Equinox,
ја не знам ништа о дубровачкој књижевност, осим можда да је Гундулић био инспирисан српском епиком. Вратићу се после овом моменту.
Две ствари које си написао ми звуче логично. Прва, да постоји и реални српски темељ код Дубровчана. Људи не заборављају корене како пристижу у град, или их се касније сећају (инспирисани романтизмом, или ранијим вредновањима српске епике). Друга добра ствар коју си поменуо је да су Дубровчани несумњиво утицали на културни развој Србије и Београда у 19. веку и почетком 20. века.
Али, не мислим да са Дубровчанима делимо 'језик, заједницу и културу' већ само језик. Они могу да разумеју нашу заједницу и културу, јер су из ње потекли, и да јој се диве, ако су елитни појединци попут Гундулића па је промишљају, кристализују, стилизују и идеализују у поезији, или да јој се ругају, као што се већина дубровчког градског пука руга Конављанима и Србима, онако како претпостављам да су се Латини ругали њиховим прецима кад су прелазили Омблу у ком већ веку. Дубровачка заједница и култура су базично имитација латинске, медитеранске културе. Сећам се да је Жарко Видовић, који је првенствено историчар уметности, у једном предавању рекао да Италија има 70 градова који у урбаној култури и уметности имају значај Дубровника. Ово укључује и сицилијанску Рагузу, град у бријегу, мени лепши од Дубровника.
Јер, зашто се увек ми Срби питамо, ех како смо то испустили Дубровник или Муслимане? Зашто се Дубровчани не питају - ех, како само све упропастили, зашто издадосмо Гундулића, зашто нисмо са Србима и зашто се не дивимо српској епици? Зашто елитини дубровачки интелектуалци, попут Франа Цетинића, нису тако нешто изјављивали 90-тих, већ све супротно?
Мислим да нам је управо последњих сто година фалило тог разборитог промишљања о коме говориш јер да јесмо разборито и прагматично промишљали, не бисмо били у ситуацији да се данас осврћемо на пропуштене прилике или лоше изборе.
Која је суштинска разлика између односа наше културне елите, која је под окриљем Аустрије ударила темеље језичких и културних стандарда, према обичном народу? Обриси тог утицаја су преживели до данашњег дана и огледају се у умерено презривом односу старинаца из северних наших крајева, који су били под Хабзбуршким и потоњим Аустријским царством према “простим” грађанима или “пречанима”, који су били поданици Османског царства.
Стандарде увек поставља културна елита и он увек представља синтезу различитих културних елеменат сконцентрисаних око базе народних традиција. Овде је суштинско питање избор стандарда који у себи интегрише народну традицију у највећој мери.
Питање односа српске владајуће елите према Србима католицима је за мене питање части, одговорности и етике.
Имали смо узорну културну елиту у Дубровнику, која је итекако била свесна у којим условима се национално декларише српском и које ризике то носи па се ипак, и у тим условима нису помањкали у издржавању тог осећања. То српство је изостанком подршке остатка српског националног корпуса, односно владајуће елите преточено у југословенство, које се одржало још неко време, али на другим просторима од оног у коме је потекло. Већина представника покрета Срба католика, који су надживели сам покрет су прешли у Србију и немило прихватили ригидне принцип националне сегрегације. Неки су наставили да постоје и живе као у свој матичном крају, као Срби католици док су други прешли у православље и утопили се у већину. Они који нису прешли у Србију су “интерно” расељени по данашњој Хрватској, упућени да као учитељи раде у пасивним срединама већински насељене Хрватима и тако асимиловани.
Тих сјајних патриота више нема, баш као што не постоји ни њихова култура. Остала је само бледа сенка коју неке мало образованије српске патриоте желе да сачувају од заборава.
Проблем односа према Србима католицима је исти као и проблем односа према грађанима Србије у унутрашњости и изван политичких центара, према Србима из Крајине, Србима са Косова, Србима у Црној Гори, Србима у Македонији.
Политичке елите их третирају као сувишни терет кога желе брже и боље да се реше...
И тако су настале нове нације, утемељене на неодговорном односу владајуће и културне елите према свом народном, односно националном бићу.
Топло препоручујем једну сјајну књигу коју је историчар Васо Војводић написао - У духу Гарашинових идеја, која илуструје како се планирала и водила национална политика, као и о улози просветитељског рада у склопу исте.
Као народ имамо тенденцију да заборављамо ненаучене лекције, које нам се изнова постављају у истом или сличном облику и форми. Или рационализујемо неуспехе у ситуацијама у којима су постојали услови за успех.
Једна скорашња тема ме је уверила у сразмере контаминираности нације заборавом, који се шири кроз образовни систем.
Без намере да било кога увредим, али ми се данас суочавамо са ситуацијама у којима услед незнања рационализујемо и прихватамо аргументе неких апсурдних идеологија које исказују директне претензије на наша материјална и не материјална културна добра.
Нико се не пита по ком основу потомци “чифчија” сматрају да имају право над територијама које никада нису биле у њиховом власништву и на којима су обитавали у једном релативно кратком временском периоду, а које су напустили у процесу размене становништва.
Колико нас зна да је Косово признато у проширеним границама од АВНОЈ-евских, мимо принципа договорених од стране међународне заједнице, као оквира за признање новонасталих држава након распада СФРЈ?
Четири бивше општине дежевског округа су прикључене САП Косово 1961. године, са већинским српским становништвом које се данас осећа напуштено од стране својих политичких елита.
Они немају кризу идентитета, они пате од кризе егзистенције, баш као што су од исте патили Срби католици, препуштени на милост и немилост и стицај околности.