Вјера и култура Срба > Народни обичаји

Обичаји у Цетинској крајини

(1/1)

Јовица Кртинић:
Обичај "гробара" код православних и католика у Врлици

Из студије Весне Чулиновић-Константиновић: Живот и социјална култура сточарског
становништва под Динаром

"Друштвена цјеловитост Цетинске крајине одражава се и у обичају који
сигурно спада у најмлађе у обичајном комплексу, а то је обичај чувања
Христова гроба за католички и православни Ускрс. Иако везан за религијски
благдан, обичај Гробара има изразит карактер традицијског друштвеног
повезивања и исказивања припадности добно-друштвеној групацији
младих мушкараца припремних за брак или тек ожењених.
Обичај је специфично врлички,58 увршћен у традицијском понашању нарочито између
два рата, а у њему могу судјеловати младићи само из села која су припадала
»старој« (југославенској) врличкој опћини, тј. из: Цетине, Цивљана,
Подосоја, Косора, Маовица и Отишића, те Кукора, који је данас у саставу
Врлике. Најјачи састав гробара је кад су између 18. и 24. године живота,
тј. у животној доби која је, по народном схваћању, најоптималнија за
склапање брака. Иако се сматра да младић »почима« ићи у гробаре са
16—17 година, реална доб је иза осамнаесте године, тј. послије одслужене
војске. Најопћенитија пракса је да младић иде у гробаре двије до
пет година. Међутим, млади људи из имућнијих кућа били су гробари и до
десет пута и вишекратно харамбаше. Тако се данашњи православни гробари
сјећају да је 1971. године ха/рамбаша био 51-годлшњи судија Стоић,
у складу с традицијом да вођа гробара треба да је угледнији и међу старијима
у групи.
Пригодом недјељних и вечерњих сусрета младићи се неколико
недјеља прије Ускрса договарају и обавјештавају да ће ићи у гробаре.
Пријављивање свећеницима има формални карактер. Група гробара
бира свога харамбашу. Некад је то неколико дана раније, а понекад
на велики петак. Мјесто бирања није по традицији одређено, већ се то
дешава по договору — у кући којега гробара, у гостионици или у Жупном
двору, односно Парохији у Врлици. Осим угледа који будући харамбаша
мора уживати у свом друштвеном кругу, на избор понекад утјече
већи број гробара из једног села — па и харамбаша треба да је из тог
села, или се за харамбашу бира гробар који је највише пута судјеловао у
том обичају. У сваком случају харамлбаша мора имати и економске
могућности да поднесе трошак који се за вријеме трајања обичаја од
њега тражи. Обавеза гробара је да све вријеме буду у комплетној старинској
свечаној ношњи. Како сваки младић нема ношњу, харамбаша
се брине да је посуди од оних који је на подручју Цетинске крајине посједују,
пази да је не оштете и да је врати власнику.59 Харамбаша за своју
дружину, док су изван Парохије или Жупног двора, плаћа пиће и знатнијом
свотом дарива обје цркве.
Између католичких и православних гробара постоје мање разлике, и то — католички
гробари обавезно облаче рукаве од копорана, а православни не, већ копоран само огрнут
сапињу под вратом; — католички се гробари састају у Жупном двору на Велики четвртак,
кад им свећеник увече симболично пере ноге као сјећање на
прање рана Исусових, а православни гробари долазе у Парохију тек на
Велики петак. Даље се сав обред одвија потпуно исто. Обје цркве хране
своје гробаре, а обје групе, по принципу војне јединице, обавезне су
на послух харамбаши, који за све одговара жупнику, односно паироху.
Под командом харамбаше увјежбавају чување страже код гроба у
цркви, затим се цијели дан, сваких 10—15 минута, односно пола сата, смјењују
по строгом војном церемонијалу.
Након Ускрснућа гробари нису више обавезни да буду у цркви, па се
тада обавља посјета другој цркви. Саставни је дио обичаја да на католички
Ускрс пред подне у свечаном строју два по два, предвођени харамбашо'м,
пролазе главном улицом Врлике до православне цркве, гдје
их дочекује и поздравља свећеник, уводи у цркву, коју сваки од њих
дарује новцем, иза чега их у Парохији чека послужење храном и пићем.
Након краћег задржавања, по команди харарнбаше, поздрављају свећеника,
враћају се ЛИ двореду у град, свраћају у гостионицу у главној улдци
и тек након што их харамбаша почасти пићем, одлазе на ручак у Жупни
двор, иза чега се разилазе кућама. Кад сваке четврте године оба Ускрса
буду истовремено, свечаност посјећивања гробара има посебан традицијски
ред. Харамбаша православних гробара пред црквом врши смотру
своје чете, у очекивању католичких гробара, који увијек први долазе. Заједно
улазе и у два полукружна реда стоје пред олатром гдје их поздравља
свећеник. У првом реду су католички гости, а иза њих гробари-домаћини.
Послије даривања одлазе сви заједно на послужење у парохијску
кућу, гдје проведу по један сат у разговору и пјесми. Тада харамбаша
гостију преузима команду и по договору с харамбашом православних
гробара наређује покрет, захваљује свећенику-домаћину и у строју по
четири крећу. Оба харарнбаше воде обје групе гробара, који у сваком
реду наизмјенце поредани (два католичка у средини а с вањске стране
два православна гробара и обратно) заједнички пјевају, а по одредби
харарнбаше пјесму започиње најбољи пјевач у групи. Праћени бројним
домаћим проматрачима пролазе центром Врлике, гдје свраћају у гостионицу
да их њихови харарнбаше почасте пићем. Након тога истим редом
долазе у католичку цркву (али сада у првом реду стоје православни гробари),
па након поздравног говора жупника, даривања цркве и послужења
у Жупном двору, православни харамбаша захваљује домаћинима и
покреће своје друштво на ручак у матичну Парохију. Обичај гробара по
његову друштвеном значењу и неким основним карактеристикама можемо
сматрати обликом иниоијацијског обреда. Судјеловање младих из
разних села Цетинске крајине исказује животну и друштвену повезаност
сеоских друштвених групација у њој. Састав групе гробара очитује старије
и млађе судионике. Толерира се да старији чланови буду ожењени,
па и очеви дјеце млађе добе, док млади у пракси никада нису испод друштвеним
схваћањем допуштене доби за склапање брака.
Иако само харамбаша има повлаштени положај предводника, остали старији
чланови групе, увијек у пару с млађима, својим познавањем ритуала,
служе зорном учењу млађих како се требају понашати, не само за вријеме
страже већ и цијело вријеме трајања обреда. Пауново перо на капи
гробара упозорава на њихов статус за женидбу спремног или тек ожењеног
младог човјека, а с тим је у складу свечана ношња без које се
не може постати гробаром. Заједнички оброци, те забрана разилажења три
до четири ускршња дана, која се тек у најновије вријеме понекад крши
(само уз дозволу харарнбаше) за одлазак кућама на ноћење, да би се у
зору опет састали, према традицијском систему понашања симболично исказују
ритуал друштвеног заједништва припадника исте генерацијске групе.
Тиме се, преко репрезентаната из разних села, исказује друштвена
повезаност на разини регије.
Тенденција је да увијек буде непаран број гробара у свакој групи, па се тај број већ
неколико година креће око двадесет судионика (1973. г. — 21, 1987. — 21 католички,
а 20 православних, од чега 8 ожењених). Посљедњих десетак година православни гробари
уобичајили су послије ускршњег ручка заједно одлазити на велики дернек
у Отишић. Резултат тих одлазака на дернек је у посљедњих седам
година шест бракова гробара из Цивљана с дјевојкама из Отишића. То се
уклапа у суштински оквир обреда којим се јавно обзнањује увођење
младих мушкараца у старији и важнији друштвени разред, односно групу
ожењених људи. Традицијски систем понашања захтијева сукцесивно понављање
симболичких радњи (обреда) да би релевантна друштвена околина
могла ново стање прихватити као чињеницу. У том склопу обред гробара,
уз друге облике специфичног обичајног понашања, у Врличкој је
крајини данас остао најимпресивнији и најкомплетнАји иницијацијски обред
(си. 10). Бројни проматрачи из властите друштвене средине прихваћају то
као симболику пријелаза међу одрасле за цијелу генерацију млађих гробара,
па кад желе исказати да је неки младић већ зрео човјек, онда се каже
— Његови јарани су већ гробари!"

Навигација

[0] Индекс порука