Божовић (< Божо Милић, око 1700) < Милић (<Милија Бјелица) < Бјелице (<Бјелан Орловић, 15. вијек )< Павле Орловић (у. 1389) < Вук Орле (XIV в.) < Гргур Орловић (XIV в.)
Божовићи из Загоре су један од огранака племена Орловића које је одувијек поносно истицало поријекло од косовског јунака Павла Орловића. Ма како то људима ван Црне Горе и Херцеговине звучало невјероватно, Павлови потомци - ако не сви директни а оно барем врло тијесно сроднички повезани - још увијек су живи и бројни. Огранци овог племена могу бити већи или мањи, више или мање значајни, али сви већ преко 500 година одржавају живу усмену традицију о свом поријеклу а по правилу су у стању и да наброје барем 10 пасова својега огранка.
Око 1700. године Божо Милић је напустио своје братство (а могло је то бити управо и у вријеме ткзв. "истраге потурица", око 1710, дакле) и сишао у Загору, гдје је затекао мало братство Бабића. Бабићи су одавно нестали из Загоре. Божо је из Ресне отишао, по предању, због крви, а изгледа да није био ни мека срца према Бабићима. О којим се Бабићима ради, тешко да ћемо икад сазнати.
Породица Милића је врло позната у Црној Гори а Божовића има у разним подручјима Црне Горе а од недавно и другдје на Хаиму (Балкану, по грчком, Балкан је турски назив), но они нијесу нужно повезани. Исто се односи и на презиме Орловић - неко може да се презива Орловић а да нема никакве сродничке везе са племеном Павла Орловића.
Милићи воде поријекло од Милије Бјелице - од којега,
тешко је рећи, али се свакако не ради о војводи Милији из Горског вијенца, иако је и он из Бјелица, него о неком ранијем Милији који је исто тако могао бити војвода - опет, будући на углед.
Име Бјелица је у вези са Бјеланом или Белом Орловићем. По предању, Бјелан је један од браће Орловића а Павлових синова (или, можда, сродника) који су из околине Гацка, једне од својих земаља, побјегли у Црну Гору након што су посјекли неке Турке.
Постоји и теорија, још необјављена, да барем неки од ових родова воде поријекло од краља Радослава Немањића.
На крају, сви Орловићи (а тако их назива и Андрија Лубурић у својој књизи о улози Орловића у истрази потурица) славе Св. Јована, како Тепавчевићи у Херцеговини тако и Мартиновићи на Цетињу и Божовићи у Загори. Ако неки огранак, углавном мањи, слави другу славу, они обично знају разлог промјене као и своју пријашњу славу. За 300 година боравка у Загори, Божовићи су такође промијенили славу али не и заштитника, Св. Јована. Ми славимо Зачеће Претечино(23. септембар по старом, 6. октобар по новом календару), али сви знају да је пријашња била Сабор Св. Јована (7. јануар, тј. 20. јануар, по новом).
Само једна напомена - не треба правити разлику између Ивањдана и Јовањдана, иако је временом дошло до "специјализације". Јер, ради се о истој личности новог Завјета која се прославља неколико пута годишње, и за све се може рећи да су и Јовањдан и Ивањдан, да људи који се не удубљују не мисле да су у питању двије различите личности...
О Орловићима постоје и неки чланци у Википедији, али њих не треба сматрати посљедњом ријечју, нарочито зато што се чини да се ради врло анархично и да је чланак, посебно онај на српском, пун контрадикција. Надам се да и овај форум може да помогне да се неке ствари искристалишу.
Један интересантан податак је да сам са извјесним господином из Чикага кореспондирао о овим темама и он је израчунао да смо нас двојица морали имати заједничког претка у посљедњих 1000 година. Дакле, Васојевићи, којима он припада, и Бјелице, тј. Орловићи, из којих сам ја, потичу од истог човјека у периоду између, отприлике, 1000-те до 1300-те године. Будући да су и Кучи и, чини се, Паштровићи и још нека црногорска племена у истој хаплогрупи, није тешко претпоставити да су се нека црногорска племена могла издиференцирати у тих 300 година а да сви они потичу од истог претка у том истом периоду.
Треба подсјетити и на то да постоје теорије да су Карађорђевићи поријеклом Васојевићи а Обреновићи Мартиновићи (Орловићи).
Од Орловића-муслимана најпознатије су породице Ченгић и Османагић.
С друге стране, наша група је друга по значају у Србији а исто тако, чини ми се, и у Црног Гори. Слично и у Албанији и на Косову (43% од цијеле популације), затим у Бугарској, Македонији и - Грчкој, која је свакако наша матица. Отуда је велико питање када је дошло до миграција припадника ове групе у друге дијелове Хаима. Старинска ДНК, изгледа, код нас није доступна када су у питању локалитети као што су Винча, али ни другдје на Хаиму, што је врло чудно, с обзиром да је недавно установљено да су наши преци били у Шпанији још прије 7000 година, дакле да је наш долазак у Европу коначно, без сумње, повезан са ширењем пољопривреде са Блиског истока.