Посљедњи Немањићи су највјероватније оставили потомство, под различитим презименима, што за то доба није необично. Постоје случајеви да рођена браћа имају различита презимена. Краљевска лоза је изумрла у метафизичком смислу, али њени биолошки насљедници су преживјели. Трагедија је кренула након смрти краља Милутина, када је кренуо рат и борба за престо гдје је пала прва крв Константин. Убиство светог краља Стефана Дечанског је тачка која је увод у распад, и стварање више струја и фракција које се боре за трон. Нова властела Мрње, Дејан, Прељуб, Хлапен, Оливер су жедни власти. Ово је једна фракција која је учествовала у деоби цараства. Друга фракција су Војновићи, Хребељановићи. Симеон не успијева да ступи на престо, и ограничава се на своје простор, и то је трећа фракција која је на крају уз помоћ Турака превладала. Балшићи ступају на сцену, и важу на коју ће страну, период прије 1371 са Мрљама, послије покушавају да се вежу за женску линију Немањића, и усвајањем Константина који је вјероватно требао да поново успостави династију.
1371 година је година у којој поред Маричке трагедије, многе главе падају и на другим странама. Урошева који је вјероватно умро од посљедица, Урошева мајка, Симеон, Дејан... Константин је први који је ступио у службу Турака, и добио Кроју. По поразу Мрња, Дејановићи су главна опозиција Симеоновој грани. Познато је да је су Константин, Костантин Дејановић и Краљевић Марко ишали на Ровине гдје су задња двојица погинула. Лазареви потомци, са Бранковићима, су централна фракција, која прилази више Симеоновој грани. Михајло Анђеловић(вјероватно унук Михајлов) је заузимао високе позиције у деспотовини на основу свог порјекла. Сукоби Дејановића и Симеонових потомака се могу пратити до пада Константинопоља, изао којег је стајао Махмуд паша Анћеловић, који је након освајања унапрјеђен на мјесто великог везира. Турске легенде из тог доба приказују надметање султана Мехмеда и Махмуда у деоби Цариграда. Махмуд са братом организује предај у Србије Турској, Босне која шапатом паде, Требизона... И венецијански документи биљеже кореспонденцију са Махмудом.
Касније слиејде Ахмед паша Дукађин, који је већ албанизован, по биолошком порјеклу је од Константина (Константин Тануш Павле Никола Ахмед(Прогон)). Ова струја може бити извор мита о Леки, који допире до Евлије Челебије, па Евлија пише да је Метеоре подигао Лекин син. У исто вријеме извор страдања нашег народа на Космету, присилном албанизацијом коју историја такође документује. (Мушкарци жене албанке, и ове подижу дјецу. Зато је толико велики проценат гена Е на Космету, а не зато што је тај ген албански како га овижеле приказати. ) Постоје биљешке у турски архивима о малтретирању локалног становништва у Призрену од Дукађинаца. Мислим да биолошких насљедника има доста, и могу се наћи трагови ДНК на различитим мјестима. У Турској, Италији задњи мушки потомак уро 1944), Словенији, Босни (од Јахје Дукаћина). Све у свему још плаћамо и испаштамо због размирица из старих дана. Ово је неко моје виђење извора народне трагедије. Језгро наше државности је помјерено од линије Скопље, Призрен, Пећ, Скадар, Дукља, Дубровник сјеверније. Кољевку и центар духовности само са тугом можемо гледати.