Ја не бих се кладио у то из чисто политичких разлога, католици су имали леђа у виду Ватикана и држава на граници Османлија, па верујем да су Турци морали да пазе како се опходе према истима. Фрањевци су имали слободу кретања и радили су шта хоће, увек су били и образовани и вршили огроман утицај на своје вернике, док Срби у многим манастирима нису ни имали монахе, свештеници су били приучени и без књига, цркве у лошем стању итд...Наравно нису православне баш ни претерано кињили то ми некако делује логично морао је неко и да ратује да буде на границама, да ради, плаћа порезе. Муслимани сигурно нису имали пореске обавезе, или ак јесу нису имали ни близу исте ко раја..
Овај опис би се можда могао односити на стање у Српској православној цркви након 1690. године, односно након укидања Пећке патријаршије 1776, међутим овдје је тема 17. вијек и период обновљене Пећке патријаршије,а тад је стање у Српској Цркви било прилично солидно. Обновљен је велики број манастира, монаштво је било бројно,а о стању духовне и материјалне културе говори и то што су у том периоду радиле и прве српске штампарије. Довољно је погледати фрескосликарство Мораче из тог периода па видјети да то свакако није био период духовног и културног опадања, већ напротив.
Што се католика тиче, Турци се у том периоду боре против католичких сила Аустрије и Млетака. Православни Срби су административно уклопљени у Османску империју управо преко Пећке патријаршије и још увијек су савезници Турака. Из тог разлога положај католика није могао бити повољнији од православних. Мада су се и они довијали, фрањевци поготово.