Аутор Тема: Антропологија и људске расе  (Прочитано 114313 пута)

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #20 послато: Мај 02, 2014, 05:47:14 поподне »
Небојша, да ли је могуће доћи до фотографија ових (5) расних типова које Ердељановић помиње у студији о Кучима и на које се позива при описивању?

Прочитао сам све верзије његове књиге и нигде нисам успео да пронађем те фотографије. Изгледа да нису преживеле зуб времена.

Ердељановић је тако детаљно описао ове расне типове да слика на крају и није потребна. :)

Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Sveti Georgije - Djurdjic
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #21 послато: Мај 02, 2014, 07:53:05 поподне »
Небојша, хвала на одговору! Ни ја нисам успео нигде да нађем тај материјал, а тражио сам га и у Етнографском институту САНУ... Увек ваља видети и фотографије када су овакве студије у питању.
Λεωνίδας

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #22 послато: Јун 20, 2014, 11:04:36 пре подне »
Расни типови на северу Албаније


(1) Бореби (Кромањонац) - висок, широког чела, брахикефалан, широког лица, нормалне пигментације. Коса често риђа. Овај Бореби тип преовладава у Црној Гори; у Албанији је скоро у потпуности ограничен на племена Велике Малесије, и унутар тих племена је концентрисан у племену Груда.

(2) Алпид – средње висине, брахикефалан, малог лица, мешовите пигментације. Налази се у свим племенима, али је најчешћи у области Мирдита.

(3) Атлантски Медитеранац (Понтид) - висок, доликохефалан или мезокефалан тип са тамном косом и тамним смеђим очима, прав нос/профил. Овај Атланто-Медитерански расни тип такође преовладава у другим балканским земљама. Проналазимо га код Грка, док је уобичајан у Бугарској, а лако се разликује и међу Србима. Овај, или сличан тип, такође се јавља у комбинацији са Динарцима у северној Италији и Тиролу. У северној Албанији је најчешћи у области Дукађина.

(4) Динарац - средњи стас, брахикефалан, велики и конвексан (орловски) нос, висока учесталост заравњења потиљка, тенденција ка светло-браон очима, у комбинацији са тамно-браон косом. Већина других Гега су Динарци (делимично или потпуно). Овај ултра-динарски тип најчешћи је у племену Дебра.

(5) Норик - плав, брахикефалан, конвексног носа. Најчешћи тип у области Задрима.

(6) Нордид светло-смеђе косе постоји у племену Љума.




The Races of Europe by Carleton Stevens Coon
« Последња измена: Јун 20, 2014, 07:07:08 поподне Небојша »

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #23 послато: Јун 20, 2014, 01:13:45 поподне »


(6) Норик светло-смеђе косе постоји и у области “Лума”.


The Races of Europe by Carleton Stevens Coon

Ово под (6) би ваљда требао бити Нордик, а не Норик... То је она чувена група Швеђана нестала у Љуми ;D

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #24 послато: Јун 20, 2014, 02:18:21 поподне »
Ово под (6) би ваљда требао бити Нордик, а не Норик... То је она чувена група Швеђана нестала у Љуми ;D

Јесте, Нордид. :) Дошли су вероватно са Илирима, а део свакако и са Словенима.

Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Sveti Georgije - Djurdjic
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #25 послато: Јун 22, 2014, 05:47:24 поподне »
Европске расе - Карлетон Стивенс Кун

Поглавље XII, одељак 9

AЛБАНИЈА И ДИНАРСКА РАСА
- одломак -

Висина Гега је изузетно географски променљива, племена које додирују Црну Гору имају просечну висину од 173цм и 174цм; најсевернији бајраки - Малесија е Мадхе и Дукађин, који леже најближе Старој Црној Гори, виши су од оних у јужним деловима свога племена. На јужној страни Дрима висина опада на 169цм и остаје на нивоу од 167цм у племену Мати и Мирдита. Ниво раста Црногораца континуирано опада много брже крећући се према југу у односу на његово језгро него што је то случај када се иде ка северу. Смањење средњег нивоа висине је највеће на западној страни планина; на источној страни, од Хаса до Дебра, постоји пад од само 2цм. Висина и стас Албанаца су хронолошки константни; не постоји ниједан унутрашњи доказ о недавном повећању.

Релативни распон руку Гега је 104, већи од Црногораца и више у складу са стандардима Динарског типа. Релативна висина при седењу је 52.8 је углавном иста и не показује регионалне разлике од значаја. Као што је и у Црној Гори, телесна грађа није под контролом висине; најздепастији појединци су често и највиши. Однос (пропорција) ширине рамена према стасу (висини) је у ствари највећи код племена која належу на Црну Гору.
Средњи индекс лобање/главе код Гега је 85, као и код већине Динараца. Географски, међутим, највиши индекси се налазе на западу, у Малесији Јаковес, Задрима и Мати, код три племена која су смештена на приобалном делу планинског ланца; овде средњи индекс главе лежи између 86.5 и 87. Зона релативно дугачких лобања налази се на истоку, у Малесија Јаковес и Љума, где средњи индекс главе износи 83. Стога, постоји прогресија која се креће са запада на исток, али не и од севера до југа, исто као и са растом.

Као што се очекује, димензије главе зависе од раста; средња вредност дужине главе на северу је у распону од 186мм до 190мм, а на југу од 183мм до 185мм. Ширина главе се креће од 162мм у Малесија е Мадхе до 165мм у Луми. Најшире главе су тако нађене у близини Старе Црне Горе. Свод лобање код Гега је умерено висок, у распону од 129мм на северу до 126мм на југу. Фацијални пречник показују напредовање и у смеру север-југ и у смеру исток-запад: на пример, минимални фронтални распон (чело) је 112мм у Малесија е Мадхе и 110мм у другим племенима северно од реке Дрим; на другим местима пада на 107мм и 108мм. Бизигоматик (распон јагодичних костију), са просеком од 144мм у северозападним племенима, редовно пада на 140-141мм на југу. Бигонијални распон (ширина вилице) следи сличну прогресију од 109мм до 107мм. У овим параметрима лица, као и код стаса, већина северозападних Гега формира континуитет расног подручја Старе Црне Горе; на другим местима постоји знатно  сужавање ка нормалним стандардим динарским формама; на другом месту постоји значајно уклопљен у нормалне Динарске услове. Важно је напоменути да међу овим Динарцима, очигледно потомцима пре-германских и пре-словенских планинских народа, чело је шире од доње вилице, а лице поприма карактеристичан облик обрнутог троугла.

Када се изађе изван црногорског подручја, лице губи претерану висину; средњи ментон-назион пречник је 124мм код Гега, упоредив са висином лица у јужној Немачкој и Швајцарској. Највећа висина, достиже средњу вредност од 126мм код Хаса, који се налазе се на истоку, дуж граница Косова; најкраће, достиже 121мм код Мирдита, који се налазе у централном планинском језгру, од Дукађина до Мати. Овај регионални образац се јасно види из индекса лица, која се креће од 86 у центру и на западу, до 89 на истоку. Сва племена осим Хаса су, ипак, мезопрозопна (широко лице). Горњи фацијални индекс је још више променљив: за Мирдите је 49; за Хасе је 54; овај опсег је скоро исто велики као у целој Европи. Нос код Гега, дужине 58мм и ширине 34мм, је међу највећим лепториним вредностима на свету, са средњим назалним индексом 58.

Племена Гега представљају сложену ситуацију у метричком смислу; брза прогресија од севера ка југу у погледу стаса и у ширини главе и лица показује да језгро Бореби расе Старе Црне Горе не иде далеко на југ Албаније. Висока, северна племена су масивне грађе, а јужна племена су нижа и претежно витке грађе; уобиочајена динарска грађа иде упоредо са нижим стасом. У источним племенима постоје чврсти докази о присуству расног елемента са умерено високим, дугачким лицем, са долихокефалном лобањом; док је елемент са кратким лицем, који метрички сугерише Алпинску расу, концентрисан у врло удаљеним планинским долинама Мирдита.

Скоро све Геге су светлијег тена, према фон Лускановој скали најзаступљеније су нијансе #3 и #7. Пеге, уобичајене у Црној Гори, овде су ретке, а оно мало што постоји ограничено је скоро у потпуности на племена најближа Старој Црној Гори, а овде достиже 5%. Коса је обично браон боје, црна или скоро црна достиже 40%, а тамна до средње-браон 45%. Светло-браон или плава коса, која је готово увек златна или благо риђе боје, заступљена је са око 15%. Само код двојице од 1.100 је утврђено да имају пепео-плаву боју косе. Исто као што је и у Црној Гори,  брада је много светлија од косе; црни боја браде је смањена на 6%, а 36% је црвенкасто-браон или кестењаста, 3% црвена, а 30% златно-плаве или светло-браон боје са златним траговима. Риђа тенденција, није толико изражена као у деловима Црне Горе, постоји у виртуелном искључењу пепељастог блондизма. Регионално, најтамнија коса се налази код Мирдита и на источној граници; а најсветлија на западу и југу.

Код Гега 17% њих има чисто браон очи, а 7% чисто светле боје. Половина групе има зелено-браон комбинације ириса и 20% плаво-браон. Од оних са мешовитом бојом очију, 30% су тамно-мешовите, а 48% претежно светле, а остатак приближно исто. Геге су, дакле, потпуно измешани или скоро потпуно средишње позиције у погледу боје очију, са плавим елементом или елементима нешто важнијим од браон. Најтамније очи се налазе у Дукађину и Малесији Јакову, на граници Старе Србије; тамо је браон боја очију заступљена са 25%. На другим местима је мало регионалних разлика.

Kоса код Гега је обично таласаста и средње до фине грађе/текстуре - medium to fine in texture; присутност длакавости је већа од просечне бујности за Европљане када су у питању бркови, длака на образима, вилици и маљавости тела; истовремено корелативна тенденција ка ћелавости је овде јака. Обрве обично дебеле и спојене присутне су код 70% чланова групе. Као што је случај и у Црној Гори, чела су ретко веома искошена; надочни гребени су обично јаче средње изражени. Спољни очни набори (eyefolds), пронађени у 35% групе, најчешће су присутни у племенима која чине наставак западне планинске зоне јужно од Старе Црне Горе; на другим местима висока Динарска орбита онемогућава њихов развој у већини случајева.
Морфологија носа код Гега је обично много стриктније Динарска него код Црногораца; назални корен и мост су доследно повишени и врх носа је по правилу тањи. Преко 50% има конвексни профил, само 6% конкавни. Код мање од половине показује се склоност да врх носа иде надоле; само код племена Малесија е Мадхе, које је најближе Црној Гори, врхови носа су депресивни /спуштени, улубљени/ у већини случајева. Са танким врхом носа иде висок однос компресованих носних крила; нос код Гега је заиста лепторин морфолошки, исто као и метрички.

Код Гега често не постоји јак кошчат рељеф лица тако приметан међу Црногорцима; бочне избочине зигоматних (јагодичних) лукова су обично ограничене, а гонијални углови су обично већ средње истакнути. Образи су обично упијени и танки, и док ово стање може да буде делимично последица исхране, она има своје расне импликације. Пунији, дебљи образи украјинског сељака стоје на супротној европској крајности.

Морфологија потиљачне регије међу Гегама, у погледу њиховог општег динарског карактера, је од посебног интереса. Окципитална протрузија (истуреност потиљачне регије) је по правилу благо/незнатно до умерено/средње изражена; најмање је изражена код западних племена, а највише код источних племена. Актуелна окципитална изравнатост /спљоштеност потиљачне регије лобање/ се може наћи код само 30% групе; учесталост по племенима креће се у распону од 50% у Малесија е Мадхе /Хочи/ до 20% у Дукађину, Малесији Јаковес и Пукаи. У целини дистрибуција се распростире дефинитивно од запада ка истоку. Ламбдоидна спљоштеност се може наћи међу 44% Гега, па је тако чешће изражена од потиљачне форме. Њена дистрибуција по племенима је управо супротна од окципиталне спљоштености; ове две појаве су обично комплементарне и само код мањине појединаца недостаје једна или друга.

Било је много дискусија на тему потиљачног равнања, како у Албанији и Малој Азији; постоје дефинитивно две школе, једна која сматра да је то природна појава и расно одређена, други да је то облик вештачке деформације лобање изазване колевком (cradling practices - artificial deformation caused by cradling). Мој став је између ова два екстрема; потиљачна спљоштеност је без сумње феномен повезан са читавом механичком оријентацијом лобање код Динарске расе и посебно са положајем форамен магнума na задњoj страни уобичајеног код већине раса. Као таква, она је несумњиво наследна особина.
« Последња измена: Јун 29, 2014, 10:12:01 пре подне Bozidar Stevana Ostojic »
Λεωνίδας

Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Sveti Georgije - Djurdjic
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #26 послато: Јун 22, 2014, 05:49:29 поподне »
- наставак -

На овом месту јавља се извесно питање о пореклу Динарске расе, којем се може приступити на основу статистичке анализе материјала у вези са Гегама. Покушаји да се интеркорелирају метрички и морфолошки карактери међусобно, као и са пигментацијом, откривају присуство следећих врста код Гегнија, од којих свака има тенденцију према обележјима од којих је састављена да их повеже у јединствену целину.

(1) Висок брахикефални тип велике главе, широког лица, са средњом пигментацијом и са посебном склоношћу ка риђој пигментацији. Ово је тип налик Бореби раси која је доминантна врста у Црној Гори; у Албанији је скоро у потпуности ограничен на племена Малсија е Маде (Хочи) и унутар тог племена је концентрисана у баираку код Груда.

(2) Средње висине, брахикефални зип, кратког лица, са мешовитом пигментацијом, који је у основи Алпинска раса. Овај тип је присутан у свим племенима, али је најчешћи у области Мирдита.

(3) Висок, долихокефални или мезокефални тип са тамном косом и тамно-смеђом бојом очију, правог/равног носног профила и са тенденцијом ка мање лепторином носу од целоукупне групе. Ово је Атланто-медитеранска расни тип који такође преовладава у другим балканским земљама. Такође, може да се издвоји у расположивим статистичким серијама Грка, док је уобичајен у Бугарској и лако препознатљив међу Србима. Овај, или сличан тип, такође се јавља са Динарским типом у северној Италији и у Тиролу. У северној Албанији је најчешћи у Малесији Јаковес и Дукађину.

(4) Веома снажно диференциран тип који се одликује средњим растом, изузетно брахикефалан тип, велике ускоће и конвексности носа, са високом учесталошћу окципиталне спљоштености и тенденцији ка светло-браон бојом очију у комбинацији са тамно-браон бојом косе. Овај тип се може назвати Динарским у пуном смислу или у специфичном смислу; већина осталих Гега припада Динарској раси у делимичном или општем смислу. Овај ултра -динарски тип је најчешћи у племену Дибар/Дебар.

(5) Плави, брахикефални тип, конвексног-носа - Норичка раса стандардног типа. Најчешћи је у Задрима.

(6) Неколико Нордијаца са светло-браон бојом косе, концентрисаним у Луми.

Као резултат горе наведених подела материјала о Гегама у природне под-расне категорије, постаје очигледно да је Динарски раса, у смислу високог становништва, са конвексним носем, дугог лица, које живи у планинској зони, која се протеже од Швајцарске до Албаније, композитна скупина расних типова. Специфичност динарског становништва било ком сегменту ове зоне зависи од локалних елемената који су укључени, тако да постоје регионални Динарски под-типови. Постоји један доминантан скуп обележја који прожима Динарске групе; висока брахикефалија, конвексност носа, потиљачна спљоштеност и тенденција ка слабљењу екстремитета. Поред ових карактеристика, оригинални саставни елементи у Динарској мешавини углавном имају тенденцију да задржавају своје старе спојеве.

Својеврсне одлике лица и лобање Динарске расе изгледа да су резултат диференцијалног наслеђивања особина кроз хибридизацију; примарна смеса која до ње доводи је очигледно Алпинско-медитеранска смеса, са Медитеранском коришћеном у најширем смислу те речи. Азијска Динарска раса, која се појављује почетком Металног доба, била је очигледно Алпинско-Кападокијски хибрид; многи од ових су отишли у Европу и настанили се у веома раздвојеним местима, укључујући и делове Динарских Алпа. Претерано наглашен Динарски тип у Албанији, са тенденцијом ка светло-браон бојом очију може вероватно да се изведе из овог извора. Такође се може наћи у великом броју у Тиролу.

Сви европски Динарци, међутим, не могу се повезати са овим блискоисточним пореклом; већина њих мора да буде последица примарних генетских мешавина на европском тлу. Овде су два главна састојка смесе: 1. високи, тамно-браон боје очију Атланто-медитерански тип који изгледа да је древан и основни тип на југоистоку Европе и 2. један класичан Алпински тип. Нордијске примесе у мешавини производе Норик-тип, налик Бореби-типу у Старој Црној Гори. Нео-Дунавске словенске примесе производе тип са малим лицем уобичајеним у Словенији, Хрватској и Србији.

Мешање Динараца никада није савршно у хемијском смислу; код било ког динарског становништва има класичних Алпинаца и неколико Атланто-Медитеранаца заједно са својим мешаном браћом. Када пропорције састојака у мешавини нису адекватне, тип који се приказује у том вишку може се наћи у одређеном броју у свом изворном облику. То је разлог зашто постоји толико много Алпинаца у Француској и Швајцарској, а толико много Атланто-Медитеранаца у Малесија Јаковесу.

Динарицизам није квалитет који се односи на једну расу, то је стање. Ово стање уобичајено у Европи; такође је уобичајено у западној Азији. Осим тога, он није ограничен на представнике Беле расе; принцип хибридног наслеђа који производи Динарску расу у Европи такође је произвео Папуанце у Новој Гвинеји, Арии аристократе у Полинезији, као и многе америчке Индијанце.

Јужни део Албаније, завичај Тоска, лежи изван Динарског расног подручја у најужем смислу. Тоске су насељене у компактним селима, носе наборане килтове попут Грка и често емигрирају у друге земље. Као Мозабити у Алжиру и Хадхрами јужне Арабије, многи мушки становници неколико јужних албанских градова, посебно Корчи, мигрирају у далеке земље у младости, раде у фабрикама или отварају продавнице и при повратку имају акумулирано довољно новца. Постојао је систем који је најпре водио Албанце да се селе у Америку, систем који Тоске деле са Грцима.

Једини постојећи адекватни антропометријски подаци који се тичу Тоски су они из серије на југозападу Албаније, из града Ђинокастера и његовог суседства. Ове Агинокастријани су средње висине у погледу стаса, са просеком од 164цм; они имају дугачка тела, са средњом релативном висином при седењу од 53.7 и средњим распоном екстензије руку (рел. распон = 103.4). Они су, по правилу средњих вредности у лателарној (бочној) телесној грађи. Њихов средњи кефални индекс је 90.8, далеко највиши у Европи. Њихова дужина главе од 177мм изузетно је мала, а ширина главе је велика - 161мм. Аурикуларна висина од 122мм је умерено до ниска. Чело је прилично широко - 109мм, доња вилица мање, са бигониалним дијаметром од 107мм, док ширина лица од 141мм, као и остале димензије лица, спадају у опсег Алпске расе. Висина лица од 119мм, умерено је кратка, фацијални индекс од 84.4 је једва мезопрозопни. Нос, међутим, са дужином од 56.3мм и ширином од 34.4мм, веома је лепторин, на типично албански начин, са назалним индексом 61.

Тоске мерене у Румунији имају просечни кефални индекс 87; чланови колонија Тоска на југу Италије, који су побегли преко Јадранског мора од Турака у 16.веку, имају средњу вредност CI=80. Чини се вероватним да је екстремна средња вредност индекса лобање у суседству Ђинокастера већа него за земљу Тоска у целини; ипак код појединих Тоски мерених у Масачусетсу иде и до 90. Италијанске Тоске можда дугују своју релативну долихокефалију (а) мешавини са Италијанима, (б) селекцији на извору миграција или (ц) могућност да су типови са високо израженом брахикефалијом у земљи Тоска тек скорашњи феномен, као у јужној Немачкој, Бохемији и у толико других средњоевропских земаља. Веома је могуће да висока брахикефалија код Тоска код куће може бити делимично због обичаја деформације лобање (cradling); опште је место у албанском насељу Масачусетса да новија генерација рођена у Стокбриџу и Броктону наслеђује у многим случајевима екстремну окципиталну краткоћу /кратак, спљоштен потиљак/од својих родитеља.

Даље излагање које се односи на физичку антропологију Тоска мора да има облик субјективних запажања и примедбе, које су дозвољене само уместо адекватних података. На првом месту, основни расни тип Тоска је Алпински тип. Форма главе, са или без потиљачне спљоштености, обично је округласта, чело је високо и често лоптасто, а лице је често округло у контури. Нос у многим случајевима нема високо постављен назални мост динарског карактера који можемо наћи код Гега, као и уобичајена депресија врха носа. Овај тип Алпинске расе добро је представљен на фотографијама (Plate 14). Поред Алпинске расе, постоји много Динараца у јужној Албанији, али они вероватно чине мањину и у сваком случају су веома променљиви. У Албанији је веома лако уочити и разликовати Геге; они имају расни жиг, који је тешко дефинисати, а лако препознати; Тоске су много мање расно хомогене, а у Америци пролазе углавном незапажено у општој расној збрци. Већина Бостонаца, који можда виде педесет до сто Тоска за недељу дана, нису ни свесни њиховог присуства, док имају веома одређене идеје, формиране на први поглед, о томе ко је Италијан, Јермен или Јеврејин.
Моје је мишљење да Тоске, у погледу пигментације, као и у погледу телесних и фацијалних обележја, веома много подсећају на становнике јужне и централне Француске; и Французи и Тоске су два краја Алпске расне области у Европи, средиште које углавном заузима Динарски амалгам.
Λεωνίδας

Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Sveti Georgije - Djurdjic
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #27 послато: Јун 22, 2014, 05:59:18 поподне »
Европске расе - Карлетон Стивенс Кун

Поглавље XII, одељак 10

ГРЦИ (ХЕЛЕНИ)

Наслов овог поглавља је Грци, а не Грчка, јер од митских дана Аргонаута до данас, ни полуострво Хелас нити Јонија и Егејска острва нису били довољно велики да држе Грке далеко од лутања. Грчки је језик и цивилизација, а Грци су народ; Грци су потомци свих народа који су усвојили и задржали тај језик и ту цивилизацију од класичних времена до данашњих дана. Процес хеленизације обухватио је неке становнике Азије, неке који су живели у Тракији и Византији, и друге у земљама на ободу Црног мора, посебно на Криму.

На полуострву саме Грчке, хиљаде Словена су лутали као имигранти током максималне јужнословенске експанзије; Турци су довели колонисте, укључујући и многе Албанце и у целим окрузима у Беотији и Атике и другим деловима Грчке се и данас живе људи који говоре албански језик. Чобани који говоре романским (румунским) језиком, Власи, такође су на падинама Пиндуса, својим сезонским пашњацима. Од Другог светског рата, многи од Грка који живе у Тракији и Малој Азији су послати у грчку земљу да живе, док су Турци и други муслимани заузврат расељени. Упркос овим покушајима у стварању етничког реда, велики део грчке територије, посебно у Македонији, и даље је етнички хетероген. Осим тога, број Грка који живи у иностранству, било у Египту, Источној Африци или у Новом Свету, толико је велики да су Грци и даље већином међународни људи. Многи од Грка су напуштали своје домове у потрази за срећом на мање стеновитом земљишту, али многи од њих су се вратили.

Нетачно је рећи да се савремени Грци физички разликују од старих Грка; таква изјава се заснива на незнању грчког етничког карактера. У класичним временима Грци су обухватали многе врсте људи који су живели у различитим местима, као што је то данас случај. Ако се причамо о становништву Атике у VI веку или мислимо на Спартанце Леониде, промене у овим локалитетима вероватно нису биле ни изблиза толико велике као између Немаца у време Тацита и Немаца који данас живе на југу земље, да наведемо само један пример.

Унутар полуострва Грчке, упркос мобилности Грка ка и из своје земље, унутрашња мобилност није била довољна да се пробије снажна локалне диференцијација у облику главе. Епироти, слично као и њихови суседи Тоскe, имају изузетно висок индекс лобање (CI) 88 и чини се да се снажно језгро зоне брахикефалне расе креће од западних падина планина од Албаније до Коринтског залива, а можда и шире. То је продужетак исте зоне која се простире од центра Алпске расе у Француској, а посебно, проучаваног становништва у региону Ђинокастер у најјужнијем делу Албаније. Опет, Грци из Македоније, који живе у насељима прошараним Бугарима и Турцима, имају уобичајену брахикефалију западног Балкана, са средњим кефалним индексом 86 за хришћана, а за муслимана 84.6. Грци са северне обале Мале Азије имају средњу вредност CI=87, док код оних са обала Црног мора у Румунији, а чланови колоније на Криму, брахикефалије су ниже, са просечним CI од 82.

У самој Грчкој, већина Пелопонежана, људи из Атике, Еубеје и Јонских острва одликује се средњим цефалним индексом (CI) од 81 до 82, што важи и за Грке који су пронађени у иностранству, као и у Америци. Поред локалних група у регионима који, у класичним временима, нису били истински Грчки, модерни Грци су највећим делом ниже брахикефалије. У провинцији/покрајини Тесалији средњи индекс лобање износи 77; а Грци на обали Мраморног мора имају средњу вредност (CI) =79. Још увек постоје, дакле, локалне групе Грка, које су у великој мери долихокефалне.

Просечна висина Грке уопште је око 167цм и чини се да има веома мало регионалних одступања; они насељени у Малој Азији и на Криму су милиметар нижи, а они мерени у Бостону милиметар виши. Грци су високи као и већина Јужних Немаца или северних Француза; њихов стас је такође повишен за толико, делимичном брахикефализацијом, снажног, малог медитеранског соја. Око половина њих има браон-белу или светло-браон боју коже, а остатак обично ружичасто-белу боју коже централне и северне Европе; преко 80% има тамно браон косу, остали имају косу равномерно подељену између црне и светлије браон. Блондизам, мада редак, није непознат. Брада је ретко светлија од косе, за разлику од Гега и Црногораца; импликација/подразумева се је да тамно смеђа боја косе већине Грка чисто браон боје. Око 65% Грка има чисто браон боју очију, а већина њих су тамно браон: чисто светле очи су спорадичне, али постоји учесталост од 15% светло-мешовитих форми ириса.

Односи пигмената горе наведени односе се на Грке у целини; међутим, постоје докази да има знатних регионалних варијација. Македонски Грци су много светлији, посебно они који су муслимани, док су Грци јонских острва тамнији, као што је, по свој прилици, и већина Пелопонежана.

За детаљнију анализу Грка, морамо да испитамо серију мерену у Бостону, која, иако без сумње подвргнута снагама селекције, не изгледа превише различита у односу на наш узорак из Грчке узет за потребе нашег истраживања. Мушкарци чије су мере узимане дошли су из свих делова Грчке и из Мале Азије. Њихова просечна висина од 168цм је умерено висока, њихове телесне пропорције су за највећим делом средњих вредности, рамена су широка, дужина трупа је умерена, као што се види по релативној висини при седењу од 52.9; релативни распон је 104.

Њихове главе, са средњим кефалним индексом CI=82, су дугачке за брахикефални тип (189мм) и умерене ширине - 154мм; висина свода од 127мм је умерено висока. Потиљачна кост само мало штрчи код већине чланова групе; 40% има ламбдоидално поравнање, док се неки степен окципиталне спљоштености јавља у више од 50% чланова групе. Међутим, то се јавља само у 20% случајева. Њихове димензије ширине лица су: ширина чела је 107 мм, бизигоматик 142 мм, а бигониал 111мм; велика ширина вилице у поређењу са ширином чела је Грчки специјалитет/особеност и снажно контрастира форми лица као обрнутим троуглом код албанских Динараца. Висина лица је 124.4мм, горња висина лица је 75.6мм; фацијални индекс од 87 је мезопрозопни, фацијални горњи индекс од 53, мало је виши у поређењу са горе наведеним. Носеви су истовремено и дугачки – 58.8мм и умерено широки - 37мм; назални индекс 63.2 је лепторин.

Димензије које су горе наведене углавном су прилично променљиве; укључен је велики број различитих типова, али метрички карактер групе у целини указује на мешање Динарске и Алпинске расе са Атланто-Медитеранском расом, што потврђују и анализе података које следе.
Kоса је равна у нешто више од половине групе, таласаста код већине осталих, али и појава коврџаве косе није ништа необично. Обично је средње до фине грађе/текстуре. Најмање половина одраслих мушкараца Грка има танку косу, а отприлике један од пет одраслих једне групе је ћелав. У старости ћелавости је присутна код већине. Брада је по правилу развијена гушће него код већине европских група, а тело је често маљаво. Обрве су често дебеле и истовремено су присутне код 75% чланова групе; надочни лукови су обично умереног развоја. Чела су у већини случајева велике ширине и ретко кад су закошена унатраг више од благо нагнутог положаја. Носне карактеристике Грка су променљиве, али постоје дефинитивни трендови који прожимају целу групу. Корен носа је, по правилу, умерено висок и средње широк; уски корени, уобичајени међу већином северних Европљана и међу Динарцима, су ретки. Назални мост је од средње до велике висине, готово никада низак, ширина је по правилу умерена/средња до широка. Профил носа је прав код око 45% чланова групе, конвексан код око 30% и конкаван код 10%, а остали су таласасти или конкаво-конвексни. Врх носа је по правилу дебео и подигнут чешће него што је депресиван. Назална крила, по правилу средња/умерена, раширена су чешће него компресована. У целини, неколико грчких носева се може квалификовати као Динарски у ужем смислу; више су заступљени типично Алпински, док су носеви равног профила доследно широке форме најчешћи.
Кад је реч о уснама и области уста не постоји ништа значајно код Грка; и мембранозна и интегументална дебљина усана су уобичајених европских димензија, а еверзион је по правилу благ до средње изражен. Уснени шав, међутим, обично је видљив, а понекад и видљиво уздигнут. Благи степен прогнатизма лица се може наћи код скоро 50% групе; алвеоларни прогнатизам је редак. Типично Грчке карактеристике су пуни, закривљени темпорали (слепоочни регион), пуни образи, истакнути бочни маларни регион и снажни гонијални углови окренути ка споља (everted). У овим фацијалним обележјима више од половине показује екстремни развој за Европљане.

У оквиру грчке групе, јака брада, јако изражени надочни лукови и истовремено обрве показују тенденцију повезаности са Алпскима расним типом; такође, постоји јака повезаност између високог раста од 170цм, кефалног индекса од око 80, правих носева, тамно браон боје косе и тамно-смеђе боје очију. Овај последњи скуп повезаних карактеристика јасно означава присуство јаког Атланто-медитеранског елемента. Постоје јаке везе између црне боје косе, потиљачне спљоштености и уског облика лица, што значи да се ради о Динарском или Арменоидном расном типу. Мала количина блондизма међу Грцима, која је углавном Нордијског порекла, указује на њену повезаност са спољашњим очним наборима, релативно ретком брадом и одсуством спојености обрва/.

Грци су, укратко говорећи, мешавина различитих расних типова, од којих су два најважнија: Атланто-медитерански и Алпински расни тип. Динарицизам је овде присутан, али не прожима све; прави Алпинци су заступљенији него комплетни Динарци. Нордијски елемент је слабо изражен, што потиче вероватно још од времена Хомера. Расни тип коме припада Сократ је данас најважнији, а Атланто-Медитерански тип, истакнут у Грчкој још од Бронзаног доба и даље је главни фактор; мој лични утисак о данашњим Грцима је да је континуитет који имају са својим прецима из Античког света изузетно изражена и значајна, а не супротно од тога.
Данашњи становници Крита знатно се разликују од Грка који живе на копну. Они су вишег раста, са средњом раста висине 169цм и мезокефални са просечним кефалним индексом од 79. У неким областима, као што је Педијада, средња вредност кефалног индекса од 77 је заправо на горњој граници долихокефалије. Лобање мезокефалних Крићана су велике као и оне код Нордијаца или Атланто-Медитеранаца, са средњом дужином од 193мм и ширином од 149мм, карактеришу групу са средњом вредности CI од 77.

У погледу димензија лица и носа, Крићани личе на Грке. Они су, међутим, донекле светлији, више плави; само 35% има чисто браон боју очију, док око 7% има очи које су претежно светле или предоминантно светле; остали имају мешавиту боју, са тамном смесом која је присутна у великој већини. Око 25% има црну боју косе, а око 50% тамно-браон боју косе, 10% има светло-браон боју косе или плаву, а остатак средње браон. Као код Албанаца, али не и код већине копнених Грка, длака на бради је много светлије боје; 40% има плаву или светло-браон боју бркова, са једнаким бројем црне или тамно-браон боје бркова. Отприлике једна шестина има светло-браон до веома бринет-беле боје коже.

Једна посебна група, Сфакиоте, која живи у близини западног краја јужне стране острва, разликују од осталих Крићана у погледу бројних карактеристика; они су веома високи, са средњом висином раста од 175цм и мезо- и суб-брахикефални, са средњим CI = 81.6. Они имају посебно велике главе, са средњом дужином од 191мм и ширином од 155мм; њихова лица су дужа од осталих и подједнако широка или шира. Морфолошки гледано Динарски тип је чест међу њима; могу се упоредити са Црногорцима и најсевернијим Гегама. По општој претпоставци (научних) ауторитета на Криту, Сфакиоти су парцијални потомци Дорана који су извршили инвазију на острво на крају минојског периода. Да неко од њих подсећа на традиционални спартански тип врло је вероватно. Можемо рећи да потичу са севера, из региона у којој је формиран већи огранак Динарске расе.

Данашњи Крићани највећим делом припадају Атланто-Медитеранском расном типу и на острву није било после-дорских миграција које би такав расни тип донело у великом броју. Једино логично објашњење његовог присуства на Криту, формирано на основу расположивих података, је да су неки од ових елемената постојали на Криту у периоду Минојске културе, вероватно највећим делом у Средњем и касно-минојском периоду; да су миграције са копна Грчке у време колапса Минојске цивилизације можда донели више овог расног елемента.
Чињеница да је већи број Крићана плав/блонд него што је то случај код Грка је питање које захтева бројне податке и неке сложене анализе да би било објашњено. Један део би, можда, могао да припише овај блондизам Сфакиотима, који су они донели на острво приликом инвазије, док нешто од тога мора да буде својствено Атланто-медитеранском расном типу.

Међутим, долазак раних народа који су говорили грчки језик можда је донео са собом блондизам другачији од оног који постоји код брахикефала и на острву Криту; то је принцип изоловане острвске антропологије, добро потврђен на Британским острвима, да када бројна група окупира неко острво има боље шансе за опстанак него у континенталном подручју где је у близини планинско или шумовито залеђе, на које ранији типови могу да се повуку и из којих могу поново да се појаве и развију.

Важно откриће о Криту, међутим, јесте чињеница да његово становништво углавном припада Атланто-медитеранској раси; атланто-медитеранска раса је изгледа готово једнако важна у већем делу Грчке. Она се такође појављује у Динарском подручју и у Србији; што ћемо видети више од тога на Источном Балкану
Λεωνίδας

Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Sveti Georgije - Djurdjic
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #28 послато: Јун 22, 2014, 06:02:39 поподне »
Европске расе - Карлетон Стивенс Кун

Поглавље XII, одељак 11

БУГАРСКА

Источно од Илира и северно од Македонаца живели су, у класичним временима, Трачани. Њихова територија се простирала иза Дунава на северу до границе скитском земљом, а на истоку до Црног мора. У периоду њихове највеће моћи, између 450 и 300.г. п.н.е., били су веома бројни и важан народ; Херодот их је назвао најбројнијим народом западно од Индије. Јужни Трачани су били више или мање хеленизовани у културном смислу, они на северу су у каснијим временима били романизовани, а такође су били под утицајем насељених Гота међу њима. Међутим, инвазијом Јужних Словена стављена је тачка на оно што је остало од њиховог етничког идентитета.

Трачани су овде уведени, у овај касни одељак, јер нису били у Поглављу VI, заједно са осталим индо-европским народима који говоре ИЕ у Гвоздено доба. Разлог овоме је чињеница да нема скелетног материјала вредног помена које је описано и може да буде повезано са њима. Једна лобања која је вероватно трачка, међутим, била је долихокефална и лепторина. Класични описи Трачана наводе да су високи, снажни и очигледно светле комплексије. Као такви, они се уклапају у општу шему Гвозденог доба индоевропских народа који говоре ИЕ.

Бугарска је некада била земља Трачана; неколико векова после романизације, срушена је инвазијом Словена, прогресивним кретањем који је донео словенски говор у Србију. Овој словенској инвазији, која је водила трајном насељавању земље, следиле су даље инвазије Угарских паганских племена под вођством Турске, слично кретањима који су довели претке Мађара у Мађарску. Каснији ток историје Бугарске  био је супротан од Мађарске; Бугари, који су напустили свој дом у Источној Рускији пре успона Болгарског царства, задржали своје Угарско име, али су одустали од свог језика у корист словенског говора њихових претходника. Док су Мађари постали католици, Бугари су прихватили православље. Наредни окупатори Бугарске од значаја били су Турци, који су преузели територије плодних подунавских пољопривредних земаља и на њима  населили велике колоније азијатских Турака. Спорадичне инвазије Татара из јужне Русије су се мешале са овим турским народом. У време руског освајања Кавказа, многи муслимани Черкези су побегли у Бугарску да би избегли покрштавање.

Од рата, многи од турских сељака су, као и многи од Черкеза, напустили Бугарску. Још увек постоје острва тих људи у целој земљи, али посебно у источним низијама и постоје мале колоније Грка, Татара и Румуна. На западу, Бугари су заузели већи део југословенске Македоније и граниче се, у овом суседству са Албанцима. На југу, они су се проширили до прочеља Егејског мора, где су њихова насеља прошарана са онима од Турака и Грка. Већина Бугара и даље православни хришћани, али велика део мањина, нарочито у Македонији, су муслимани.

Раст Бугара варира регионално од 166цм до 168цм; највиши се налазе у Македонији, а такође у веома  високи у североисточном делу Бугарске. Постоји снажна друштвена сегрегација по основу раста; 1906.године студенти Војне академије у Софији су били средње висине од 171.5цм; други социјално селектовани узорци до 170цм. Бугарски колонисти који живе на Криму имају средњу вредност 169цм, а код оних у румунској Добруџи је 167цм. Средњи кефални индекс CI преко 5000 бугарских војника је 79.6, што варира у царству Бугарске од 80.8 на северу до 79.9 на југозападу, а на југу 78.2. Хришћански Бугари Македоније имају средњi CI 83.3, у региону Монастир расте до 85; Муслимански Бугари су мање брахикефални, са просеком од 80.5, док у суседству Солуна мали локални узорци Бугара су заправо долихокефални, са средњом вредношћу CI  од 76.4 и у суседству Једрена у турској Тракији, средња вредност CI је само 78.3. Бугарски емигранти у Криму имају средњу вредност CI 78.7.

Тако у бугарском народу постоји јака тенденција ка долихокефалији, довољно јака да засени мезокефални део нације у целини. Најјачи израз ових тенденција се налази у јужном делу краљевства и изван бугарске територије правилно /beyond Bulgarian territory proper/. Прави брахикефални типови се могу наћи само међу македонским Бугарима који живе у блиском контакту са Албанцима.

Бугари, који живе у својој држави, имају главе средње величине, са средњом дужином од око 189мм и ширином 150мм; они су у том погледу упоредиви са дуго-главим Грцима. Њихова лица су, међутим, мања него оних код већине балканских народа; средња вредност минимална ширине чела је 105мм, бизигоматик 139мм и бигониал 108 мм. Као и код Грка, вилица је шира од чела, али обе ширине су много мање него код других народа. Висина лица од 121мм, је умерена, фацијални индекс од 87 је мезопрозопик. С друге стране, горњи фацијални индекс - 55, је релативно висок. Однос између два фацијална индекса претпоставља медитерански положај. Назални дијаметри 55 мм х 36мм, даје умерено лепторин индекс 65.

До сада, метрички положај главне групе Бугара показује да припадају  медитеранској групи умерено високог раста, уз додатак неког брахикефалног агенса у мањем броју. Пигментација Бугара, светлија него код Грка, је претежно тамна. Око 25% Бугара има чисто тамну боју очију, око 15% светле и светло-мешовиту боју очију; већина преосталих су подједнако или тамни или мешовити. Коса је тамно-браон боје или тамно-црвено-браон боје код готово свих припадника групе, чак и код деце; дефинитивно комбинација плаве косе, очију и светле коже не прелази 10% у целој групи. Међу одраслима, светла коса је ретка. Брада, међутим, показује исту тенденцију несразмерне светлине која се може наћи међу Албанцима, Црногорацима и Крићанима, али не и међу Грцима; браон боја косе налази се код око 90% појединаца, а само 50% као боја длаке на брадама. Средњу нијансу и светло-смеђу боју браде има већина осталих. Приметан је значајан недостатак пепељасто плаве нијанансе у овој групи.

Већина Бугара има раван/прав профил носа; конкавне форме се углавном могу наћи на северозападу, спојено са територијом Србије, где их је 12%. Конвексност је ретка код свих Бугара, али је бар тако у Македонији. Прћаст врх /snubbed tip/ тако карактеристичан за северне и источне Словене никако није непознат међу њима, али је у мањини.

Бугари су композитни људи, са следећим лако уочљивим расним елементима: (а) Атланто-Медитерански тип средњег до високог раста; (б) делимично плав Нео-Дунавски тип, типичног прћастог носа; (ц) Нордијски тип; (д) Динарски тип, са уобичајеним алпским примесама - corollary; (е) брахикефална централно-азијатска турска или татарска форма. Основни расни елемент је Атланто-Медитерански, који вероватно датира још од Неолита; Нео-дунавска раса је вероватно последица словенских и угарских инвазија, иако неки од њих могу бити старији; Нордијски тип може имати неколико порекла, укључујући и Трачко; Динарски тип је једноставно резултат мешања бугарских примеса са локалним елементима у Македонији; Турски елемент се углавном налази у источној Бугарској, међу варошанима и пастирима, пре него међу пољопривредницима. Од свих ових различитих елемената, прва два су најважнија, а први више него други. Присуство снажно укорењене Атланто-медитеранске популације из доба Неолита у свим равничарским пределима Балкана јужно и источно од Ђердапа је све очитија. У Бугарској географски је највише концентрисана на јужној етничкој периферији и међу бугарским колонијама у иностранству, као и на Криму.
Λεωνίδας

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #29 послато: Јун 22, 2014, 08:10:46 поподне »
Одличан посао Божидаре! Убаци и за Србе, Хрвате и Словенце ако можеш.

Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Sveti Georgije - Djurdjic
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #30 послато: Јун 22, 2014, 09:30:29 поподне »
Хвала, Небојша!

Европске расе - Карлетон Стивенс Кун

(в) Срби, Хрвати и Словенци

Ако је Версајски уговор био горак за Мађаре, био је више него дарежљив за јужне Словене, Србе, Хрвате и Словенце, које су Мађари пре много векова одсекли од њихових северних језичких сродника. Садашња Краљевина Југославија обухвата готово у целини три наведена словенска народа, али и на стотине хиљада Мађара, Бугара и Албанаца, да поменемо само бројније мањине. Географски, Југославија је највећим делом планинска; културно, она покрива целу област софистициране цивилизације централне Европе до преживелих из раног Гвозденог доба из планинских крајева Балкана.

Међу Југословенима, религија као и језик су извор поделе, Хрвати и Словенци су католици, Срби углавном припадају Грчкој православној цркви. Под појмом Срби укључени су, међутим, такви разни народи као што су Срби, онда Црногорци, Босанци, Херцеговци и Далматинци. Босанци и Херцеговци су велике мањине муслимана и католика, а други су нарочито бројни у Далмацији. Поред правих Срба, само Црногорци, чија је религија током векова служила као симбол отпора против Турака, скоро да су сви грчко-православне вере.

Ни језик, ни религија, међутим, нити општи тип цивилизације, није много имајући у виду проблем раса у Југославији, јер у том краљевству лежи концентрација целокупне Динарске расне зоне, која има своју западну границу у Аустрији, Швајцарској, северној Италији и јужној Немачкој, а источну границу у Албанији. Ова динарска зона блиско прати планински ланац који се граничи са Јадраном и фокусирана је у Црној Гори. Основна функција овог одељка је, као и оног о Албанији који следи, да сецира ово динарско језгро и да расветли проблем динарске расе. Ми ћемо разматрити заузврат следеће сегменте јужнословенских народа: Словенце, Хрвате, Србе, Босанце, Херцеговце, Далматинце и Црногорце.

Словенци, који су најзападнији од јужних Словена, језички су најближи Хрватима, са којима се граниче на југу и истоку. Они су дошли у своје садашње територије у 7.веку и апсорбовали остатке келтских и илирских народа који су опстајали у једном или другом облику кроз инвазију и немире из претходних векова. Њихова главна област је бивша аустријска покрајина Крањска, где чине 94% популације. Ван њених граница они се простиру у Штајерској и Корушкој области, а на југу заузимају део полуострва Истре.

Растом, формом главе и пигментацијом, они не могу да се разликују од Аустријанаца са чијом територијом имају додир, њихова просечна висина је 168цм, њихов кефални индекс је 83.4, а скоро 50% има средње браон до плаву боју косу, док је светла и светло-мешовита боја очију скоро 70% заступљена. Димензије главе, дужина и ширина, међутим, припадају малом крају алпског и динарског опсега, са преко 183мм и 154мм, штавише, њихова лица су прилично мале димензије, са укупном висином лица не већом од 120мм и размаком између јагодица од 140мм. Назални индекс од 68, праћен је са 25% учесталости конкавног носног профила. Горе описане метричке карактеристике указују да, иако се стас/висина и облик главе општег динарског простора апроксимирају код ових Словена, Нео-дунавски тип који се поново појављује у тако комплетној форми у северној и источној словенској територији треба овде урачунати. Словенци пружају делимичан пробој у Динарски расни континуитет, упоредив са оним који чине германски елеменати у Аустрији.

Овај континуитет је, међутим, делимично обновљен од стране Хрвата, који су, са средњим растом висине од 170цм и средњим кефалним индексом од 85, посредни у многим аспектима између Словенаца и Срба. Пигментација Хрвата је идентична као код Словенаца; њихова лица су дужа и шира; међутим, њихови носеви су дужи и назална конкавност се смањује на 15% у односу на целину.

Срби, који живе углавном на северу и источно од главног динарског-алпског ланца и одмах источно од Босанаца и Црногораца, основали су царство, након инвазије са севера у 7.веку наше ере, у земљи омеђеној извориштем Лима и Белог Дрима, у ономе што је сада Ипек регион источне Црне Горе и област Митровице. Претходни становници су били романизовани потомци Илира и Трачана који су говорили латински језик и колониста из других делова Римског царства које су тамо постављали императори. Током 12.века Срби су се проширили на југ равнице Косово, одакле су ишли у даља освајања. Стара Србија, која се уздигла као моћно и важно царство током 13 и 14.века, имало је своје центре у Скопљу и Призрену, који, су у последњих пет векова углавном насељени Турцима и Албанцима.

У периоду процвата, Срби продиру у Албанију, Македонију и Тесалију; долазак Турака Османлија, међутим, у другој половини 14.века, прекида овај период експанзије и многи Срби беже на север, док су други постали Туркицизовани и Албанизовани. Албанци, од којих су многи прихватили Ислам, сарађивали су са Турцима, а не против њих, и након одласка Срба са Косова, овај регион је убрзо колонизован од стране Албанаца, од којих многи и даље тамо живе. Једнан важан српски утицај у Албанији је оставио неколико трагова, осим словенских имена места, и присуство неколико мањих група муслимана оји говоре српски и живе у планинама, као у области Гора у Луми.

У проучавању расне историје Балкана, мора се имати у виду да су се овде више него другде у Европи, стално мењале језичке и етничке границе; било је много емиграција и имиграција; цела земља променила је не само господаре, него и сељаштво, у масовним исељавањима и масовним колонизацијама. Балкански народи тешко мењају свој језик и етничких идентитет и тек након горког угњетавања; лакше је извршити трансплантацију него их мењати; једном преобраћени, међутим, они постају верне и ватрене присталице нових вредности, као некада према старим вредностима. Срби су били изложени тим искушењима више него остали народи. Њихова позиција као доминантног народа Југославије само је победа кроз векове борбе и смањивања; њихов садашњи напори да се путем силе славонизирају мањине унутар граница је опште место историје Балкана.

Модерни Срби, као и остали Југословени, спадају у Динарску расну класификацију више од других. Не тако високи као становници планинског ланца, они достижу средњу висину од око 168цм, што донекле варира регионално, достигавши вредност од 170цм и више на улазу у Босну и Црну Гору. Телесна грађа Срба, као и код већине других јужнословенских народа, као по правилу није ни здепаста ни мршава, него умерених европских размера. Релативна висина седења 52.8цм и релативни распон 102, наглашавају релативну дужину ноге и кратке руке. То су пропорције на које се пре наилази у јужној Немачкој него у северним словенским земљама.

Срби, у односу на свој стас и раст, чак и више од Словенаца, имају релативно мале главе. Средња дужина је само 182 мм, ширина 184.5мм, док је аурикуларна средња висина је само 123мм. Оне су мале у односу на главе већине Алпинаца и већине западних Динарских група. Средња вредност кефалног индекса 85 је потпуно Динарске висине. Лица су такође мала, али дужа од оних код Словенаца и Хрвата, са средњом ментон-насион висином од 122мм.

Бизигоматна ширина такође ограничена на средњу вредност од 140мм или мање, није већа него код Нордијаца и нео-Дунавске расе. Носеви су умерено лепторини (НИ = 63) и мали (53мм х 33 мм). Носни профил је обично раван, 25% конвексан и око 12% конкаван. Корен носа је скоро увек висок, а врх је склон хоризонталној позицији у већини случајева, али чешће иде на доле него на горе.

Срби су тамније пигментације од Словенаца и Хрвата, 45% очију је чисто браон боје (Мартин #2-4), насупрот 20% чиста или скоро чиста светлих очију. Преко 55% има црну или тамно браон боју косе, док су светло браон и плава боја дођу на мање од 10%. Браде су, наравно, често светлије од боје косе. Кожа је брунет-бела или светло-браон код најмање трећине од укупног броја. Мало је вероватно да је преваленција брунет пигментације међу Србима дошла из словенског извора и, као што се сада види, висока учесталост тамних очију се тешко може назвати Динарским. Можемо да претпоставимо да су Срби системом елиминације, током свог боравка у северној Македонији акумулирали јаку тенденцију ка бринет.
Λεωνίδας

Ван мреже Bozidar Stevana Ostojic

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 54
  • E-V13, Orlovici-Bjelice, Sveti Georgije - Djurdjic
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #31 послато: Јун 22, 2014, 09:41:19 поподне »
- наставак -

Босна се састоји од 6 провиција: Бихаћ, Бањалука, Тузла, Травник, Сарајево и Мостар, које леже између западне Хрватске, Далмације, Црне Горе, као и славонске равнице. Најјужнија провинција, Мостар, обухвата, територију познату као Херцеговина, која се налази најближе Црној Гори. Босанци служе расно као приступ језгру динарског гигантизма у Црној Гори. У Тузли, на североистоку, просечна висина је 171цм; Бихаћ и Бањалука, на северозападу, 172цм;  у Травнику и деловима Мостара расте до 173цм, а у Сарајеву до 174 цм и у Херцеговини на 175-176цм, приближавајући се нивоу Црне Горе. Средња кефални индекс код Босанаца је преко 85, а то варира код пристаилица различитих религија: међу католицима највише је брахикефалних (86) и међу муслиманима нешто мањи (84). Католици су такође највиши и најсветлије боје коже; као најстарија популација у региону у моменту конверзије и најмање ометана спољашњим утицајима, католички елемент чува и пре-слвенску и пре-турску расну конфигурацију потпуније него присталице православља и ислама.

По боји косе и очију Босанци су посредници између Хрвата и Срба; они су најтамнији на североистоку и најсветлији у регионима најближим Црној Гори. Пошто они већ формирају проширење црногорског језгра, биће довољно овде да се укаже на њихов идентитет са становницима тог некадашњег краљевства и да се остави детаљан опис за касније ових других.

На стрмим и уским обалама Динарских Алпа, зона концентрације Динарске расе нагло се сужава. Средња висина приморских народа, од Истре дуж Хрватске обале и диљем Далмације скоро до границе са Албанијом, редовно расте од око 166цм до 171цм, као што се наставља даље на југоисток. Иако форма главе, са средњим кефалним индексом од 83-84, остаје брахикефална, екстремно кратка глава у унутрашњости планине није присутна. Пигментација се мења постепено, али интензивно од претежно плаве у Истри до преовлађујуће тамно-мешовитих и тамних очију, и црне или тамно браон боје косе, у југоисточној Далмацији. То се може приписати мање присутном Динарском елементу код Далматинаца од италијанске или влашке крви или обе заједно, али то не може бити једино објашњење. Далмација је дом, јаког Атланто-медитеранског соја упоредив са оним у северној Италији, што нас нужно упућује на оба места на приличну древност.

Црногорци, који су највиши људи у Европи, живе на пустим кречњачким висоравнима планина, где су вековима, успели да очувају своју хришћанску веру и своју слободу, окружени Турским завојевачима. Они су, као и северни Албанци, очували своју стару егзогамну организацију кланова и племенску лојалност и крвну освету. Они су језички Срби, али нема сумње да су они у великој мери славонизовани Албанци; културни (ја бих рекао и биолошки) континуитет између два народа је упечатљив, једини стварна разлика  међу њима је у погледу језика и вере. Иако су Црногорци су географски подељени у неколико секција, расне разлике између њих нису велике и за садашње потребе, Црногорци ће се разматрати као целина. Тамо где постоје регионалне разлике, стари Црногорци, који показују најекстремнији развој типично црногорских карактеристика, биће истакнути.

Средња висина одраслих мушкараца Црногораца достиже вредност од 177цм и у неким окрузима расте до 178цм. Средња тежина велике серије чија је просечна старост 40 година је 72.5кг, па су вероватно најтежи, као и највиши људи у Европи, чак тежи и од Ираца. Иако су њихове ноге су веома дугачке, њихов торзо/труп је одговарајуће висине и средња релативна седећа висина од 52цм је за најмање 4 поена виша него код дугоногих Туарега, који су једини представници беле расе чистог медитеранског порекла који могу да им парирају у висини. Ширина рамена код Црногораца је 39цм и груди су сразмерно велике. Релативни распон од 101 је изузетно низак, што значи да су им руке кратке у односу на дужину ногу или дужину трупа. Шаке и стопала су, као што се може очекивати, обично велике величине. Ови огромни планинари нису као по правилу витки, лептозомни људи; они су често здепасти и широки. Као што је и очекивано међу људима њиховог раста и обима, Црногорци имају велике главе, али оне нису тако велике као код нешто нижих Ираца, Исланђана или Фехмарнерса.

Средња дужина главе износи 188мм, ширина 160мм, аурикуларна висина око 128мм. Средњи кефални индекс 85, отприлике исти као и код Хрвата, Босанаца и Срба. Дужина главе, међутим, најмање је за 7мм већа него код ових других Југословена, осим код Босанаца, које заузимају средишну позицију; ширина главе је око 6мм већа. Лица су сразмерно велика, минимална средња вредност ширине чела је 112мм, бизигоматик 147мм, а бигониал 112мм. Укупна висина лица је 127мм у Старој Црној Гори, расте на просек од преко 130мм у Бида и северним граничним племенима; величина носа достиже висину од изузетних 61мм, а ширина је 36мм.

Фациjални индекс, с обзиром на велику величину пречника обе компоненте, лежи на 89 у Старој Црној Гори, на граници између мезопросопије и лептопросопије; он расте до 91 у Брдима и северним граничним племенима. Горњи фацијални индекс је 53 у Старој Црној Гори, има средњу вредност 55 на северу. Назални индекс је хиперлепторин, са племенском средњом вредношћу између 58 и 60. Најшира лица, а најкраће лица, а најнижи индекси горњег лица, као и најшира чела и вилице, концентрисани су на југозападу Старе Црне Горе. Ове појаве нису типично Динарске; оне указују на само једну могућу везу, а да је повезаност са нередукованом расом Горњег Палеолита.

Црногорци имају претежно тамно браон боју косе; у Старој Црној Гори око 45% одраслих мушкараца припада овој класи, док 20% има средње браон боју косе, а 26% има кестењасту боју косе или браон са уочљивим црвенкастим тоном. У племенима Брда и северној граници су нешто тамнији и показују мање руфосити. Брада је много светлија од косе, међу старим Црногорцима 43% су црвенкасто-браон и 8% садрже чист црвени елемент, само 17% су тамно браон. У племенима Брда златно-смеђе браде су веома уобичајене, са учесталошћу од 39%; код северних пограничних племена је учесталост 24%. Руфосити Црногораца и њихова тенденција ка златном блондизму, не само да је екстремна, него је и посебно неуобичајена за овај део Европе. Подсетићемо се да су Срби, традиционално блиски рођаци Црногораца, много тамније косе и да је код Словена уопште, када је у питању плава комплексија, истакнута пепељасто-плава страна скале, а скоро у потпуности одсутна риђа комплексија.

25% старих Црногораца имати чисто тамну боју очију, а 10% има чисто светлу боју очију. Чисто тамне боје очи су готово све мешавина између тамно браон и светло браон нијанси, док су чисто светле боје очи сивкасто плаве. Мешовити класа, далеко највећа и најзаступљенија, састоји се од 37% одсто зелено-браон, 20% плаво-браон и 6% сиво-браон. Племена северне границе и племена Брда имају више људи са светлом бојом очију од Старе Црне Горе, а само 20% са чисто тамном бојом очију. У целини Црногорци имају светлије очи од Срба и у потпуности светле као и код Словенаца и Хрвата. Преко 80% има ружичасто-белу боју неекспоноване коже, распона на скали код фон Лускхана #3 на 7, 8 и 9; мала мањина има кожу тамно браон боје као и светло браон боје. Око 25% има неке пеге, као што се може очекивати у комбинацији са риђом комплексијом.

Kоса је равна или скоро равна код 50% старих Црногораца, а таласаста међу осталима; у другим племенима пропорција је виша у корист равне косе. Брада и коса су, по правилу, умерене до бујне; глаброзија (glabrosity) источних Словена овде се ретко појављује. Ћелавост, или делимична или укључује целу круну главе, врло је честа појава. Обрве су по правилу дебеле и истовремено је заступљено у 80% групе. Изузетно изражени масивни надочни лукови, ретки међу осталим Словенима, налазе се код око 20%. Очи су често дубоко усађене, са уским отвором између капака; тројица од четворице имају спољне очне наборе. Ниска орбита, сасвим не-динарског карактера, изгледа да је честа.

Нос опет у многим случајевима одступа од Динарског стандарда; дубока насион депресија је честа, а корен носа је често само умерене висине и умерене ширине. Назални мост је често, али никако увек висок и средње ширине. Међу старим Црногорцима, не-динарске назалне карактеристике су чешће него код осталих племенских група. Међутим, 52% има конвексан назални профил, што задржава старе  Црногорце као целине припадницима Динарске класе; пропорција је већа него било где друго. 15% има конкавни назални профил, а 4% има дефинитивно прћаст нос. Врх носа је средње дебљине у већини случајева и чешћа је склоност да је повијен надоле него на горе. Мора се имати на уму да се у овом случају ради се о низу мушкараца чија је просечна старост 40 година и да је међу Динарским народима депресија врха носа феномен изражен у старијем добу. Све у свему, Црногорци показују различите облике носа: велики орловски нос по коме су они познати је најчешћи, али поред тога је присутна форма и са великим врхом, ниског моста која је ређа, али још више карактеристична.
Усне су обично умерено интегументалне и незнатне мембранозне дебљине; eверсион је обично незнатан, а ова последња опција може бити повезана са 25% заступљености примитивног начина оклузије зуба . Иако су јагодице ретко истакнуте у предњем плану, јагодични лукови често штрче широко у страну; гониални (доњо-вилични угао) углови су претерано изражени код скоро половине групе. Код потиљка, потиљачна протрузија (истуреност) је обично незнатна или је нема; потиљачна спљоштеност (occipital flattening) је присутна код 43% старих Црногораца, па чак и својствена и у неким другим групама. Ламбдоидална спљоштеност (lambdoidal flattening) је још чешћа; код неколико глава нема знакова спљоштености ни у ламбдоидалном региону нити испод њега.

После детаљног испитивања, види се да су Црногорци далеко од типичних представника Динарске расе у многим карактеристикама; они имају сувише велика масивна тела, сувише дугачке главе и сувише широка лица; носеви су сувише често широки и дебелог врха. Они су такође сувише риђи за обичан динарски тип. Узимајући појединачно Црногорце, налазимо многе који су у складу са стандардним спецификацијама Динарске расе, али су виши од већине Динароида другде; постоје и неки ниски, здепасти Алпинци и мањина високих брунет долихокефалних или скоро долихокефални које ћемо такође наћи даље на југу Албаније. Али, Црногорци карактеристичног типа, концентрисани у Старој Црној Гори, су веома високи, великог тела, са високо засвођеном главом засеченом позади; њихово лице је веома широко, а вилица масивна, обрве висе, а нос је велики са дебелим врхом. То је тај тип који носи црвени пигмент у боји косе, пеге и тенденцију ка светло-мешовитој боји очију. Већина Црногораца се по изгледу налази између овог типа и више конвенционалне Динарске расе.

Стари црногорски тип, концентрисан на југозападном ободу планине Црне Горе, северно од језера код Скадра, у најконзервативнијим културном делу краљевине, и етничком центру црногорске нације, није ништа више ни мање него локална нередукована брахикефализована форма преживелих људи Горњег палеолита, упоредива са онима које се налазе у северној Европи и северној Африци.

Његов раст до екстремних величина је локална специјализација, у којој је селекција можда играла улогу, као и евентуално и нутритивни фактори повезани са животом на кречњачкој планини. Мешање са овим налик Бореби типу и одговор на исте утицаје селективних фактора и средине, такође су повећали висину пратећег динарског фактора. Црногорци нису, дакле, једноставно Динарско језгро; они су налик Борреби-типу или Афалоу-типу који избија на површину у оквиру Динарског језгра. Ми знамо мало или ништа о праисторијској археологији Црне Горе.

За сада нема евиденције да би се доказало или оповргло присуство европске расне групе Горњег Палеолита у овом региону. Како овај расни тип постоји у Црној Гори, далеко од својих других центара опстанка, проблем је који не може бити решен без додатних чињеница.
Λεωνίδας

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #32 послато: Октобар 12, 2014, 11:45:20 пре подне »
Године 1978. на локалитету Ђонај, 15 км северозападно од Приштине, откривена je средњовековна некропола. Антрополошки материјал je обрадио и публиковао Ж. Микић.

Скелетни налази, датирани у период IX - XI века, садржали су остатке 21 покојника. Упркос слабе очуваности костију, тако да није добијен довољан број мера за биостатистичке анализе, уочена je једна важна особеност - нису примећене лобање са планокципиталијом (раван потиљак), на основу чега je Ж. Микић закључио да аутохтони динарски тип није присутан у садржају ове серије.

Пошто преовладавају мезокране и долихокране лобање, исти аутор je ове налазе приписао новопридошлом словенском етносу.

Из ових неколико података, колико год они били оскудни, ипак се може доћи до одређених важних сазнања o процесу славизације од IX до XI века. Прво, јасно je да словенски живаљ насељава подручје Косова и Метохије надомак јужних граница првобитне српске државе, што je према историјским изворима свакако одавно закључено, али je овде по први пут антрополошки и археолошки доказано. Друго, одсуство аутохтоног динарског супстрата и уједначен тип лобање недвосмислено указују на строгу подељеност између староседелачког и словенског становништва.

Треће, пошто у антрополошком смислу ови налази не показују знаке мешања са другим етничким групама, a будући да смо већ изразили наше уверење да се на просторима југоисточне и јужне Србије, морао задржати ромејски живаљ, односно аутохтоно становништво, можемо хронолошки поставити овај локалитет пре у IX или X него у XI век, када ромејско становништво, дотле повучено у брдске пределе отпочиње да се враћа у долине у којима тада живе Словени.

Закључак:

Показало се да славизација почиње почетком VII века без учешћа антрополошке компоненте. Она je међутим каснијег датума c обзиром да Словени нису наишли на етнички празан простор a што се разликовало од области до области. Они су користили исте некрополе, иста насеља али без мешања јер антрополошки нису доказани прелазни типови. Њихово ширење из првобитних Склавинија као организационих облика трајало je неколико столећа, опет условљено микро и макрорегионалним чиниоцима, да би после једног миленијума имали данас један антрополошки састав у коме je преовлађујући динарски антрополошки домаћег порекла, уз језик, који je словенски.

Извор: Тибор Живковић - "Словени и Ромеји"

Ово има логике, али не знам како са сигурношћу утврдити да те мезокефалне и долихокефалне лобање са Косова нису припадале "Илирима". Добро је познато да су у Гласиначкој илирској серији пронађене брахикефалне, мезокефалне и долихокефалне лобање.

Но добро, верујмо Микићу за сада.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #33 послато: Октобар 14, 2014, 08:21:44 пре подне »

Ово има логике, али не знам како са сигурношћу утврдити да те мезокефалне и долихокефалне лобање са Косова нису припадале "Илирима". Добро је познато да су у Гласиначкој илирској серији пронађене брахикефалне, мезокефалне и долихокефалне лобање.

Но добро, верујмо Микићу за сада.

Оно што разликује гласиначке, илирске скелете од ових Микићевих "словенских" са Косова није само облик лобање, већ и робустност. Гласиначки налази у тјелесној конституцији припадају грацилном медитеранском типу, док су Микићеви "Словени" доста крупнији. Колико сам успио да похватам и колико се сјећам.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #34 послато: Октобар 14, 2014, 09:34:14 пре подне »
Оно што разликује гласиначке, илирске скелете од ових Микићевих "словенских" са Косова није само облик лобање, већ и робустност. Гласиначки налази у тјелесној конституцији припадају грацилном медитеранском типу, док су Микићеви "Словени" доста крупнији. Колико сам успио да похватам и колико се сјећам.

Мислим да робусност (па и долихокефалија) није чисто словенска одлика. Хтедох рећи да су и многи "Ромеји" вероватно припадали овом типу, уз значајно присуство брахикефалних.

Микић је обрадио и  мању некрополу у околини Костолца, која датира из гвозденог доба (крај 4. и средина 3. века са 26 скелетних и 17 гробова са спаљеним остацима покојника).

Закључено je да у оквиру ове скупине затичемо присуство два елемента - брахикраног и долихокраног, што може указати (долихокранија) на утицај новопридошлог келтског становништва и на висок степен сажимања са аутохтрним брахикралним становништвом.

Видимо да су и досељеници са запада такође припадали долихокефалном типу. Претпоставам да нису били грацилне грађе као нпр. староседеоци Балкана у то доба.

Можда је Микић на основу накита, одеће и других ствари утврдио да су у тим гробовима на Косову скелети Словена, то је већ друго.

На крају, ни сам Живковић није сугуран у све ово и верује да ће тек антрополошки налази, пре свега са простора средишње и западне Србије који су у антрополошком смислу потпуно непознати за доба 9.-11. века, више осветлити питање славизације.
« Последња измена: Октобар 14, 2014, 09:37:31 пре подне Небојша »

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #35 послато: Октобар 14, 2014, 10:34:46 пре подне »
Мислим да робусност (па и долихокефалија) није чисто словенска одлика. Хтедох рећи да су и многи "Ромеји" вероватно припадали овом типу, уз значајно присуство брахикефалних.

Микић је обрадио и  мању некрополу у околини Костолца, која датира из гвозденог доба (крај 4. и средина 3. века са 26 скелетних и 17 гробова са спаљеним остацима покојника).

Закључено je да у оквиру ове скупине затичемо присуство два елемента - брахикраног и долихокраног, што може указати (долихокранија) на утицај новопридошлог келтског становништва и на висок степен сажимања са аутохтрним брахикралним становништвом.

Видимо да су и досељеници са запада такође припадали долихокефалном типу. Претпоставам да нису били грацилне грађе као нпр. староседеоци Балкана у то доба.

Можда је Микић на основу накита, одеће и других ствари утврдио да су у тим гробовима на Косову скелети Словена, то је већ друго.

На крају, ни сам Живковић није сугуран у све ово и верује да ће тек антрополошки налази, пре свега са простора средишње и западне Србије који су у антрополошком смислу потпуно непознати за доба 9.-11. века, више осветлити питање славизације.

Иако сам ово качио и раније окачићу поново.

Налаз Ђонај код Призрена анализирао је Живко Микић у више својих радова. Његов закључак из рада "Anthropological Traces of Slav Presence in Kosovo and Metochia"  је сљедећи:

"From the correlation between the obtained anthropological indicators
and archaeological data (chronological framework, the nature of grave
goods), there is no doubt that what we have here is a robust leptodolichomorph
type
which is associated with the Slavs in ethno-cultural terms.
Moreover, according to the available information, identical anthropological
series are found on the banks of Lake Ohrid, i.e. in the necropolises of
Radolište and Sveti Erazmo."

Наравно да је Микић упоређивао и археолошке податке из гробова и да није баш могао  толико омашити па остатке Словена из 10. вијека помијешати са Илирима из пре нове ере. Иначе, датовао је Ђонај између 10 и 13. вијека и нашао му сродне налазе око Охрида.

Исти аутор, Микић (што је веома важно) у свом раду "О антрополошкој истражености илирског становништва" каже за илирску популацију са Гласинца:

"Do sada u Jugoslaviji treba da je iskopano blizu dve hiljade lumula, a od toga broja jedna polovina otpada na glasinačko područje, za koje je izneseno mišljenje da je od starijeg gvozdenog doba, odnosno VI veka stare ere nastanjivalo ilirsko pleme Autarijata. Bez obzira na ovako visok broj arheološki istraženih tumula, oni su dali vrlo malo slabo očuvanih antropoloških ostataka. Serija glasinačkih Iobanja iz VI veka zasada predstavlja najreprezentativniju antropološku seriju kako sa teritorije centralnog ilirskog područja tako i sa šireg iiirskog régiona. Osnovne antropološke karakteristike ove populacije bi bile sledeće: oniži i srednji rast, mezokrani lobanjski tip, koji ide prema brahikranom sa jasnom tendencijom ka brahikranizaciji po vidno izraženoj planocepitaliji (videti lobanje na priloženoj tabli), tako da bi već po ovim pokazateljima mogla da se uvrsti u »zonu kratkoglavih Europeida«. Dinarska komponenta, mada još uvek sa primesama mediteranske gracilnosti, jasno je izražena kako kod glasinaĉke serije  VI veka stare ere tako i, npr., na nalazima iz Vuĉjih njiva u Sloveniji iz IV veka stare ere, što bi ukazivalo da se ova pojava — dinarizacija praistorijskog stanovništva tokom poslednjeg milenijuma stare ere — odvijala uporedo na širem prostranstvu planinskog podruĉja Balkana."

Значи ради се о два потпуно различита антрополошка типа. Термин robust leptodolichomorph type за словенско становништво није ништа друго него палеолитски Европљанин, док се гласиначко илирско становништво може уврстити у неки медитеранско-динарски микс.

Једна од ствари за коју мислим да Микић није био у праву, а држао се је као догма јесте било вјеровање у брзе еволутивне промјене у антрополошким карактеристикама становништва. Он тако сматра да конзумирање биљне хране може у релативно кратком периоду од робустног палеолитског човјека створити грацилног медитеранца. Или да је динаризација (скраћивање лобање) еволутивни процес.

Данас већ знамо да су еволутивне промјене процес прије свега мјешања антрополошки разнородног становништва, него посљедица исхране или климе. Исто тако видјели смо да су миграције различитог становништва биле више правило него изузетак.

Што се данашњих Срба тиче, више је него јасно да смо мјешавина "Словена" и "Влаха", а мјешање је почело изгледа прилично касно тек у вријеме Немањића, и упркос труду Немањића да такво мјешање спријече.
« Последња измена: Октобар 14, 2014, 10:36:31 пре подне Синиша Јерковић »

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #36 послато: Октобар 14, 2014, 11:27:47 пре подне »
Ово robust leptodolichomorph type значи да су Словени били микс Кромањонаца и Нордида (претпостављам и Балтида), док су староседеоци Балкана били динаризовани Медитеранци.

Ако је ово тачно, онда се динарски гигантизам у Црној Гори и Херцеговини може објаснити сеобом Словена у те крајеве. 

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #37 послато: Октобар 14, 2014, 12:03:42 поподне »
Ово robust leptodolichomorph type значи да су Словени били микс Кромањонаца и Нордида (претпостављам и Балтида), док су староседеоци Балкана били динаризовани Медитеранци.

Ако је ово тачно, онда се динарски гигантизам у Црној Гори и Херцеговини може објаснити сеобом Словена у те крајеве.

Сасвим вјероватно. При томе треба имати на уму да ни досељени Словени нису били сви истог антрополошког типа, већ су били вјероватно сјеверњачке комбинације. Претпостављам да су неки имали наглашенију нордијску, а неки кромањонску компоненту.

Треба имати на уму и да је налаз код Призрена датиран за период од 10-13.вијека, а да Срби то подручје освајају тек почетком 13. вијека, а оно код Охрида још касније. Значи, ми не можемо сад тврдити да су ти остаци српски, већ можемо закључити да су словенски. Било је много словенских племена на Балкану, и из вендске и из антске и из склавинске групације. Мени је интересантно да је јасан нордијски тип Кун нашао у албанској области Љума која је у самој близини Призрена. Област Корча (словенски Горица) такође није далеко, гдје се јасно види да је један дио словенског живља албанизован.

Sirius

  • Гост
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #38 послато: Октобар 14, 2014, 01:10:33 поподне »
Што се данашњих Срба тиче, више је него јасно да смо мјешавина "Словена" и "Влаха", а мјешање је почело изгледа прилично касно тек у вријеме Немањића, и упркос труду Немањића да такво мјешање спријече.

Ovdje se nije radilo o zabrani miješanja stanovništva na etničkom nivou, već o sprečavanju njihove horizontalne pokretljivosti, što je bila odlika evropskog feudalnog društva do Francuske revolucije.
Vlasi su bili jedan od više društvenih slojeva u Srbiji i kako su bili u boljem položaju od sebara, ovi drugi su nastojali da promijene status, da postanu vlasi. Zakonodavac je zbog toga razmišljao: ako bi svi sebri dobili vlaški status, niko ne bi više obrađivao zemlju. Ta odredba se odnosi isključivo na to i ni na što drugo.

Osim toga, istoričari smatraju da je slovenizacija Vlaha okončana bar 100-150 godina prije donošenja Zakonika.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Антропологија и људске расе
« Одговор #39 послато: Октобар 14, 2014, 01:32:13 поподне »
Ovdje se nije radilo o zabrani miješanja stanovništva na etničkom nivou, već o sprečavanju njihove horizontalne pokretljivosti, što je bila odlika evropskog feudalnog društva do Francuske revolucije.
Vlasi su bili jedan od više društvenih slojeva u Srbiji i kako su bili u boljem položaju od sebara, ovi drugi su nastojali da promijene status, da postanu vlasi. Zakonodavac je zbog toga razmišljao: ako bi svi sebri dobili vlaški status, niko ne bi više obrađivao zemlju. Ta odredba se odnosi isključivo na to i ni na što drugo.

Osim toga, istoričari smatraju da je slovenizacija Vlaha okončana bar 100-150 godina prije donošenja Zakonika.

Као прво, јасно је да је забрана социјалне покретљивости била мотив Немањића ( ја сам споменуо да су забрањивали мјешање не наводећи због чега).

Као друго, мјешање се не забрањује у Законику (Душановом), већ у неким ранијим повељама (Милутиновим)

Као треће, коријен социјалних влаха и себра у 12. и 13. вијеку је још увијек могао бити етнички различит

Као четврто, Микићев антрополошки рад горе споменут управо то показује, скупине старосједилаца и Словена које се не мјешају све до развитка државе са јасно одређеним феудалним стањем, нема сумње да су себри бјежали у влахе, али то није било само социјално већ и етничко стапање, мелеске форме два антрополошка типа Микић пронаази у гробовима баш кад су доношене забране српских владара о немијешању. Већ у периоду кад су доношене повеље мјешање је по свој прилици било интензивно, јер се обично забрањује оно што је општа појава, а не изоловани случај. Вјероватно се тад десила и славизација влаха о којој говориш.