Ми знамо сасвим сигурно да постоји битна разлика између живих бића и мртвих предмета, на пример између праве руже из баште и вештачке руже из излога, или између живог јагњета и кипа јагњета, или између живог детета и лутке детета.
Свако од тих живих бића и предмета је састављено је од материје, и у томе је њихова сличност.
Но ипак , живо биће се не може свести само на материју и на процесе који су у њој. Јер кад бисмо то учинили, онда бисмо порекли сваку разлику између живог бића и мртвог предмета. А разлике ипак постоје, и то очигледне, битне и многе.
Прво, жива бића су способна да мењају свој материјални састав, узимајући нов материјал а избацујући стари (асимилација и дисимилација). А мртви предмети немају ту особину.
Друго, жива бића могу да расту изнутра по једном унапред одређеном плану који је дат (само од кога је дат!?) у клици. Мртви предмети то не могу. Они ако расту, расту нагомилавањем материј споља, као например грудва снега.
Треће, жива бића и поред све своје променљивости материјала услед асимилације и дисимилације, и поред све своје променљивости материјала облика услед растења и старења, ипак остају истоветна сама себи, то јест имају своју индивидуалност и идентитет. Неки храст у стотој години исто је биолошко биће као и она младица или жир из кога је пре 100 година изникао.
Исто тако и човек у осамдесетој години је оно биће које се пре 75 година као петогодишње дете играло у песку, иако су и у храсту и у човеку ко зна већ по кији пут измењени сви материјални делићи за то време.
Он додуше, није више исти онакав, али је исти онај који беше пре 75 година.
Четврто, жива бића могу да се размножавају, а мртви предмети не могу.
Пето, код живих бића постоји очигледна целисходност у његовом саставу. Сваки орган живог бића служи постизању извесне сврхе: очи за гледање, прсти за хватање итд. Анатомија живих бића, и поготово физиологија, су у суштини науке које нам налажу целисходност живог бића.
Шесто, жива бића имају способност осећања, а мртва материја ту способност нема.
Седмо, материје које сачињавају живо биће не само што немају међусобну тежњу за сједињењем (афинитет), него напротив по својим природним особинама оне оне теже разједињавању. Зато чим у живом бићу престане животни процес, леш трули, разлажући се на своје хемијске састојке. То значи да су материје које сачињавају живо биће натеране на јединство неком силом ван њих самих, силом самог живота.
Све су то познате истине. А пошто је тако онда живот није исто што и материја, нити исто што и хемијски процеси у материји.
У односу на саму мртву материју он је један додатак, један "плус", једна непозната нам суштина која се у овом свету пројављује кроз материју.