Могуће је али вјероватност је јако мала, јер српски етноним показује различит развој од велике већине коријена с тврдим јер,
а показује изузуетно поклапање са нпр. :
сьрпъ
полапски - sarp
лужичкосрпски - serp
пољски - sierp
источнословенски - серп
чешки - srp
српски - срп
....
Немам довољно знања да одредим колико је према законима фонетике вјероватна сродност сьрбъ са сърб и серб? Свакако, и изговор и значење ових коријена су били различити од већ у прасловенско доба
Поновићу ти још једном аргументацију зашто је облик са тврдим ЈЕР
"ъ" у етнониму
Sъrb* морао бити старији од облика са меким ЈЕР
"ь" Sьrb*:
1. Германски облици етнонима Срби из раног средњег века са вокалом "u" или "о":
Surbi (Fredegar 630/1: Dervanus dux ex gente
Surbiorum) или
Suurbi (Annales Regini Francorum 789: Sclavi cum eo, quorum vocabula sunt
Suurbi) или
Surfe,
Surpe (Alfred Veliki 872-899) итд.
Како је тврдо ЈЕР
"ъ" у ствари кратко "u" са 1/2 дужине (зато је и полуглас) и које се изговарало као међупроизвод између "о" и "u", једино објашњење би било да је српски етноним, у области око Мулде и Сале одакле је и преузет у германским изворима, гласио
Sъrb* што би и довело до германског
Surb*,
Surfe,
Surpe и сл. Са друге стране облик са меким ЈЕР
"ь" или кратко "i" са 1/2 дужине и које се изговарало као међупроизвод између "e" и "i", у облику
Sьrb* никако не би могао да произведе ове германске облике.
2. Старочешки облик
Sirbia, Sribia, Zirbia, Zribia потврђен у хроници Козме (11-12. век) са заменом
*- ъr са -
ir. Да је овде било меко ЈЕР онда би прелаз био
*- ьr у -
er па би било Serbia, а не Sirbia. Даље, овај запис у хроници Козме односио се на област насељавања староложучких Гломачана [Daliminzi / Glomaci] (област MeiЯen) и Милчана (Горња Лужица). Шта нам ово говори? Да се српски етноним, након преноса из области Мулде и Сале на друга старолужичка племена, још неко време одржао у облику
Sъrb*.
3. Паралела у потврђеној позајмици из прасловенског у прагермански:
kъrzьno (крзно) -> → Old High German:
chursina, chursinna, kursennaМеђутим, ипак бих се сложио са тобом да је овај облик
Sъrb* вероватно, негде у другој половини 2. прасловенског периода, прешао у облик
Sьrb* из кога би проистекли данашњи облици
Serb у Горњој и Доњој Лужици. Оvај прелаз
ъ->ь је познат у прасловенском.
На овом месту, ставићу све горе изнесено у временски контекст како не би упали у неке анахронизме, а погледаћемо и саме особине ЈЕР-а како би могли да изведемо још неке закључке.
Многи слависти разликују два периода у прасловенском језику:
1. период хомогености (од времена разлаза са балтословенском језичком заједницом до периода 5. до 7. в. н.е.)
2. период смањеног степена језичког јединства (од периода 5. до 7. в. н.е. до периода 10. до 11. в.)
Јасно се види да граница између ова два периода није оштра и да се уклапа у период миграција.
Појава ЈЕР-а у прасловенском коинцидира са овим прелазним преиодиом од 5. до 7. века, а има и мишљења да се њихова појава може датирати тек од 6. или 7. века. У фонетском систему прасловенског који је до тада био базиран на кратким и дугим самогласницима, појава ЈЕР-а може се чак сматрати и аномалијом, која, о концу, и није дуго трајала - најдаље до краја друге периодизације прасловенксог тј. негде до 10 или 11. в. Пред крај овог периода јавља се тенденција слабљења изговора ЈЕР-а у одређеним позицијама (важи за оба ЈЕР-а : ь и ъ ), односно јавља се додатна разлика између слабог ЈЕР и јаког ЈЕР. У јаким положајима ЈЕР је био изговаран јаче, јасније и нешто дуже, а на осталим позицијама – слабији ЈЕР краће него раније. Ово је довело до појаве тзв.
еквивалентног продужавања где се
претходно јако ЈЕР продужавало за ону дужину за коју се суседно слабо ЈЕР скраћивало, чиме се успоставила ритмичност у изговору ЈЕР-а у речи (наизменично смењивање јаких и слабих ЈЕР-а) односно појава тзв.
Хавликовог закона. Сматра се да је
дужина слабог ЈЕР у овом процесу опала до дужине 1/4 море (најмања прозодијска јединица у фонологији и метрици), односно слаби ЈЕР више није био полуглас већ четвртина гласа.
Потпуно је јасно, а на основу Фредегарове хронике и записа
Dervanus dux ex gente Surbiorum, да је већ 630. г., дакле у прелазном периоду две фазе прасловенског и у доба када почињу да се јављају ЈЕР-и, српски етноним у Старој Лужици морао да буде у облику
Sъrbь* (ако су ЈЕР-и почели да се јављају) или у облику
Sŭrbĭ* ако нема ЈЕР-а па се уместо њих јављају старије кратко ŭ и ĭ. Објашњење за прелаз
Sъrbь* у
Sьrbь* би било да се ово тврдо ЈЕР на првом слогу у
Sъrbь* налазило у слабој позицији и да је временом његова артикалуција толико ослабила да је почело да се изговара као меко ЈЕР. Ако је ово тачно, онда би се у облику
Sъrbь* морао налазити још један додатни слог на крају речи са једним полугласом који би због Хавликовог закона и ритмичности изговора ЈЕР-а довео да први ЈЕР
ъ буде у слабој позицији.
Овај додатни слог на крају би морао да садржи и сугласник "l" како би могли да објаснимо балканске најстарије облике
Србал, Србаљ, Срблин, Србли, Србљи, а да то не буде епентетско "l" које објашњава само ове облике у множини али не и облике за једнину.
