Порекло становништва > Старе породице и племство

Средњовековно српско племство

<< < (2/19) > >>

vojislav.ananic:
                            Породица Цреповић

(Поморавски)

Први помен ове породице је кроз лик властелина Црепа Вуковића, у једном спору око власниства над манастиром Богородице Петрушке, који се налазио у Петрушу, баштини породице Цреповић. Петруш је у моменту уступања жупану Вукославу, првом познатом представнику Цреповића, био пустош која је убрзо прерасла у властелинство. По доласку на власт, цар Урош је жупану Вукославу и његовој деци потврдио овај баштински посед на коме је у селу Летисју саграђена црква. У повељи цара Уроша из 1360. године стоји да жупан Вукосав и његова два сина, Дрзман и Цреп, цркву у Летисју дарују манастиру Хиландару, а у повељи из 1371. године, ова црква се враћа у власништво браћи Вукославић, Дрзману (у међувремену замонашеног под именом Дионисије) и Црепу. Дионисије је око цркве основао манастир. Из периода око 1375. године датира и повеља кнеза Лазара, која каже да су браћа Дионисије и Цреп даривали неколико поседа манастиру Лаври на Светој Гори. Постоји и податак о познатом Цреповом боју на Божић 1380. године, када су, приликом првог упада Турака у земље под управом кнеза Лазара, један њихов одред сузбили на Дубравици код Параћина Цреп Вукославић и Витомир, властелини кнеза Лазара.
У јуну 1411. године, помиње се јеромонах Венедикт Цреповић, ктитор манастира Богородице Лијешанске, син Црепа Вукославића. Између 1425. и 1426. године, Венедикт Цреповић превео је један део Шестоднева Јована Златоустог, са грчког језика на сербски.

(Херцеговачки)

"Поштени витез" Прибислав Вукотић коморник херцега Стефана Вукчића Косаце, спадао је у најужи круг поверљивих херцегових дворјана. Поред презимена Вукотић, без сумње добијених по оцу, нисио је и презиме Цреповић, како је у неколико махова забележен у Дубровнику. Прибислав је, према томе, вероватно припадао породици Цреповића за коју се зна да је у то време живела у Фочи. Из ове породице позната су и браца Радивој, Раде (Радета) и Радијенко Цреповић, трговци, а Радета је више година био и кнез Фоче. Ови чланови породице Цреповић су припадали претходној генерацији, у којој се не помиње име Прибислављевог оца Вукоте. Прибислав Вукотић - Цреповић такође се бавио трговином, непосредно послујући са италијанском градовима. На неком од европских дворова Прибислав Вукотић произведен је у витеза, а такође је био носилац високог ордена Змајевог реда.

(Ердељски)

Међу угледним српским властелским породицама средином 16. века у Угарској, били су и Цреповићи, са најистакнутијим представником, Николом Цреповићем. Године 1550. био је заповедник у војсци Петра Петровића, рођака Запољиног, који је ратовао против фратра фра Јурја Утјешеновића - Мартинушевића, далматинског монаха. Годину дана касније, забележен је међу војводама који су од краља Фердинанда примили најамничку плату. Приликом заузимања Темиђвара, Никола Цреповић је заробљен, али је касније ослобођен из ропства. Године 1556. ушао је међу шеснаест одабраних великаша у Државни савет и убрзо постао северински бан. Катарина, млађа кћи Николе Цреповића, била је удата за властелина Валентина Терека млађег, а старија Јелена за влашког војводу Петра Басарабу. Краљ Јован Сигисмунд, који је Јелену адоптирао за сестру, сам је присуствовао венчању. Јелена се касније развела од Петра и удала за Владимира Московљанина.

                         Лоза Вукославића/Цреповића

нн, војвода цара Душана + нн супруга,
=Вукослав,
=Вукота, родоначелник Вукотића,

Вукослав + нн рођака кнеза Лазара,
=Дрзман, монах Дионисије,
=Цреп, победник над Турцима код Плочника,

Цреп + нн супруга,
=нн син, монах Венедикт,

Вукота + нн супруга,
=Прибислав, коморник херцега Стефана, витез реда змаја,

Прибислав +нн мађарска племкиња,
=Никола, северински бан,

Никола + нн мађарска племкиња,
=Јелена, адоптирана за сестру од стране краља Јована Сигисмунда,
=Катарина,

Јелена + 1.Петар Басараба, влашки војвода, + 2. Владимир, московски кнез,
=нн син,
=нн син,
=нн кћерка,

Катарина + Валентин Терек, господар Суботице, мађарски племић, праунук султана Мурата 1, унук одбеглог турског принца Сауџи беја,
=нн син,
=нн кћерка

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.

vojislav.ananic:
                        Породица Љубибратић

Најугледније влестелинско племе у области Требиња и Конавла у 14. и 15. веку било је братство Љубибратића, које је временом издељено на многе гране. У време рата са Радославом Љубибратићем, Дубровчани су упорни у најстојањима да ово братство иселе из Босне, или бар до зетске границе, а уколико то није могуће, да се из сусетсва иселе макар Љубишићи, један њихов огранак. Временом, односи између Дубровника и Љубибратића се поправљају. Љубибратићи су се делили на две основне гране: Куделиновиће, којима су припадали огранци Радоњића, Мрђеновића и Миокусовића, и Богданчића, са огранцима Љубишића и Медведовића. Могуће је да је родоначелник најстаријих Љубибратића, Куделиновића, онај Куделин који се помиње тридесетих година 14. века, али је, свакако, Радоња Куделиновић био њихов главни представник. Радоња се помиње као водећа личност Требиња, а пред крај 14. века појављује се са титулом војводе. Када је на власт у Требињу дошао Павле Раденовић, забележени су његови сукоби са Радоњом. Радоња Куделиновић оставио је за собом два сина: Шумину, који је био без потомства и Добрушка Радоњића, кога Дубровчани посебно уважавају у време покушаја да се домогну дела Конавла који је припадао Павловићима. По смрти, Добрушка је наследио најстарији син Паоко Добрушковић, који је свој утицај задржао и у време када је Требиње прешло под власт Косача. Огранак Мрђеновића води порекло од Радоњиног брата Мрђе, који за собом оставља синове Јунка, Остоју и Рохана, а од осталих потомака помињу се само Остојини син Дауцо и Роханов, Иваниш. Родоначелник трећег огранка Куделиновића био је Мрђин и Радоњин брат Милкус, по коме се његови наследници зову Милкусовићи или Миокусовићи. Од Миокусиних синова најдуже се помиње Прибил Миокусовић кога срећемо до педесетих година 14. века. Следећу генерацију Миокусовића чине Вукосав Прибиловић и Богета и Вукац Ђурђевић. Богета Ђурђевић и Вукосав били су господари села Бијела, а Вукосав је још 1471. године био помињан као човек херцега Влатка. Јунко, трећи брат Радоње Куделиновића само се једном помиње, а подаци о његовом потомству су непознати. Љубиша Богданчић је први који се помиње из ове породице, а позната су и његова два млађа брата Рајко и Медвед. Радоје Љубишић, најстарији Љубишин син, био је једна од најутицајнијих личности Требиња. Радоје је постао запажен још за живота свог оца када постаје војвода, а са својим људима се помиње још 1420. године. Радоје је имао четири брата: Радича, Радосава, Љубенка и Мрђу, али о њима није остало неких битнијих података. Медведовићи, други огранак Богданчића, добили су име по Љубишином брату Медведу. Помињу се 1459. године као једна од пет властелинских кућа на Требињу, али Медвед Богданчић није имао у првим деценијама 15. века ни улогу ни углед брата Љубише. Од његова три сина, Радоје се помиње 1428. године, о Добросаву са зна да је 1414. године имао људе у Ораховом Долу, а о Рајку Медведовићу последњи помен потиче из 1436. године.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.

vojislav.ananic:
                     Породица Властимировић

За родоначелника савремене српске династије сматра се онај кнез који је Србе довео на Балканско полуострво. После извесног броја година роди се од њега Вишеслав и од њега Радослав и од њега Просигој и од њега Властимир. О времену и околностима владавине прве тројице жупана готово да нема никаквих ближих података. За време владавине кнеза Властимира, око 850. године дошло је до сукоба између Срба и Бугара који су мирно живели као блиски суседи. Ништа даље се не може рећи о његовој владавини као ни о околностима под којим су га наследили синови Мутимир, Стројимир и Гојник. Мутимир је постао наследник владарског права али је територија подељена међу браћом. И у периоду ове генерације српских кнежева дошло је до новог спрско-бугарског сукоба у коме је бугарски кан Борис приморан да склопи мир са Србима. Непосредно после овог рата наступила је неслога међу Властимировим синовима. Будући најстарији, а вероватно и најмоћнији, као победник је изашао кнез Мутимир. Своју браћу протерао је кану Борису, задржавши само Петра, Гојниковог сина. Петар је, међутим, убрзо побегао у Хрватску. У ово време, негде око 870. године Срби су коначно примили хришћанство. Стројимир је у Бугарској остао до краја живота. Његов син Клонимир имао је сина Часлава, будућег и, уједно, последњег познатог владара династије Властимировића. Кнез Мутимир је умро 891. године, а наследио га је најстарији син Прибислав. Прибислав се на престолу задржао једва годину дана. Са власти га је збацио брат од стрица Петар Гојниковић, који се 893. године вратио из Хрватске. Три године касније Петра је напао Бран, други Мутимиров син, али је био поражен и при томе ослепљен како би заувек био одстрањен из даљих борби за српски престо. Већ две године касније као нови претендент на престо у Србију је из Бугарске стигао Клонимир, Стројимиров син, који је успео да заузме Достинку, али на крају бива побеђен и убијен. После овога Петар Гојниковић се на престолу одржао даљих двадесет година. Негде око 917. године бугарска војска, на челу са Павлом Брановићем, креће на Србију. У тим борбама Петар би заробљен и одведен у Бугарску, где је у затвору и умро. На власт дође Павле Брановић, крајем 917. године. Кнез Павле је владао три године ослањајући се на Бугарску. Због каснијег преласка Павла Брановића на страну Византије, бугарски цар Симеон пружио је Захарији, сину Прибислављевом, подршку и овај је, прогнавши кнеза Павла, ступио на српски престо 921. године. Пошто је и Захарије убрзо постао противник Бугара, цар Симеон је на Србију, негде 922. године послао војску која је била потучена. Овакав пораз нагнао је Симеона да 924. године пошаље нову војску, под новим заповедницима. Међу њима је био и Часлав, син Клонимиров. Пошто је Захарије побегао у Хрватску, српски жупани су морали признати за новог владара Клономировог сина. Том приликом жупани су похватани и са једним бројем становника одведени су у Бугарску. Део живља је побегао у Хрватску, а други део је уточиште нашао на територији под византијском управом. Србија је, после готово једног века отпора дошла под бугарску власт. Обрт прилика у Бугарској охрабрио је Часлава и он се после седам година вратио у Србију. Часлав је признао врховну власт византијског цара и у њему нашао свог заштитника, тако да му је цар Константин 7. Порфирогенит помогао да обнови власт. Када је у Босну, као саставни део Часлављеве државе ушао угарски кнез Киш, Часлав му се супротстави. У овим борбама угарски кнез би убијен, а као одмазда уследи нов напад. У том нападу Часлав би заробљен и са својим сродницима бачен у Саву. Кнез Властимир је, поред синова имао и једну кћер, којој даде за мужа Крајину, сина Белоја, жупана Травуније, области у залеђу Дубровника и Боке Которске. Властимир је Крајини доделио титулу кнеза, коју су касније носили и његови наследници Хвалимир и Цуцимир.

ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.

vojislav.ananic:
                        Породица Мрњавчевић

Властелска династија Мрњавчевића помиње се тек средином 14. века. Животни пут и политичка делатност браће Мрњавчевића чврсто су повезани од самих почетака њиховог ступања у врх тадашњих збивања, па све до Маричке битке, када су трагично изгубили животе. Зна се да су били утицајни властелини за време цара Душана. Угљеша је око 1346. године кратко управљао у околини Дубровника, као намесник Требиња, док се Вукашин марта 1350. године помиње као жупан Прилепа. Успон браће Мрњавчевића био је везан за Македонију. Угљеша Мрњавчевић је био ожењен Јеленом, ћерком кесара Војихне, са којим Угљеша загосподари читавим крајем на граници Романије. Од царице Јелене Јелисавете, у септембру 1365. године, с деспотском титулом, преузео је власт у Серу, великој и већ осамостаљеној области. У саставу Серске области налазило се и цело полуострво Халкидик, са Светом Гором. У својој области деспот Угљеша је успоставио изразито чврсту власт, на основу чега његов брат Вукашин, српски краљ, покушава да му онемогући право савладара.  Вукашина Мрњавчевића је цар Урош уздигао знацима краљевског достојанства 1365. године, оне исте када је деспот Угљеша преузео Среску област. Сасвим је могуће да је и Марко, најстарији син краља Вукашина, већ тада крунисан за младог краља. У сваком случају, ову титулу је добио још за живота краља Вукашина. Избор Вукашина Мрњавчевића за краља био је најбољи медју тадашњим српским великашима. Одбојност према Мрњавчевићима нарочито је појачана чином проглашења младог краља Марка, чиме је угрожена неприкосновена светородна династија Немањића, а самим тим инаугурисана нова династија - Мрњавчевића. Будући да цар Урош није имао деце и да су историјске околности захтевале легалну и колико - толико снажну власт, абициозни и далековиди потези Мрњавчевића налазе своје оправдање и објашњење. Иако се Вукашин потписивао као краљ Срба и Грка, он је ипак остао само обласни господар.  Вукашин је своју престоницу преместио и Приштину, па је убрзо дошло до спора између српске властеле и Вукашина по питању Косова. Године 1369. дошло је до сукоба Вукашина са Николом Алтамановићем и Лазаром Хребељановићем, из кога су Мрњавчевићи изашли као победници.  Учестали напади Турака претили су свим балканским државама, али је земља деспота Угљеше била најугроженија. Уз деспота Угљешу нашао се само његов брат Вукашин. Вукашин и Угљеша кренули су на турску територију у намери да протерају Османллије са Балкана. До битке је дошло 26. септембра 1371. године, на Марици код Черномена. Исход битке је био изненадан и потпуни слом смелог подухвата серског деспота и српског краља, погибија и једног и другог, две најјаче личности на тадашњем Балкану и пропаст њихове војске. У новонасталој ситуацији, када је формално - правно краљ Марко остао једина крунисана глава, Србија је поново постала краљевина. Нико није ни помишљао да за врховног господара призна овог наследника "несветородне династије", па је Мрако морао да призна власт турског султана. Пространу територију Мрњавчевића поделили су међу собом српски обласни господари, а самом Марку је остала стешњена област у западној Македонији, са градом Прилепом. Погинуо је 17. маја 1395. године, а његове земље запосео је Бајазит, у чијем походу је нашао смрт.  Поред Марка, Вукашин је имао синове Андрејаша, Иваниша и Дмитра. Андрејаш се помиње као обласни господар у западној Македонији, а познато је да је ковао и свој новац. Браћа Андрејаш и Дмитар напустили су свој посед у Македонији, и прешли Угарима. Дмитар је у периоду од 1404. до 1407. године био велики жупан Жарандски и краљев кастелан у граду Вилагошу. Најмање се зна о Иванишу. Познато је само да је погинуо у бици на Саурском пољу, 1385. године. Деспотица - монахиња Јелена Јефимија, жена деспота Угљеше, остала је запамћена као прва српска књижевница. Дала је српској књижевности три песничка дела високих уметничких квалетета.

                                Родослов Мрњавчевића

Мрња, жупан у Ливну + нн супруга
=Вукашин, жупан, деспот, краљ, погинуо 26.9.1371.
=Угљеша, серски деспот, погинуо 26.9.1371.
=Јелена, умрла између 1358-64.

Вукасин + Алена (монахиња Јелисавета, монахиња Јевросима)
=Марко, краљ, погинуо 17.5.1395.
=Андријаш, умро 1399. кастелан Вилагоша, предак породице Андрашy,
=Иваниш, погинуо 1385.
=Дмитар, кастелан Дебрецина, жив још 1407. године
=Оливера,
=Рушна,
=Милица,

Угљеша + Јелена кћерка кесара Воихне (монахиња Јефимија)
=Угљеша деспотовић умро 1370-71

Јелена + Никола Радоња Бранковић
=нн кћерка умрла између 1358-64.
=нн кћерка умрла између 1358-64.

Марко + 1.Јелена, кћерка Радослава Хлапена,
+2.Теодора, жена Гргура Бранковића
+3.поново Јелена Хлапенова,
=нн син

Јелена + Ђурађ 1. Балшић

Рушна + цар Матија Кантакузен, син противцара Јована Кантакузена
=Тома
=Ирина
_________________________________________________________

Данас у Будимпести зиве потомци породице Мрњавчевић, директни по мушкој линији, (Мернанy и Андрашy), који не желе ни да чују за своје српско порекло и прошлост (славну), већ се задовољавају с' тим што се сматрају остацима старог мађарског племства.


ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.

vojislav.ananic:
           Породица Влатковић (Херцеговачки)

Више од два и по века били су присутни на историјској позорници чланови ове значајне херцеговачке породице, као господари пространих области у доњем току Неретве. Најстарији познати предак ове породице звао се Богавац и живео је почетком 14. века. Богавац је имао синове Мрдешу и Радивоја. О њима се мало зна, једино да је Радивој имао два сина, Ђурђа и Вукића. Ђурађ Радивојевић се пви пут помиње на челу ове куће око 1390. године. Због немира у Босни Ђурађ је од Дубровчана затражио "слободни лист" како би, у случају опасности, могао да се склони на њихову територију. Тада је вероватно добио и право грађанства Дубровника. Када је на власт у Босни дошао Стефан Остоја, Ђурађ је са породицом пребегао у Дубровник, али се већ следеће године помиње као господар Дријева, важног трговачког града на Неретви. Након 1409. године више нема вести о браћи Ђурдју и Вукићу. Вукић је имао сина Вука, а Ђурађ синове Павла, Николу и Влатка. Војвода Павле Ђурђевиц први пут се помиње 1415. године у вези са запленом једне млетачке лађе од стране његових људи. У сукобу са извесним Војином Срациновићем била су ухапшена браћа Павлова, Никола и Влатко. Помогли су им Дубровчани, али су овом приликом Ђурдјевићи изгубили део својих области. Током 1434. године браћа Ђурђевић и Вук Влатковић су добили градове Вратар, Нови и Крушевац, а такође им је враћена баштина коју је одузео Сандаљ Хранић. Вук, син Вукића Радивојевића није имао уских потомака. Браћа Ђурђевић живели су отприлике до 1444. године, а војвода Петар, син Павлов, умро је почетком 1452. године. Међу члановима ове породице који су са Дубровачком Републиком склопили уговор против херцега Стефана Вукчића Косаче, помињу се: војвода Иваниш, кнезеви Марко, Андрија, Зарко, Радивоје, Бартол и Тадија, синови кнеза Влатка, затим кнез Томаш, син кнеза Николе, и Павле, син војводе Петра. Чланове ове породице Дубровчани су примили у ред своје властеле и дали им у баштину једну кућу у Дубровнику. Пошто су учествовали у породичним сукобима Косача, војвода Иваниш Јурјевић и његова браћа играли су значајну улогу у подели земље која је уследила. Пошто је опет пао под херцеговачку власт, војвода Иваниш је морао да се обрати за помоћ Дубровнику, што је довело до тога да им краљ Томаш додели нове поседе али није познато где су се они налазили. Јако је тешко сазнати детаље о другим члановима ове породице као и о годинама њихове смрти. Зна се поуздано да је војвода Иваниш умро између 1482. и 1483. године. Андрија, син кнеза Влатка, закалуђерио се 1458. године и добио име Августин. Пошто је напустио манастир, 1476. године прикључио се борби која се водила у последњим остацима земље херцега Стефана. Последњих година живота је прешао на страну Турака, а помиње се да је и узео муслиманску веру. Почетком 1488. године заробљен је и заточен у угарску тврђаву Кос, где је највероватније и погубљен. Све негде до 1492. године неке од области држали су потомци породице Влатковић, ослањајући се на Угарску. То су највероватније били Зарко, Тадија и Ђурађ, њихов нећак. "Ђурађ хумски" се помиње и у једном писму из 1498. године, а претпоставља се да је он био син Андрије (Августина). Обавезе Дубровачке Републике према овој породици престале су после смрти војводе Зарка, 24. марта 1498. године. После његове смрти помињу се наследници овога војводе, али они нису имали неку значајну улогу у јавном животу.

                       Родослов Паскачића-Влатковића

Паскац, кнез + Озра,
=Влатко, севастократор 1365-1371.
=нн кћерка,

Влатко + Владислава, кћерка краља Владислава 2. и Констанце Морозини,
=Стефан,
=Угљеша, цесар,(1359-1423) господар Врања и Прешева,
=нн син,

Угљеша + Ана
=Стефан, умро око 1400.
=нн син,
=нн кћерка


ИЗВОР: http://srbija.super-forum.net/t297-rodosloviporekla-porodica-sirom-balkana.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна

[*] Претходна страна

Иди на пуну верзију