Вјера и култура Срба > Традиционална архитектура

Куће и окућнице наших предака

(1/22) > >>

Тимар:
Мислим да би било корисно и доста занимљиво када бих имали неке старе фотографије кућа и окућница предака наших, и поставили их овдје.
Наш Синиша поставио је такву једну предивну стару фотографију, па можда би најбоље да све буду на једном мјесту.

vojislav.ananic:
Ово је текст само за Тимара. Извињавам се НиколаВуку што кршим обећање и администратору што немам линк и текст преносим у наставцима.

ПАТРИЈАРХАЛНИ РЕЖИМ И НЕКАДАШЊЕ ПРИМИТИВНЕ КУЋЕ  НА  БАЛКАНУ

   И у Србији је као и у другим баканским земљама, некад владао патријархални режим уопште у животу. Тај патријархални режим не треба сматрати као ниско културно стање. Ово становништво је имало своја морална схватања, често високога реда, организован начин разумевања живота, социјалну и економску организацију, извесне установе, уметничко осећање у поезији и орнаментици, чија је вредност несумљива. Код Јужних Словена патријархална основа датира још од њихове закарпатске домовине.
   У току средњег века, остављено само себи, патријархално становништво као етнографски најочуваније и најснажније, формирало је из ових искустава идеје, осећања и моралне погледе који испуњавају његов фолклор и утичу на његове акције. Оно се могло мењати слободније и потпуније него јужнословенско становништво које је било потчињено германским или мађарским утицајима, јер се у својим кнежинама и племенима могло готово самостално развијати. Задруга је била распрострањена у тадашњој Србији, у Лици, Хрватској и Срему. У области ове културе живе физички најјача и етнографски најснажнија племена и народи. Језгро овог културног појаса су Црна Гора и Брда, суседни крајеви Херцеговине. Сви су поглавито сточари. Носили су кабаницу која је илирског порекла и називали је веленица и талиган, што је део одеће скоро свих пастира на Балканском полуострву (бугар-кабаница). То су људи од снаге и моћи, махом врло високи, витки, еластични, готово никад гојазни, лица пуног израза, соколових очију, најлепши сој на Балканском полуострву. Готово нема физички дегенерисасних типова. Задобијају чврстим, горским моралом, дубоким осећањем за заједницу и пожртвовањем, које не престаје ни пред најдрагоценијим жртвама.
   Живели су у ниским кућама. У планинама и на приморју, грађене су куће од камена, али опет мале, примитивне. Где је чега било у данима настањивања, од тог су се материјала и куће градиле. Касније ће страну црту у изгледу китњастих кућа са витким оџацима, дивананама, лонџама и ћошкама донети турски утицај. Од првих десетина 19. века и у најзабаченије крајеве су почеле продирати новије куће, разноврсног облика и грађе, по угледу на варошке. Крчене су шуме, око кућа се садили шљивици. Никад сељак у Србији није толико тежио за напретком и толико уводио новине и у кући, колико баш у том периоду, а касније све више. На Балканском полуострву је било најразноврснијих кућа због утицаја старих и нових цивилизација и због етничких склоности.
   Народни појам о кући код претежне већине Јужних Словена Балканског Полуострва, везан је за ону просторију где је горео огањ или ватра и у коју се улази непосредно споља или из трема или преткућа. У Васојевићима, где је било кућа на два спрата, кућом се звала она просторија на доњем спрату где је огњиште. Зато се уместо термина кућа, често каже огњиште, дим оџак. Тамо су те двоспратне куће називали и куле. То је сећање на првобитни облик куће кад се она састојала од једне сувоте, у којој је горео огањ. Иста реч кућа, коча, куча јавља се код већине словенских народа. Изгледа да су сви Словени прошли кроз ту прву фазу куће са једном просторијом, једнодељне куће. То ипак није била специфична прасловенска кућа, већ општа, у вези са примитивним начином живота. Које би то биле најпримитивније куће код Јужних Словена?

vojislav.ananic:
Сибара, бусача, дубирог, кулача  су биле једнодељне куће и колибе, које су правили и доцније после сеоба, бежанија и у збеговима. У шумовитим пределима су оне биле сличне примитивним кућама закарпатске постојбине. Примитивне једнодељне куће од брвана, плетери, чатме, јављале су се у знатном броју у свима селима у турско доба, затим као заклон у збеговима. И касније, после ослобођења балканских дтржава, одржала се као дом пуке сиротиње, али и као пастирска колиба. Старо искуство и стари начин грађења најпростије куће, обновили су се под примитивним приликама турскога времена. Најпримитивнији облик куће јесте кућа сибара, купастог облика, ја једном једином округлом просторијом, где је на средини горела ватра. Није имала прозоре нити тавана а под је био земљани. Правила се у облику круга који није имао више од два метра. Поболе су се облице или сибе које су се тако нагнуле да се горњим врховима купасто приближе али не састану. Тај отвор је кровином заднивен и туда је пролазио дим. Преко сиба се наслагала кровина, буково лишће, бујад или слама, па опет сибе. Имале су ниска врата. У њој су људи становали, а звали су је после и кулача. Сибара се и данас одржала у планинским крајевима као пастирска колиба, покаткад и као кућа пуке сиротиње. Било их је ту и тамо и у Шумадији, али су их овде називалли шиља, шиљача, кривача, кривуља.
   Са сибаром су истоветне бусаре које су место кровине биле покривене лубом, комадима земље са травом са ледине. Зато су их још и називали лубаре или лубњаче. Неке су биле призматичног облика, без темеља, а могле су се још наћи као пастирске колибе у југозападној Србији. Такве лубаре народ је правио и у збеговима. Негде су их називали и корке.
   Са кућама сибарама је и по облику и по грађи идентична пастирска зградица дубирог или савардак. Било их је у црногорским Брдима, у сјеничкој области, Полимљу. Напослетку се у моравским крајевима, горњем Повардарју и у Јадранском приморју знало за једноделне куће без тавана, сламом или лубом покривеним. Слама се морала полемезати да је ветар не разноси, а луб је притискиван камењем. Звале су се сламаре, потлеушице, кљетаре, фуџурице.
   У групу првобитних облика за становање, спадале су и покретне брвнаре, које су се могле превлачити. И оне су биле без темеља. На четири ћошка се као подлога стављало велико камење и на њега четири најдебља брвна. Биле су без тавана, а кров је био од дасака или шиндре. Сибаре свих врста и покретне брвнаре, представљале су примитивне куће у оним узаврелим приликама када се често сељакало и повлачило у збегове.
   Као што су људи употребљавали материјал који су нашли у својој околини, тако су у свим јужнословенским земљама запазили и употребили особине леса да у њему издубе своје станове. Земунице у лесу, прављене су највише у Срему. По њима је сигурно и Земун добио име. Понегде су ти троугласти станови називани бурдељима, где су куће издубљене у лесу. Код нас се у неготинском крају налазило село Бурдељ, а помињало се и у Шумадији и знало се да је ту становала сиротиња. Многобројни и добро изграђени пећински станови или земунице биле су између Беле Паланке и Пирота. Те просторије су биле четвртастог или округлог пресека и на њиховом поду су биле тзв. житне рупе које су покриване каменом плочом, за скривање хране.

vojislav.ananic:
Брвнара је несумљиво, нарочити тип куће на Полуострву. Све донедавно је била главна кућа у планинским пределима Србије и западним динарским земљама, око Купе и Уне, око Плашкога, по Лици, Банији и Кордуну. Велика је сличност између норвешке дрвене куће и наше брвнаре. Сталне брвнаре су понегде називали ижине, слично називу жижа (кућа) у западној Славонији и Хрватској. Кад је земљиште нагнуто, онда се под доњим делом куће постављао висок зид који је затварао подрум. Оваква брвнара чини прелаз кући на ћелици. У брвнима су исечени један или више малих прореза, окна, који су се даском или капком (сурма) затварали. Представљали су примитивне прозоре, који су више служили да дим кроз њих излази. Тавана није било, осим што је каткад изнад огњишта био черен или ћерен за сушење кукуруза. Између греда тавана су намештане облице на којима се суши сланина и пастрма. На слемену је био један или више отвора, које су називали и баџе, кроз које је одлазио дим. Доцније је уз баџе прављен и дрвени оџак капић, који је био наткривен купастом дрвеном капом. На брвнари, имају често двоја наспрамна врата. Огњиште је увек било ближе једном зиду. Изнад њега је прочевље, по коме се ређају црепуље и седи се око ватре. Затим пепељак за пепео. На огњишту су два већа камена које су називали преклади или завала. Старији су спавали око ватре. Ту су и котлови или бакрачи, вериге, затим пека (од гвожђа) или црепуља (од земље) за печење хлеба. Хлеб се месио у наћвама, а јело се постављало на округлу синију. Цео ограђени простор са кућом и зградама, називао се двор, понегде авлија. Код праве брвнаре се ретко пред кућним вратима правио трем или доксат. Вода се махом доносила из даљине, са студенца. Први додатак једнодељној брвнари била је остава, клет, ћилер, сулдрма или хуџера, већ како се где називала. Касније се уз кућу додавала соба за ноћивање ожењених задругара, кадшто и за девојке, и звали су је вајат, стасина, а у Васојевићима клет. У тој соби се налазила пећ са лончићима. Са појавом собе, кућа постаје полубрвнара. На крову са горње стране је калкан, отвор кроз који се улазило на таван. На банку или атли се налазило посуђе. Напослетку, било је и брвнара на три спрата. Доле је за стоку, у средини кухиња са собама и собе на тавану. Ови алпски утицаји су дошли у карсној Хрватској, можда и услед Војне границе. Изнад првог спрата на тим алпским  кућама, била је веранда, која се негде називала и гангл. Кућа се ноћу осветљавала зубљама, лучом, жижком, лојаним свећама, фењерима.
Куће од черпића или плетери са високим дашчаним крововима истисле су брвнаре. У Војводини су биле карактеристичне куће од земљаног набоја. Најмање су биле трајне те куће од набоја и черпића, јер су се брзо обурвавале под утицајем влаге, кише, снегова. И овакве куће су све више ишчезавале, па се данас граде куће од цигле и покривају се црепом. У употреби је све чешће тврди материјал, камен, зидни елементи, бетон. Камене куће могу трајати вековима. Од тесаног су камена, покривене плочом. Имају двоја врата: веља и мала. Али, има и брвнара које су грађене од храстовине старих и двеста година и које су још увек насељене, нарочито на Банији.

vojislav.ananic:
У том шаренилу типова кућа, издвајала се кућа мораскога типа. Она је често у пресеку квадратна, ређе правоугаона, здепаста, саграђена од плетери или од ћерпича, ћерамидом покривена. Унутрашњост је састављена од три дела, од ајата (ходника, доксата) из које се улазило у  „кућу“ и собе. Поред такве куће се може налазити и вајат, а понекад има и гостинску собу, оџаклију. Постоји више варијетета моравске куће. Обична раја није смела кречити и улепшавати куће, и то је прелаз између моравске и чифчијске куће. Са моравском кућом у источној Србији, у тесној је вези појата, сточарска зграда негде у планини где се изгони стока на испашу. Од зграда око куће или у планини, су конаци или вајати, гостинске куће, млекари, чардаци, пивнице (пимнице), плевње (за сламу и стоку преко зиме), катуни или бачила са колибама од брвна), сабрашице око цркве (зградице сабора и народног весеља).
Многобројне су врсте нових кућа, и мање-више су друкчије у свакој области. Неке називају осаћанке, шумадинке, тамнавке, богатинке, ердељке. Низове кућерака, чифчијске куће су градили бегови, да чифчије имају заклона. Турско-источњачке куће и куле су грађене на Балкану у областима које су Турци населили. Њихова дворишта су ограђена високим зидом, са готово увек затвореним капијама. Грчко-егејска зидана кућа преовлађује у Тракији и већем делу Грчке.


(Текст је писан на основу књиге Јована Цвијића „БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО“ књига прва и друга - „БАЛКАНСКО  ПОЛУОСТРВО  И  ЈУЖНОМОРАВСКЕ  ЗЕМЉЕ“ – основи антропогеографије, издавач „Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије“, Београд, Обилићев венац 5/I, штампа „Војно штампарско предузеће“, Београд, Мије Ковачевића 5, 1966. године.)

               

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна