Извињавам се што и данас постављам целе текстове о Авали и Споменику незнаном јунаку, јер немам линк. Текстове сам преузео од ауторке Надице Јанић. Има у њима пуно да се сазна, а можда неко од форумаша зна и нешто више чиме би отворио дискусију.
НЕЗНАНИ ЈУНАК НА АВАЛИ – СРПСКИ ВОЈНИК
Испод зидина средњовековне српске тврђаве Жрнов на Авали, 1915. године, погинуо је петнаестогодишњи дечак - војник. Сахранили су га Немци и на дрвеном крсту написали: „Ein unbekannter serbischer soldat”. После ослобођења мештани оближњег села подигли су споменик од камена на ком су урезане речи: “Овде почива непознати српски војник“.
Шта се данас поуздано може рећи о идентитету и судбини младог војника? Мало је историјске грађе а интересовање велико. Предања и незнања су се укрстила. Враћање у прошлост даје одговор.
Лист “Време” је излазио између два рата и био један од најчитанијих новина оног доба. Тадашњи извештачи били су присутни кад је дошло време да посмртни остаци незнаног јунака буду премештени из старог гроба и постављени у маузолеј. Они се први поклањају части и витештву које је онда владало, јер је изнад покојника био натпис на немачком да ту „почива непознати српски војник“, натпис који је изражавао поштовање борбе за слободу.
„Горе, испод старог авалског града, (мисли се на Жрнов) чобани су одавно китили цвећем безимени гроб“, бележе тадашњи репортери. „Безимени српски војник био је ситан човек, скоро нежан. Нико му није видео живе очи, ни живо тело, али мештани Белог Потока сећају се кад је погинуо, млад, у српској униформи.“
Уводећи нас у причу о Незнаном јунаку, потписник текста Анте Матекало објашњава да гробница никада није ни копана. Под једном авалском осматрачницом пала је граната и нашла свој „плен“ у одреду који се повлачио. На том месту погинуо је и овај војник, млад, тек убачен у строј. Сахрањен је у кратеру гранате.
Како се то могло знати?
Искусни новинар нашао је Светозара Вићентијевића, прекаљеног ратника који је први пронашао гроб на Авали.
“Знам поуздано да је био из Седмог пука Другог батаљона Дунавске дивизије” – говорио је Вићентијевић за “Време”. “Док су сви старији војници имали око врата амајлију на којој су убележене војничке ознаке и пуковска обележја, млађи, који су долазили да попуне чете умирали су безимени.”
После рата бројне мајке, очеви и рођаци тумарали су Авалом између гробова тражећи најмилије. Тако су многи олакшали свој бол, макар потајно, верујући да је баш испод тог, непознатог гроба, сахрањен неко њима толико драг...
На Авали је у оно време остала само чобанска прича, јер су они видели кад га је непријатељ сахрањивао, а говораше да је био „млад и леп“ човек. Прецизност је, ипак, важнија од предања, па остаје историјска чињеница да је 23. новембра 1921. године одлучено да се комисијски прегледа гроб овог војника.
“Није требало дуго копати” – бележи Матекало. “Прво су се указали делови гранате. Хиљаде оваквих граната падало је на српску војску. Тежина – 10,3 килограма. Али, ова је лежала као јастук на гробу Незнанога. Лобања се одмарала на челику.”
Врло мала лобања и костур средње величине, указивали су да је у питању дечак - ратник. То је потврђивало и одсуство ратничке значке с именом и ознаком јединице, јер се зна да су дечаци - војници остали без значке.
Посебно потресан део приче је онај на којем су очевици схватили да је цео леви део грудног коша несрећников разнесен гранатом, па је забележена и реакција једног од Белопоточана који је присуствовао овом несвакидашњем, тужном скупу: „Овом ратнику непријатељ није могао срце да сахрани!“ Срце је остало заувек негде на Авали. Прсти су држали муницију, којом се наша војска снабдевала од 1908. године. Опасач је обавијао струк којега више није било, а каишеви (упртачи) падали су преко десног рамена. На дну гробнице налазиле су се цокуле, а оне нису могле да буду ничије него српске...
Тешке цокуле претварале су ноге у живе ране, а везиване су понекад, баш као и у овом случају, телеграфском жицом. Ратне 1915. године било је и таквих веза, а кад су чланови Комисије пронашли цокуле, одагнана је и последња сумња да је Незнани био – српски војник.
Уплетен у костур, пронађен је новчаник са три стара српска дводинарца са ликом краља Петра и један грош. Ту је било и једно парче хартије, због којег су настала многа предања и легенде, јер је то, наводно, писмо упућено најдражима. Међутим, господин Андоновић је, после свих стручних анализа, закључио да је немогуће са њега разазнати било коју реч, а хартија је форматом чак подсећала на једну од новчаница оног доба.
За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ УСА приредила: Надица Јанић