Још кад би показали писма марчанских владика и монаха из Лепавине у коме се поносе својим српским пореклом, а наглашавају верност папи, мислим да би поједини "новоисторичари" и "борци за веру" добили епилептични напад.
Не би било лоше објавити их на некој теми која се бави идентитетом Срба кроз историју.
Поменуо сам Бранковића баш као пример зашто такве историје и њихове изворе треба посматрати уз велику дозу сумње. Нису писане да би се дошло до истине, већ ради остваривања политичких циљева. Можемо ценити њихову жељу да дају Србима славну и стару историју, али не и методе које су користили.
Бранковић зачетак Словена као потомака Нојевог сина Јафета ставља у 2772 годину по стварању света. Константина и Ликинија помиње под годином 5851. Јустинијана и долазак Словена под годином 6076. Немању помиње под годином 6625, али и 1117 од Рођења Христова. Ваљда је и њему било јасно да између деде и унука нису могле да прођу стотине година.
Треба узети у обзир да су ( писмени) људи у средњем веку историју учили тако што су читали Библију и дела античких писаца, па су тако знали и за Сервија Тулија и за Августа, Константина, Ликинија, Илире, Мезе и Готе ( које су поистовећивали са трачким Гетима т.ј. становницима Бугарске). Да би доказали своје тезе, морали су некако да успоставе везу између садашњости и прошлости за коју су знали.
Друго, средњовековни владари морали су да имају "плаву крв", да потичу од неког славног и моћног претка. Да није било тако, могао би и неки обични сељак тврдити да има право на круну ( видети оно што је писао Небо_Сав).
По Бранковићу, Константин је владао Западним царством, а Ликиније Илириком, обема Мезијама ( т.ј. српским земљама), Тракијом и Истоком. Немања се 6651 жени Аном, ћерком француског краља који потиче од рода Константина ( код Пајсија њом се жени Бела Урош). Дакле, овом женидбом обнавља се мир између Константина и Ликинија. По оном што је поставио Неродимац, Ликинијеви синови су избеглице, као што је и Немања био. Зато је Ликиније идеалан кандидат за прародитеља.