Преносим овдје опис предања овог рода који је објављен у оквиру студије Поуње у Босанској крајини од Милана Карановића. Карановић је ту сабрао неколико предања из различитих извора. Припадност неких од наведених породица овом роду су генетичким тестирањима оповргнуте.
"Петар Рађеновић у љетопису трубарско–осредачке парохије пише о њихову пореклу ово: Родићи су најмногобројније племе у Трубару. Поријеклом су из Херцеговине, те су одатле населили најпре у Бјелај (између Петровца и Кулен Вакуфа). Ту нешто скриве па су морали испред турске власти побјећи у Плавно у Далмацију. Прожививши неко вријеме у Плавну, пођу опет у Босну, али нису хтјели запазити дубље, него се задрже близу границе у селу Трубару и то на два мјеста: у Дугопољу и под Вучијаком. Долови у то доба нису били ни мало насељени. Прича доводи Родиће y родбинску везу са још шест племена, која y околици што с ову, што с ону страну границе живе. Та прича каже да је из Херцеговине прије 150–200 год. доселила једна породица у ове крајеве било у Бјелај или у Плавно. Био је то отац са 9 синова врло богати и сигуран. Шест синова пожени, кад је који доспјевао за женидбу, а једнога, који је био ситан и „шмањичав“, није мислио ни женити. Најстаријега снахе прозову „Родом“, те су од њега постали Родићи; другоме је име Петар („Пејо“), те су од њега потекли Пејићи; једном је опет било име Лука, и отуда су Лукићи; једном Новак те од њега воде поријекло Новаковићи; за једним је била жена Стоја, те су се по њој прозвали Стојсављевићи; а жену једнога прозову Ђума (ваљда јој је било име Ђурђија), те од ње постану Ђумићи; од Тадије Тадићи, а од Милана Милановићи. Али како је стари отац ове седморице био богат и све му ишло од руке, видећи како му напредује и пород и имање, одлучи оженити и онога малог сина, који је већ био пристарио, не би ли и њега благословио, кад су они остали тако сретни. Шта смисли то и учини. Кад то народ спази, стане говорити: „а, ено га гдје је оженио старчића“. И од тог старчића постадоше Старчевићи. Тако прича. У истину сва та племена живе овуда у близини, што у Лици, што у Босни што у Далмацији, и сва служе једно крсно име Св. Аранђела.
Прота Симо Стојановић у Приједору забележио је у„Бијографији житељства парохије маринске“, која је писана 1894 г.,ово о пореклу ове велике групе родова: „Вид Родић, отац Мијин, становник села Драготиње приповиједао ми је да су се његови стари звали Кривокуће, а то онда кад су становали на Бјелају ниже Петровца, из тога узрока што је чобан им био љутит на субашу, те једном идући са благом убије курјака и одмах извади из њега зрно у тој намјери, да ће с њиме убити зулумћара субашу. Он тако каже својим укућанима и ови га стану одвраћати. Он их не хтједне послушати, него кад су позвани сељани на беглук, онда је и он морао ићи са сестром да беглучи, али није хтио ићи без пушке набјене. Кад је субаша по своме адету почео тући људе и жене редом, тако дође и до његове сестре- за коју је он молио и одвраћао. Али овај зликовац како то није хтјео ни да чује, овај за пушку иза појаса, те ти свог субашу по сред сриједи погоди и од тога часа побијегне c породицом под руку другога капетана у села: Трубар, Тишковац, Дугопоље. Прије расељења било је њих девет браће и било је једном име Тома и прозову се Томазевићи, другом Тадија те Тадићи, трећем Новак и остану Новаковићи, четвртом Стојан те Стојславићи, петом Буде те остану Будимири, шестом тепајући „старчина“ те Старчевићи, седмом Милан те Милановићи, осмом Вук oд њега Вукелићи остану, деветом Лука те Лукићи, а од Роде прозову се Родићи. Сви славимо једно крсно име Св. Аранђела Михаила. Доселили смо после Буне Кнежопољачке на двије године (1860 г.) на Јутрогошту земљу Осме Цепића. Гавро, мој рођени брат, одсели мало ниже у звани Смрдељац, а ја одселим на данашње кућиште на ком су били прије мене ковач Марин, Јово Брдар, црни Малбашић, а сами су од себе преселили, јер се онда могло кућиште изабрати и мијењати због тога што ниеј било стијешњено као сад“.
Обе се приче у главном слажу само је то. морало бити пре 150—200 г. У неколико исту причу испричао ми је и старац Дамјан Родић (75 г..) из Трубара под Уилицом планином. Само он додаје да су од „Мацедоније“ кренули на Херцеговину пре 400 г. Ту су једно време стајали, док нису њих 6 браће побили неке Турке, кад су им на кућу напали„ и побегли пре 300 г. у Далмацију и пану на Плавно. Из Плавна иселе на Попину под брдо Поштак пре 250 г. Била је, вели, тада пуста Попина. Пре 130 г. досели један у Трубар. Један свештеник Стојсављевић из Далмације рече ми 1922. на Далматинском Косову да су његови стари од некакве „Црне Воде“ код Прилепа доселили у Врљику. Обе приче забележене у Трубару на Тромеђи и у Прекосању код Приједора слажу се у неколико са једном причом, коју сам слушао у планинским селима више Сарајева. Говорећи ми о св. Василију Острошком, чије је култ врло јак у околини Сарајева, рекоше ми о зидању манастира под Острогом ово: „Сједимо пред манастиром и разговарамо док нам приступи лијепо одјевен Црногорац (свaкaко није био из племена Васојевића) и показа гдје је св. Василија хтео да зида манастир па не даде осам синова Васојевића Стеве. Владика их све прокуне и они помру. Остале су им жене трудне и свака роди мушко дијете и од њих се намножи велико племе, додајући да су сви они по Босни, што славе Арханђеловдан, од расељених потомака Васојевића Стеве“.
