Жегарски лазаревштаци I2-PH908>Y32084>PH3310>A20333>FT25902>FT18830

[drajver]

Кубат, Лазарева Субота, Жегар/Обровац

[drajver]

По османском попису 1604. године на челу Жегара био је Вукша Милишић. Претпоставка је да би овај Вукша требало да је родоначелник жегарских Вукчевића. На почетку Кандијског рата спомиње се жегарски харамбаша Милета Вукчевић и још двојица Ву(к)чевића.

Вукша Милишић се појављује као вођа џемата у Жегару и у пописима 1574. и 1550. године.

Распон година је превелик, али у османским пописима све је могуће (Иваниш син Судина је пописан у Жегару и 1540. и 1604. године. Предак каснијих Иваниша?).

Међутим, по попису 1550. године види се да је Вукша Милишић тада био активан. Он је прије свега био примићур Жажвића. Имао је џемате у Жегару и мезри "Моври". Био је задужен за подручје око Зрмање и по овоме:
"Nahija Zrmanja Istrija, selo Čelopek... Primićur sela Žežević Vukša, sin Milišića doveo je nekoliko nomada koji su ranije bili izvan deftera."
Иначе, по том попису види се да је средиште Вукшине породице тада било у Жажвићу.
То потврђује и ово:
у попису Жегара 1540. забиљежен је Влатко син Милише;
у попису Жажвића 1550. године пописан је Влатко, син Милише.

Пошто постоји генетичка веза (подупрта славом Лазарева субота) између Баљака и Жегара прегледао сам пописе Петровог поља.
У Суховарама је 1530. године пописан Вукша син Милше. У сљедећем попису 1540. године он се не наводи тамо, као ни Вукић син Милше.
Ако се ради о истим особама, они су тада већ прешли у Жажвић.

Такође, године 1530. у Суховарама је пописан Милко син Радмила. Особа са истим именом 1550. године појављује се у Жегару (Милко, син Радмила). Ради се, по свему судећи, о прецима Радмиловића.

[drajver]

Да. Тако стоји и у катастру Баљака.

Од родова који славе Лазареву суботу, у Баљцима су 1711. године земљу имали Миланковићи, Клисурићи и Јошићи.
Остаје још само питање поријекла Гегића. Презиме је настало послије 1755. године.

У катастрима 1711. и 1755. године спомињу се и Вучевићи. Данас их нема у Баљцима. Презиме може да се доведе у везу са Вукчевићима из Жегара и Крупе. Ако се ради о истом роду, онда је сасвим могуће да Вукша, син Милишића није из Суховара, тј. да су родови који славе Лазареву суботу дошли у Баљке из сјеверне Далмације. Јер сумњам да би се Вукшино име укоријенило у Баљцима, ако је он већ 1550. године био примићур Жажвића.

[drajver]

Поред Жегара и мезре Моври, џемату Вукше, сина Милишића, припадала су 1550. године и села "Горица и Каси", у оквиру нахије Островице. Ради се у неубицираном локалитету (контам да се, можда, налази у Надводи).

Жегар и Горица и Каси налазили су се 1540. године исто у нахији Островици, са назнаком да припадају Зрмањи. Тада је у Горици и Каси пописан "Лукша, син Милића", док је у Жегару наведен "Владко, син Милише".
Овај "Лукша" је највјероватније Вукша, син Милишића. И Вукша и Влатко су 1550. године пописани у Жажвићу као "Вукоје, син Милишића", примићур" и "Владко, син Милише".
Већ знамо да је овдје погрешно уписано име Вукоје, зато што се на другом мјесту наводи да је примићур Жажвића био Вукша.

У попису 1528. године Жегар(?) и "Горица и Каси" припадали су џемату чове који је наведен као "Islade Livoye", у оквиру нахије Зрмања. Он је био главар села Жегар(?) (Jikri), Горице и Каси, Lubnice(?), Богатника, Билишана и Брштана (Bristani).
За то вријеме (1528) Жажвић (Cacvice) је припадао нахији Островица - џемат "Girgor Bratil"-a.

Немам попис Жажвића из 1540. године, али се види да је Вукша, син Милишића те године пописан у Жегару.
Оно што ту упада у очи је да су се Жегар (ако је Jikri Жегар) и Горица и Каси 1528. године налазили у нахији Зрмања, док су 1540. године пописани у оквиру нахије Островице, са назнаком да припадају Зрмањи. Ово на неки начин сигурно има везе са Жажвићем.

У попису 1604. године џемат Вукше, сина Милишића је обухватао села 1. Жегар, 2. Горицу и Каси, 3. Моври, 4. Осиште(?) и Грухина (?Брухе)/Униште и Просине(?) из 1574, 5. Љубнић, 6. Страњане, 7. Челопек, друго име Голубић и можда 8. Голубић (не наводи се да припада Вукшином џемату).

Иначе, захваљујем Аргу на подацима и преводу дијелова дефтера из 1604. године.

[drajver]

Једна занимљивост. У попису 1550. године наводи се сљедеће:

"Selo Čelopek, pripada Zrmanji Istriji. U starom defteru je u ovome selu bilo upisano šest Vlaha nemuslimana. Kad je izvršena kontrola ustanovljeno je da nijednog od njih ovdje nema i da su ranije svi odbjegli, a njihove zemlje su ostale puste. Primićur sela Žežević Vukša, sin Milišića doveo je nekoliko nomada koji su ranije bili izvan deftera. Oni su osposobili dva zapuštena mlina i tražili da plaćaju njihove poreze po 30 akči. Pošto su za državnu blagajnu platili tapijsku pristojbu 600 akči, upisani su u defter.

Radojina, sin Berasava
Radojina, sin Dragiše
Stepan, sin Marka

Mlin, u ruci Maričina, jedan mlin
Mlin, u ruci Đurice Porobana, jedan mlin

kuća: 3
mlinova: 2 po 30, pristojba 60"

Значи, пописано је 6 кућа 1540. године
Ти људи су у међувремену одбјегли и Вукша је тамо населио "nekoliko nomada koji su ranije bili izvan deftera. Oni su osposobili dva zapuštena mlina".
Овдје се види да је Вукша населио тројицу номада (три куће). И та тројица су оспособили два млина.
Један млин био је у руци Ђурице Поробана (Поропата?).
Ово је значило да је млин раније био у посједу Ђурице Поробана, а њега 1550. године тада није било у Челопеку. Није га тамо, ни у Захачи било ни 1540.

[drajver]

У попису становништрва копненог дијела задарског окружја из 1610. године могу се препознати нека презимена са подручја Жегара и Ервеника.

У селу Љубач пописан је Gregorиo Chorchut. Коркути из Жегара наводе се у једном документу из 1699. године, у катастру из 1709. године, као и у жегарским матицама 19. вијека.

Због овог Коркута из Љупча, можда се Paulo Mitrouich из истог села може довести у везу са жегарским Митровићима.

Ту je Luca Bollulouich. Особа сличног презимена биљежи се у Жегару 1709. године: Tadia Bulanlouich qu:m Marco.

У Љупчу је 1610. године пописан и Surco Poropatich. Ту је и презиме Томичић, исто карактеристично за подручје Ервеника из тог периода.

У Ражанцу 1610. спомиње се Paulo da Xegar.

У раду у којем је попис објављен стоји:
Ivna Anzulović iznijela je pretpostavku da je Ljubač s obzirom na priličan broj stanovnika mogao biti jedno od sabirališta za prebacivanje stanovništva u Istru, čemu se zbog strateškog značaja Ljupča priklanjaju Magaš i Radoš. Za područje Posedarja i Ražanca navodi se da je stanovništvo iseljavalo u dva navrata, 1605. godine pod vodstvom Jurja Rukavine, a 1627. godine pod vodstvom Mate Kovačevića.
https://hrcak.srce.hr/230727

[drajver]

У документу из 1699. године спомиње се код Поседарја Митар Коркутовић из Жегара.
У катастру 1709. године у Кашићу је имао земљу Митар Коркутовић из Жегара. Није живио тамо, па би зато требало да буде пописан у Жегару. У Жегару тада нису пописани Коркутовићи, а једини Митар који је наведен у катастру је Митар Гужвица.
Гужвице, иначе, славе Лазареву суботу.

Богумил Храбак ("Влашка и ускочка кретања") пише о походу сењских ускока на челу са Ђуром Даничићем на Жегар 1582. године.
Том приликом Сењани су заробили 80 људи међу којима је био и "Никола Вукшић, чувени старешина мартолоса".

Ово би била потврда да су Вукша, син Милишића и његови људи заиста били мартолоси.

[drajver]

Мартолос из Жегара, Никола Вукшић који се спомиње 1582. године вјероватно је био Вукшин син.
У османском попису из 1604. године у селу Челопек (Вукшин џемат) наведена је "баштина Николе сина Вукше, у руци Вукше сина Милише".
Одмах испод "баштина Петра сина Николе, у руци становника села".
Можда је Петар био Николин син, тј. Вукшин унук.

Познато је да су два жегарска старјешинска и по свој прилици конкурентска рода од почетка Кандијског рата били Митровићи и Вукчевићи.

Вјероватно нису били у сродству.

Онда овдје постоји могућност да су Митровићи били Вукшини потомци, а не Вукчевићи.

Па ваљда је читава прича о Вукши и почела претпоставком да је он родоначелник родова који славе Лазареву суботу.
У сваком случају, знамо да су ти родови били у саставу Вукшиног џемата зато што се харамбаша Вукчевић спомиње почетком Кандијског рата.
Али и поред тога, можда је Вукша био друге генетичке "провенијенције".

Поред поменутих родова, кандидати за његове потомке су Митровићи и Нанићи (I2-S17250>PH908>MF2888).

Овдје треба споменути и презиме Вукша. Вукше су из Парчића; Ђурђевдан. Дио њих се спомиње у обровачком Затону 1773. године. Контам да су од ових из Затона Вукше из Добросела код Лапца. Отамо су се селили у Врточе.
Иако тако не изгледа, ради се о јединственом презимену и роду на подручју сј. Далмације, Лике и Б. крајине.
Постоји шанса да су Вукше директни примићурови потомци. Ту је та евентуална веза са Митровићима, јер се претпоставља да су Митровићи исто славили Ђурђевдан.

Након 1582. године када се спомиње Никола Вукшић, у изворима се (опет по Храбаку) наводи још један жегарски старјешина - Вучко Љубичић.
Милош Жупановић и Мато Вукшић из Војнића и Вучко Љубичић из Жегара "главне старјешине тог народа" преговарали су 1619. године са сењским капетаном о преласку на хабсбуршку територију. Од овога није било ништа. Милош Жупановић је 1620-21. године у Котарима убијен у чарки.

Вучко Љубичић је у епским народним пјесмама познат као "архинепријатељ" Иве Сењанина, којег је и надживио. Преговори су обављени седам година послије Ивине смрти.

Пјесма "Вучко Љубичић" на линку:
https://sr.wikisource.org/sr-el/Вучко_Љубичић

[drajver]

Сигурно је да су Милишићи били на челу Жегара до 1604. године, као што показују османски пописи.
Са друге стране, најстарији познати "представник" родова који славе Лазареву суботу - старјешина Жегара Вучко Љубичић - спомиње се 1619. године.
Вјероватноћа да се ради о истом роду је висока, иако постоји могућност да је у тих 15 година дошло до смјене у старјешинском кадру.

Што се тиче њихових могућих рођака у Петровом пољу, у компанији Петра Хрељановића, 1684. године, пописани су Lazo Milancouich, Giouan Rachitich и Zuanne Valcouich.

Можда би требало обратити пажњу на тестиране Велимире, који потичу од Велемира из Баљака код Шуице, због евентуалне везе са Јошићем из дрнишких Баљака.

[drajver]

Милић, Лазаревдан, Жегар, Обровац

Припада хаплогрупи I2-PH908. Један хаплотип близак модалу. Најближи на пројекту му је Комазец из Каштела Жегарског у Далмацији, са којим има 1 разлику на упоредивих 23 маркера. А потпуно поклапање на 17 упоредивих маркера има са једним необјављеним резултатом из Жегра. Такође му је са истом славом близак и Ступар из Грдановца у Крајини, који би требало да су даљим пореклом из Ивошеваца у северној Далмацији. Самим тим близак му је и Карић из Гориње у Крајини, као и двојица Лазаревштака са Кордуна: Мацут и још један необјављен, као и други родови у Жегару и околини: Кубат, Љубичић и већ споменути Комазец. Близак му је и Јошић из Баљака код Ружића. Матица свих ових родова би требало да је у Херцеговини, можда околна Билеће.

[Exiled]

Пратећи овај путоказ добијен од Драјвера о Коркутима дођох до инфоа да заправо Гужвице имају надимак Коркути и да им се имања у Жегару буквално граниче са Кубатима. Скоро је извесно да су род а пробаћемо тестовима и потврдити.
Друго, ускоро се надам слању узорка Јајића,Л.Субота, у Берлин па би и ту требало помака, а они се помињи као чувари моста на Зрмањи.
У попису Купреса се наводе Хурем Коркут и Јахја 1585. год. Озбиљна индикација, која опет наводи на ливањске Војниће?
Оно што ме највише буни у овој причи је велики број Коркутовића у Власеници у којој има и Кандића,Јовањдан ,за које претпостављам да су моји. А и топоними у том крају нису за одбацити, Мршићи,Вукшићи, помие се и село Коркутовићи али га нисам успио пронаћи...све у свему биће посла још дуго..

[Фубуки]

Питање је шта је старије - кокошка или јаје. Да ли је Гужвицама надимак Коркут, или Коркутима Гужвица, па су касније преузели то презиме?
У матичним књигама за Жегар, на пример, једна Петрица Коркут се 1843. удаје за Стевана Барића, и ту пише да јој се родитељи зову Јован и Јока Коркут. Умире 1882, и ту пише Пера, жена Стевана Барића, родитељи - Јован Гужвица и Дмитра Драгичевић.
У књизи рођених, 1832. уписан је Микаил, син Симе Гужвице и Божице Бабић, а 1837. - Вид, син Симе Коркута и Божице Бабић.
Могуће је, дакле, да су Митар Гужвица и Митар Коркутовић из 1709. заправо иста особа.

Нису Коркути једини пример. У Жегару у 19. веку имамо, на пример, и презимена као што су Radоsovich, Muchut, Gliujo и друга. Не знам да ли су се одселили, угасили или узели друго презиме, нисам их испратио у књигама.

[Exiled]

Питање је шта је старије - кокошка или јаје. Да ли је Гужвицама надимак Коркут, или Коркутима Гужвица, па су касније преузели то презиме?
У матичним књигама за Жегар, на пример, једна Петрица Коркут се 1843. удаје за Стевана Барића, и ту пише да јој се родитељи зову Јован и Јока Коркут. Умире 1882, и ту пише Пера, жена Стевана Барића, родитељи - Јован Гужвица и Дмитра Драгичевић.
У књизи рођених, 1832. уписан је Микаил, син Симе Гужвице и Божице Бабић, а 1837. - Вид, син Симе Коркута и Божице Бабић.
Могуће је, дакле, да су Митар Гужвица и Митар Коркутовић из 1709. заправо иста особа.

Нису Коркути једини пример. У Жегару у 19. веку имамо, на пример, и презимена као што су Radоsovich, Muchut, Gliujo и друга. Не знам да ли су се одселили, угасили или узели друго презиме, нисам их испратио у књигама.

Покушавам да нађем неког од њих за тестирање али ништа за сад.

[Фубуки]

Апдејт за презимена што споменух, и још нека. Радосавићи су били велика породица која је изумрла. Негде се у 19. веку у књигама спомињу и Радошевићи. Кљујо је надимак једног огранка Јајића, често су уписивани у књиге као Кљујо-Јајић или Јајић-Кљујо. Носиоци презимена Мућут су такође писани као Рађен. Још неке породице које су живеле у Жегару и изумрле су Катићи, Симићи, Бошњаци и Давинићи, мада је боље рећи да је изумрло презиме, јер крв није. Сва се ова презимена крију у стаблима свих људи који воде порекло из Жегара, било међу прабабама, чукунбабама, наврбабама, или даљим прецима, тако да потомци и те како постоје.

[Фубуки]

Исправка: Симићи уопште нису изумрли, а Радосавићи нису Радосавићи него Радасовићи. Избламирах се.

[Exiled]

Исправка: Симићи уопште нису изумрли, а Радосавићи нису Радосавићи него Радасовићи. Избламирах се.

Јесу ли сви ови побројани Лазаревданци?

[Фубуки]

Само Јајићи-Кљује. Не знам шта су остали славили, јер та информација није записивана у црквеним књигама, макар у оним по којима сам гледао. Чак ни у анаграфу.

[Exiled]

Само Јајићи-Кљује. Не знам шта су остали славили, јер та информација није записивана у црквеним књигама, макар у оним по којима сам гледао. Чак ни у анаграфу.

Управо из тог разлога и питам да би се избегла конфузија јер је ипак тема о засебној генетичкој грани која слави Врбицу а не о свим Жегаранима. Није немогуће и да има рођака међу њима али ништа без потврде генетичке или бар генеолошке индиције,црквене,архивске,пописне итд. којом би се могли позабавити.

[Фубуки]

Разумем. Лазаревштаци јесу Мијићи, који се у првој половини 19. века уписују као Gliubicich detto Mijch или као Gliubicich-Mijch, а у другој половини 19. века прелазе на само облик Мијић.

[Exiled]

Само Јајићи-Кљује. Не знам шта су остали славили, јер та информација није записивана у црквеним књигама, макар у оним по којима сам гледао. Чак ни у анаграфу.

Овај надимак Јајића,који су потврђени на ову грану, је занимљив па можда и презиме Кљујић које је ретко може бити  занимљиво...нисам сигуран има ли их тестираних.