaną постоји и реконструисан облик *skreban који није потврђен али се сматра као старији:
"The current form with -p- was influenced by the
iteratives, the presumed primary form *skrebaną." Поред ова два облика У ПГ имамо и
*skrappōną и
*skrubbōną (обратити пажњу на ова два облика).
Погледајте сад овај пример:
3.
*dubbjan (PWG) → *dubjaną (PG) → *dʰewbʰ- (PIE) (дубина с.х.)
*deup (PWG) → *deupaz,
*deuppaz (PG) → *dʰewbʰ- (PIE) (дубина с.х.)
Да ли примећујете неку законитост у последња два примера? Поред појаве паралелних облика са /b/ и /p/ имамо и појаву удвојених сугласника (гемината) који се могу јавити искључиво дејством
Клугеовог закона. Овај закон каже да /*b/ у додиру са /*n/ које се налази у акцентованом слогу асимилује ово /*n/ у парњак /*b/ чиме се добија гемината /*bb/. Ово /*bb/ затим постаје безвучно /*pp/ дејством II фазе Гримовог закона, а на крају може доћи и до скраћења у /*p/.
Од овог места могу да се сложим са вама да је након дејства Клугеовог закона настао облик *surpilon који се датира негде при крају ПГ и почетка ПСЗ (прото-северо-западне) фазе што се може и видети у примерима 2. и 3. Међутим Клугеов закон делује ограничено, само у деклинационо-коњугационим облицима где се /*b/ и /*n/ додирују (промена суфикса -on, -en, -an), тако да могу фигурирати паралелно и облици са /*b/ и /*p/. Ово би уједно био и доказ да је
*surb(p)ilon до прелаза акцента на први слог, исти имао на суфиксу (као код руског сербáти , вероватно ПИЕ наслеђе).
Ево још једног примера:
4. *krappo (OHG) → *krabbō (PWG) → *krabbô (PG) → *gerbʰ- (PIE), али
krabbe (Norw.) → *krabbi (Old Norse) → *krabbô (PG) → *gerbʰ- (PIE)
Овде се види да у северном германском у неким облицима уопште немамо обезвучење у /*pp/.
Дакле, јасно је да су у западним и северним германским језицима, деловањем или неделовањем Клугеовог закона, могли преживети и облици са /*b/ као и са /*p/, а томе сведочи и преживели облик *surbeln.
Друго објашњење би се састојало у томе да је *surbeln преживело неизмењено све до треће фазе 2. консонант. промене када се дешавао прелаз /*b/ у /*p/. Питаћете одмах, како је онда настао облик surfeln ако се прелаз /*p/ у /*f/ дешавао у старијој првој фази. У неким дијалектима као што је алемански ове три фазе 2. промене дешавале су се веома брзо и већ око 600. г.н.е биле завршене. Може се претпоставити да се у тим сабијеним и брзим фазама десила промена /*b/→/*p/→/*f/ која би објаснила surfeln.
Ја сам ипак склонији првој варијанти јер објашњава све појаве:
/*bh/→(Грим 1. фаза)→
/*b/→
/*bn/→(Клуге)→
/*bb/→(Грим 2. фаза)→
/*pp/→
/*p/→(II конст. промена 1. фаза)→
/*f/ sürfeln/*bh/→(Грим 1. фаза)→
/*b/→
/*bn/→(Клуге)→
/*bb/→
/*pp/→(II конст. промена 2. фаза)→
/*pf/ surpfen/surpfeln/*bh/→(Грим 1. фаза)→
/*b/→
/*bn/→(Клуге)→
/*bb/ непотврђен облик/*bh/→(Грим 1. фаза)→
/*b/ surbeln,
sirbeln