Вељовић, Лучиндан, Попе/Тутин/Србија р. Трапези, Беране
Припада хаплогрупи I2 Динарик Сјевер. Најближи хаплотипови су Кучукилавуз (који је оставио податак да је поријеклом из Бихаћа) 2/23, Грк Гколиарас 2/23, Рус Власов 1/19. Власов је 4460+, Гколиарас је Z17855+, а Кучукилавуз је S17250-.
На основу само ових маркера не може се рећи којој специфичнијој грани Динарика Вељовић припада. Занимљиво је да има блиских поклапања и са неким Динарик Југ хаплотиповима, па остаје отвореним могућност и да је "крипто Динарик Југ". Бивало је таквих случајева. У сваком случају СНП тестирање је пожељно.
Није близак Вељовићу из Дубнице код Сјенице, који слави св. Враче, а Динарик југ је.
Постоји предање о томе да су два брата Ненад и Петар, синови Петронија Стајовића, након убиства неких Минића од стране њиховог брата Милете, и склањања из Мртвог Дубоког најпре у село Лозна на неку утрину коју су добили од Мустај бега Ћоровића, и све чешћих распитивања и потраге од стране осветника који су покушавали да освете крв својих рођака, одлучили да крену преко Пештера ка Србији. Ненад је на том путу умро а његов син Величко се настанио у селу Подврх, 20-ак км од Бијелог Поља, и од њега су Величковићи. Петар је наставио ка Новом Пазару и настанио се у селу Дојевиће, где је породица остала неколико година, након чега је један део породице одселио у село Попе код Годијева и од њега су Вељовићи, други део је одселио у Бијелу Цркву код Рожаја, а трећи у Ђураковац у Метохију. Ови који су одселили у Бијелу Цркву носили су презиме Вељовић све до 1920. год. када узимају за презиме Булатовић. Милета Петронијев, коме је претила највећа опасност јер је изгледа он извршио убиство два Минића, морао је да се склања и укрива своје име и порекло, тако да је провео непуних 17 година у околини Ужица, одакле се вратио у село Пода код Бијелог Поља где је наставио да живи у некој врсти кућне изолације због опасности која му је претила јер се изгледа сазнало да се вратио. Када су неки људи које су њихови крвници послали да испитају ситуацију дошли код бега Ћоровића и распитивали се за Милету, добили су одговор да таквог нема међу његовим слугама већ да има само неких Ера из ерског краја, јер је Милета очигледно по повратку добио такав надимак могуће смишљено да би сакрио свој прави идентитет. Увидевши поновну опасност отац његов Петроније одлучи да се одсели на Полицу код Берана, а Милета-Еро направи дете кћерки беговој која је била заљубљена у њега јер је како се каже Милета био веома леп и виђен човек. Бег одлучи да му понуди своју кћер за жену, али под условом да прими ислам, што он и учини јер очигледно није имао много избора. Од њега су муслимани Еровићи из Пода код Бијелог Поља.
Милетин отац Петроније је умро 1815 године, а од његових синова Вукајла и Вукашина су Пођани, затим Добросавци одсељени у Боку па у Хрватску, и Булатовићи из Брезојевице код Плава.
У целој овој причи пада у очи то да су се Ненад и Петар одвојили од оца и остале браће, али и од брата Милете, и отишли на трећу страну у правцу Пештера и Србије, што оставља помало сумњу да ли су они заправо и били синови Петронијеви, а резултат теста Вељовића из Попа код Новог Пазара (И2а Дин. Север) показује да он и тестирани Еровић из Пода код Бијелог Поља (И1-П109) нису сродни и да немају генетску везу, тако да се овде вероватно ради о каснијем неком повезивању ових родова које су вероватно неки истраживачи породичног порекла покушали да доведу у везу, а заправо можда се ради само о томе да су и они један од стариначких родова који је након убиства Минића и опасности од крвне освете морали бежати. Исти је случај и са Булатовићима који су одселили преко Кучког села Раћеха у Горњу Горицу код Подгорице јер тестирани Булатовић из ове породице припада хаплогрупи Р1а. И они су покушавали да доведу своје порекло у везу са Булатовићима-Стајовићима, који заправо ни сами нису ''прави'' Булатовићи већ старинци из Роваца који су се кроз неколико векова саплеменили са њима и од њих прихватили презиме и славу св. Лука. Било би пожељно да се још неко од ових Вељовића тестира, као и неко од Величковића из Подврха или од Булатовића из Бијеле Цркве код Рожаја или Ђураковца у Метохији.
Још једна ствар уноси сумњу у породично предање и иде у прилог тесту ДНК који показује да Вељовићи нису сродни са Стајовићима, а то је родослов Вељовића у коме стоји у наслову да је то родослов Веља из Тврдошева, а Тврдошево се нигде у предању не помиње као једно од места боравка Вељовића. Могуће да постоје неки други Вељовићи у тој области који су могуће сродни са Стајовићима, али то сигурно нису ови из Попа. Или су и они као посебан стариначки род из Роваца заједно са Стајовићима побегли из Роваца и из тог разлога што су и они вековима били саплемењени са Булатовићима, погрешно упамћени у предању да су сродни са Стајовићима, а касније вероватно повезани са њима као синови Петронијеви.
