93. Бајчетић, Боровица/Пљевља, Јовањдан,
I2-Y3120Према предању, Бајчетићи из Пљеваљског краја припадају
роду Бајчета. У нашој књизи о Херцеговцима Иван Вукићевић је о роду Бајчета написао следеће:
Бајчете су разгранат род из Пљеваљског краја, чија је матица у Какмужима. Од Бајчета су се одвојили Чоловићи с Лончарима (и Лончаревићима), Џогази, Коруге, Гачевићи и Раилићи. Крсна слава рода је Јовањдан.
Према једном предању, у Какмуже се доселио неки Мартиновић, које је био рањен током битке на Вртијељци 1685. године. Том приликом погинуо је Бајо Пивљанин, а како је Мартиновић стално причао о свом саборцу Бају, добио је надимак Бајчета, а његови потомци презимена Бајчета и Бајчетић. Памте претке од Сава, који је рођен око 1760. године. Из Какмужа су се раселили широм Пљеваљског краја. Памти се да су у Брвеницу дошли 1870. године, у Црљенице, Љуће и Боровицу дошли су 1875. године, док су у Његовуђу у Шаранцима дошли 1875. године.
У Шљиванском су присутни најкасније од 1860. године. У Пљевљима има Бајчетића, који су познати под надимком Гркић, а доселили су се око 1878. године.
Занимљиво је да Бајчетићи из Мириловића у Билећким Рудинама такође славе Јовањдан, а према предању потичу од Мартиновића из Његуша, одакле су се доселили преко Бањана.
Упркос веома сличном предању, за Бајчетиће из Мириловића утврђено је да припадају генетичком роду Бањана (N2-FT182494). Постоји и предање према коме Бајчете, Лаловићи и Тошићи из Какмужа потичу од Миљанића из истоименог села у Бањанима, одакле су се доселили око 1660. године, међутим, судећи по резултату Лончаревића (I1-A11380), Бајчете нису генетички сродни ни Миљанићима (I1-Z63). Лаловићи и Тошићи из Пљеваљског краја још нису генетички тестирани, тако да није утврђено да ли су генетички сродни Бајчетама.
На основу предања и резултата Лончаревића из Црљеница (Пљевља) погрешно смо претпоставили да род Бајчета припада грани I1-A11380 и то је прва озбиљна грешка коју смо направили у
књизи о Херцеговцима. Око Бајчета/Бајчетића се ситуација заиста закомпликовала. Не само да Бајчетићи из Мириловића и пљеваљског краја нису један род како се сматрало пре спроведених генетичких тестова, већ ни једни од њих нису ни огранак Миљанића како је сугерисало друго предање, нити су Лончаревићи огранака пљеваљских Бајчета, што смо мислили да је неупитно. Сада су упитна и предања свих других братстава која се сматрају огранцима Бајчета: Чоловића, Џогаза/Џогазовића, Коруга/Коружића, Гачевића и Раилића.
Што се тиче резултата тестираног Бајчетића, он се од модалног хаплотипа северног карпатско-динарског огранка гране I2a разликује на већем броју маркера, а поседује две карактеристичне вредности,
DYS449=30 и
DYS549=12, као и нешто ређе вредности
DYS19=15,
DYS576=19 и
DYS635=22. Од тестираних са славом Јовањдан најближи му је хаплотип
Самопјана (Мишљен, Љубиње), са четири маркера разлике и поклапањем на маркерима и DYS19=15, DYS549=12, DYS576=19 и DYS635=22. Предање Самопјана ипак наводи да су они раније славили Ђурђевдан, па је повезивање на основу славе упитно. А ако се остави слава по страни, резултату тестираног Бајчетића најближи је модални хаплотип једног рода пореклом из Старе Ц рне Горе, означеног у бази СДНКП као „I2-Y3120, род А11“. Овај род слави Никољдан и тренутно му припадају
Милутиновић из Бошковића код Зворника и још један тестирани из Бистрице код Нове Вароши, чији је презиме за сада необјављено. Од хаплотипа тог другог тестираног резултат Бајчетића се разликује на два од 23 упоредива маркера, а поклапање са модалним хаплотипом рода постоји на свим упоредивим карактеристичним и ређим маркерима, као и на још неким мање значајним.