Дабиже (Молдавија)

[Синиша Јерковић]

Негдје на форуму већ постоји тема о Цркви Босанској, па би било добро да се настави на тој теми.

Што се тиче Базилијанаца (како католици називају) није то никакав специјалан ред, већ су католици тако звали сво православно монаштво, јер се управљало по правилима Светог Василија. На тај начин су у своју праксу са посебним редовима и правилима настојали уклопити и православне. Овај концепт се показао као опробан модел код унијаћења у Украјини тј. оставиш обред и форму, али признаш папу за поглавара.

Црква Босанска заиста јесте феномен, можда и због тога што је, ра разлику од општежитељских манастира какви су били у пракси на истоку српских земаља, практиковала пустињачки модел расутих монашких келија, са једним зборним молитвеним мјестом (који је могао бити чак и на отвореном или скромна конструкција од дрвета)

[Сол]

Сазнах сад да поред Дабижа постоји још једна породица са готово истим предањем. Реч је о племенитом роду Пејачевића, који своје даље порекло такође изводе из наводног потомства босанског краља Стефана Дабише.

Извор: Renata Bošnjaković.  Knjižnica obitelji Pejačević u Našicama i njezina muzealizacija. Muzeologija. 2011/2012; br. 48/49

Иако ни у њиховом случају не постоје неки конкретнији докази до самог предања, занимљиво је да се и овде понавља теза о мушком потомству Стефана Дабише, кога према званичној историографији није било, као и веза тог потомства са источним деловима Балкана, што је у овом случају Бугарска.

Пошто се о Пејачевићима може наћи више него од Дабижама, успео сам да нађем један често навођен извор за историју ове породице. У питању је Зборник Архива за аустријску историју, у коме се налази и цела једна хроника посвећена њима. Иако из пера једног од Пејачевића, занимљива као извор из прве руке, а осим тога доноси и родослов породице, почевши од родоначелника Котроманића.



Извор: Archiv für österreichische Geschichte, Wien, 1880, том 59, стр. 466

На њему видимо да се после Стефана Дабише издвајају тројица његових синова: Владислав, Парчија и Вук. Парчија се узима као предак Пејачевића, док се за Владислава каже да је био ослепљен од стране Твртка, а за Вука да је био бачен у тамницу.



Колико сам разумео, Вук ће касније постати родоначелник лозе Кнежевића у Босни, док ће Парчија заувек остати у Бугарској. Према приложеном родослову Парчија је имао двојицу синова, од којих један наставља родослов на другој страни.



Под претпоставком да је веродостојан, иако се нигде више не спомиње име Дабише, види се да ће поједини даљи потомци наставити да користе презимена Кнежевића и Томашевића, као јасне асоцијације на Котроманиће, а што онда оставља простора да се можда неко од потомака Парчијиног првог сина можда презивао и Дабиша.

Мислим да iе оваi Вук из горе поменутог немачког текста и родословне таблице истоветан са Вуком Банићем Грубачевићем, претендентом на босански престо 1423 године против Твртка II. Вука Банићa Грубачевићa контроверзни Драгановић и Мандић сматраiу ванбрачним сином Твртка I, док га Трухелка сматра сестрићeм краља Остоiе. 

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=100.msg21855#msg21855

[Amicus]

Мислим да iе оваi Вук из горе поменутог немачког текста и родословне таблице истоветан са Вуком Банићем Грубачевићем, претендентом на босански престо 1423 године против Твртка II. Вука Банићa Грубачевићa контроверзни Драгановић и Мандић сматраiу ванбрачним сином Твртка I, док га Трухелка сматра сестрићeм краља Остоiе. 

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=100.msg21855#msg21855

Има смисла то што кажеш. Јеси можда сазнао из Трухелкиног рада да ли је Вук Банић Грубачевић имао потомства? Не стигох да прочитам.

[Сол]

Има смисла то што кажеш. Јеси можда сазнао из Трухелкиног рада да ли је Вук Банић Грубачевић имао потомства? Не стигох да прочитам.

По Трухелки Вук Банић Грубачевић је напустио 1428. г. Дубровник после 6-годишњег егзила у непознатом правцу, и више се не помиње у списима, као ни могућа деца. Трухелка предпоставља да се после одлазка настанио у Далмациiи. Сол, пак мисли да је отишао у Бањане. На то ме наводe два мистериозна гроба (XV, век) у цркви Св. Iована у Дриiену/Петровићима - гроб воiводе Цветка Бананина и његовог сина кнеза Грбана?/Грубача? Цвeтковића. Пар децениiа касниiе (1477.г) постоiе два истоимена тимарника именом Вукић син Грубача (Попово и Бањани).......   

[Amicus]

По Трухелки Вук Банић Грубачевић је напустио 1428. г. Дубровник после 6-годишњег егзила у непознатом правцу, и више се не помиње у списима, као ни могућа деца. Трухелка предпоставља да се после одлазка настанио у Далмациiи. Сол, пак мисли да је отишао у Бањане. На то ме наводe два мистериозна гроба (XV, век) у цркви Св. Iована у Дриiену/Петровићима - гроб воiводе Цветка Бананина и његовог сина кнеза Грбана?/Грубача? Цвeтковића. Пар децениiа касниiе (1477.г) постоiе два истоимена тимарника именом Вукић син Грубача (Попово и Бањани).......   

Сол је на неком трагу, али у последње време сам приметио да то име Грубач и није тако ретко у Херцеговини, па се не бих залетао са закључцима. Чак и данас на простору требињске и билећке општине може се наћи немало људи са презименима Грубач и Грубачић. Треба нам још "улазних информација" из Бањана.

[Сол]

Сазнах сад да поред Дабижа постоји још једна породица са готово истим предањем. Реч је о племенитом роду Пејачевића, који своје даље порекло такође изводе из наводног потомства босанског краља Стефана Дабише.

Извор: Renata Bošnjaković.  Knjižnica obitelji Pejačević u Našicama i njezina muzealizacija. Muzeologija. 2011/2012; br. 48/49

Иако ни у њиховом случају не постоје неки конкретнији докази до самог предања, занимљиво је да се и овде понавља теза о мушком потомству Стефана Дабише, кога према званичној историографији није било, као и веза тог потомства са источним деловима Балкана, што је у овом случају Бугарска.

Пошто се о Пејачевићима може наћи више него од Дабижама, успео сам да нађем један често навођен извор за историју ове породице. У питању је Зборник Архива за аустријску историју, у коме се налази и цела једна хроника посвећена њима. Иако из пера једног од Пејачевића, занимљива као извор из прве руке, а осим тога доноси и родослов породице, почевши од родоначелника Котроманића.



Извор: Archiv für österreichische Geschichte, Wien, 1880, том 59, стр. 466

На њему видимо да се после Стефана Дабише издвајају тројица његових синова: Владислав, Парчија и Вук. Парчија се узима као предак Пејачевића, док се за Владислава каже да је био ослепљен од стране Твртка, а за Вука да је био бачен у тамницу.



Колико сам разумео, Вук ће касније постати родоначелник лозе Кнежевића у Босни, док ће Парчија заувек остати у Бугарској. Према приложеном родослову Парчија је имао двојицу синова, од којих један наставља родослов на другој страни.



Под претпоставком да је веродостојан, иако се нигде више не спомиње име Дабише, види се да ће поједини даљи потомци наставити да користе презимена Кнежевића и Томашевића, као јасне асоцијације на Котроманиће, а што онда оставља простора да се можда неко од потомака Парчијиног првог сина можда презивао и Дабиша.

Изгледа, да iе Парчиiа северозападно-словенско име. Помиње се 1249. год. у Меклембургу /Помераниiи
Oskar Pusch;.Von Below: ein dt. Geschlecht aus d. Ostseeraum.1974

[Amicus]

Изгледа, да iе Парчиiа северозападно-словенско име. Помиње се 1249. год. у Меклембургу /Помераниiи
Oskar Pusch;.Von Below: ein dt. Geschlecht aus d. Ostseeraum.1974

То име је и мени загонетно, а неки дан га помену у облику надимка породице једна госпођа на теми о пореклу презимена Стојаковић, чији је предак Милош, отприлике педесетих година XIX века, служио војску у Букурешту (а иначе су из Дарде у Барањи, а даљим пореклом из Стоног Београда), те да наводно да од њега носе надимак Парчеви, што је мене одмах подсетило на лично име Парчија које овде сретосмо.

На страницама града Сомбора видех да се први градоначелник и судија слободног и краљевског града Сомбора звао Мартин Парчетић, а један од представника Суботичана у Сабору Краљевине Угарске био је и Анте Парчетић; такође и Феликс Парчетић велики жупан и племић у чије време је урбанизован град Нови Сад.

По свему судећи, ти Парчетићи су нека буњевачка породица, иако ме не би изненадило да у неком даљем трагању за њиховим коренима упаднемо управо у ову причу о родослову Дабижа, Парчевића и Пејачевића

[Amicus]

У новој тури постављене објављене историјске грађе, нађох занимљив податак за ову тему. Наиме, сви се сећамо слогана Дабижа (Тако хощеть Богъ), за који смо веровали да је смислио неко од наручилаца њиховог грба, али то по свему судећи није случај.

Наиме, у Гласнику земаљскога музеја у Сарајеву (бр. 1-4, 1890, стр. 41), у чланку Грбовни Охмућевића у Сланому (у Далмацији), писца Вида Вулетића-Вукасовића, спомиње се и следећи мото:



Тј. Бог тако хоће, што је исто ономе што стоји код Дабижа, или како још стоји на латинском у наслеђу Охмучевића: Dominys Providebit.

Углавном, иако тек помало назиремо неке одговоре у вези генеалошког и хералдичког наслеђа Дабижа, мислим да се на крају пута може очекивати врло занимљиво хералдичко залеђе.

[Be like Bill]

У новој тури постављене објављене историјске грађе, нађох занимљив податак за ову тему. Наиме, сви се сећамо слогана Дабижа (Тако хощеть Богъ), за који смо веровали да је смислио неко од наручилаца њиховог грба, али то по свему судећи није случај.

Наиме, у Гласнику земаљскога музеја у Сарајеву (бр. 1-4, 1890, стр. 41), у чланку Грбовни Охмућевића у Сланому (у Далмацији), писца Вида Вулетића-Вукасовића, спомиње се и следећи мото:



Тј. Бог тако хоће, што је исто ономе што стоји код Дабижа, или како још стоји на латинском у наслеђу Охмучевића: Dominys Providebit.

Углавном, иако тек помало назиремо неке одговоре у вези генеалошког и хералдичког наслеђа Дабижа, мислим да се на крају пута може очекивати врло занимљиво хералдичко залеђе.

Mene njihov poklič mnogo podseća na krstaški poklič "Deus vult!"

https://en.wikipedia.org/wiki/Deus_vult

[Amicus]

Mene njihov poklič mnogo podseća na krstaški poklič "Deus vult!"

https://en.wikipedia.org/wiki/Deus_vult

Вероватно сви ти покличи имају корен у једном, али овде је занимљива веза Охмучевићи-Дабиже, у првом реду, а није први случај да имамо рупе у неким релацијама међу грбовима, породицама, па и другим неким изворима, који су служили за стицање племства. Који је сад овде линк између ове две породице?

[Петровић Мађер]

У новој тури постављене објављене историјске грађе, нађох занимљив податак за ову тему. Наиме, сви се сећамо слогана Дабижа (Тако хощеть Богъ), за који смо веровали да је смислио неко од наручилаца њиховог грба, али то по свему судећи није случај.

Наиме, у Гласнику земаљскога музеја у Сарајеву (бр. 1-4, 1890, стр. 41), у чланку Грбовни Охмућевића у Сланому (у Далмацији), писца Вида Вулетића-Вукасовића, спомиње се и следећи мото:



Тј. Бог тако хоће, што је исто ономе што стоји код Дабижа, или како још стоји на латинском у наслеђу Охмучевића: Dominys Providebit.

Углавном, иако тек помало назиремо неке одговоре у вези генеалошког и хералдичког наслеђа Дабижа, мислим да се на крају пута може очекивати врло занимљиво хералдичко залеђе.

тј. "ако Господ хтједбуде"
So Gott will (So Gott will und wir leben) = conditio Jakobaea - Jk 4,15

https://de.wikipedia.org/wiki/Liste_gefl%C3%BCgelter_Worte/S#So_Gott_will
https://de.wikipedia.org/wiki/Conditio_Jacobaea

[Ojler]

тј. "ако Господ хтједбуде"
So Gott will (So Gott will und wir leben) = conditio Jakobaea - Jk 4,15

https://de.wikipedia.org/wiki/Liste_gefl%C3%BCgelter_Worte/S#So_Gott_will
https://de.wikipedia.org/wiki/Conditio_Jacobaea

Или што би ми рекли "ако Бог да", а муслимани Иншалах..

[Be like Bill]

Вероватно сви ти покличи имају корен у једном, али овде је занимљива веза Охмучевићи-Дабиже, у првом реду, а није први случај да имамо рупе у неким релацијама међу грбовима, породицама, па и другим неким изворима, који су служили за стицање племства. Који је сад овде линк између ове две породице?

 E to nemam pojma

[Amicus]

тј. "ако Господ хтједбуде"
So Gott will (So Gott will und wir leben) = conditio Jakobaea - Jk 4,15

https://de.wikipedia.org/wiki/Liste_gefl%C3%BCgelter_Worte/S#So_Gott_will
https://de.wikipedia.org/wiki/Conditio_Jacobaea

У праву си, нисам добро стоврио представу како то изгледа у извору, а заправо чита се So Gott wil, а не Gott so wil. Проверих има ли шта о томе и код Ћосића (Ideologija rodoslovlja), мислећи да ћу наћи и слике, али иако нема фотографија тог споменика (тј. у питању је део олтара), и Ћосић наводи тај крсташки мото SO GOTT WIL.

[Петровић Мађер]

У праву си, нисам добро стоврио представу како то изгледа у извору, а заправо чита се So Gott wil, а не Gott so wil. Проверих има ли шта о томе и код Ћосића (Ideologija rodoslovlja), мислећи да ћу наћи и слике, али иако нема фотографија тог споменика (тј. у питању је део олтара), и Ћосић наводи тај крсташки мото SO GOTT WIL.

Deus vult = Gott will es

[Дејан Ратковић]

Потакнут чланком о Србима у Молдавији који је недавно овде постављен, хтео сам да скренем пажњу на још једну молдавску великашку породицу, за коју се такође верује да је била српског порекла, а реч је о молдавском кнежевском роду Дабижа.

С обзиром су сви важнији извори о њима за ранији период на румунском језику, нисам могао нешто више да сазнам, али оно што се може наћи на другим језицима упућује на то да су се у Молдавију доселили у XVII веку и да су пореклом из Константинопоља.

Један од најпознатијих чланова ове породице из тог периода био је Еустратије Дабижа. Он је владао Молдавијом од 1661. до 1665. године. и био је потомак извесног Саве Дабиже. Поред њега, неки извори спомињу још и име Дмитрија Дабиже, за кога такође наводе да је био владар Молдавије, али период његовог владања се преклапа са периодом у коме је владао Еустратије, а ради се о времену између 1662. и 1666. године, па се поставља питање да ли је можда реч о истом човеку?



Што се тиче српског порекла ове породице, о томе углавном сазнајемо после њиховог пресељења у Русију 1812. године, где су по пресељењу уписани и у Дворску родословну књигу Херсонске губерније, чиме им је признато и молдавско племство. Међутим они себе сматрају заправо потомцима српског средњовековног племства, и то ни мање ни више него потомцима рода Котроманића.

Ово је најсликовитије изражено на њиховом грбу који ће 1894. године и службено бити заведен у Општи грбовник родова Сверуске империје.



Грб је представљен елементима грба Немањића (на црвеном пољу двоглави бели орао у канџама држи два златна крина), земаљским грбовима Босне (на црвеном пољу златна кринова круна) и Молдавије (на црвено-плавом пољу црна бивоља глава испод златне шестокраке звезде) које раздваја сребрни крст, те грбом Котроманића представљеним на најмањем штиту. На шлемовима могу се разликовати челенке Немањића, Котроманића и Бранковића, те једна челенка мени непознатог порекла. Грб држе два анђела са хералдичким стеговима Котроманића. А гесло испод грба гласи Тако хоће Бог.

Иако очигледно хералдички фалсификат, поставља се питање да ли су заиста били српског порекла, и ако нису који је повод за такво предање, поготово ако се зна да им је племство већ било признато?

О појединим члановима ове фамилије може се посебно писати, али за почетак вредело би утврдити колико има основа веровати да су Дабиже уопште били српског порекла.

Нашао сам на неком руском сајту, овај списак, чини ми се да је књига у питању, али не разумем руски. Мислим да је назив "Незабытые могилы, Российское зарубежье" - на првој страници.
http://forum.vgd.ru/post/341/74254/p2265286.htm
Спомињу се Дабиже и то:
"РОСТКОВСКАЯ (урожд. княжна Дабижа) Екатерина Васильевна (18 апр. 1862, Санкт-
Петербург — 1943, м. Бецекка, Италия).
Происходила из сербского рода Дабижа-Котроманич."
Не знам да ли ишта значи, али ето да ставим, ако већ случајно није стављено раније.