Аутор Тема: О практичној и духовној вредности родослова  (Прочитано 705 пута)

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 524
  • R1b-PF7562
О практичној и духовној вредности родослова
« послато: Октобар 30, 2021, 09:53:29 поподне »
Цитат
Десет векова српских родослова

Субота, 16.06.2012

Пошто је умро онај архонт Србин који је пребегао цару Ираклију по наследству завлада његов син а потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав и од њега Радослав и од њега Присигој и од њега Властимир…

Овако почиње најстарији писани српски родослов који је реконструисао византијски цар и историописац Константин VII Порфирогенит, у свом делу „О управљању царством”, насталом око 950. године. Једноставна рачуница каже да генеалогија прве српске владарске лозе по досељењу Срба на Балкан почиње чак пет и по векова пре појаве Стефана Немање, родоначелника наше најмоћније династије.

Али, овај родослов је само фрагмент богате презентације са изложбе „Десет векова српских родослова“ одржане у Манаковој кући, у оквиру београдске „Ноћи музеја“. Осим генеалошких таблица у разноликој ликовној опреми, за посетиоце су организоване и видео-бим презентације, а заинтересовани, попуњавајући биографски упитник, могли су да дођу до сопственог родослова.

Аутор изложбе, етнолог Мирослав Нишкановић, истраживач-сарадник Етнографског института САНУ, каже у изјави за наше новине да је култ предака код Срба одвајкада био инспирисан базичним друштвеним и егзистенцијалним разлозима.

„Свакодневни живот није се могао регулисати без родословних сазнања па је и такозвани обични свет имао дебеле разлоге да памти генерацијске хронике свог рода. У питању су крупне потребе: избегавање рођачки блиских, инцестуозних бракова, уређивање имовинских односа у родној заједници или због, што данас звучи бизарно, крвне освете како би се прецизно одредио ’крвни еквивалент’ односно круг потенцијалних ’мета’. Код овог, поданичког слоја, родословна сазнања преносила су се усмено, с колена на колено“, тумачи Нишкановић.

Родословима су претходили поменици, најчешће у склопу „божанствене литургије“, приликом набрајања умрлих предака којима се читају молитве за покој душе, на пример. Као засебна књижевна врста родослови се пишу од друге половине XIV века а у њима су приказана родна стабла Немањића, Лазаревића, Бранковића и Јакшића.

Међутим, катастарско-имовински момент родословља остаје друштвено најдоминантнији. Када краљ Стефан Дечански поклања манастиру земљу (дечанске хрисовуље), заједно с поданицима који је обрађују, он у тим даровницама, кад набраја главе кућних задруга, иде уназад до четвртог колена. Како се једна генерација (колено) рачуна у оквиру 25 година, то значи да, за решавање евентуалних власничких спорова, на располагању стоји грађа стара сто година.

Српске великашке породице, избегле пред Османлијама у суседне хришћанске земље, неговале су и „шминкале“ своје генеалошке таблице с циљем да очувају свој повлашћени друштвени статус и код нових суверена, или у случају повратка у Србију. У том времену појављују се и грбовници, али и кривотворине чији је мотив да се сопствени род ситуира што ближе врху српског престола, у његовом очекиваном обнављању.

У новије време, каже Нишкановић, аматерски истраживачи сопствених родословних таблица по правилу потичу из титоистичке номенклатуре. Најчешће, реч је о људима из репресивног апарата који су млади отишли у пензију па имају и енергије и времена, а лако долазе до издавача. Наравно, круг заинтересованих за овакве потраге много је шири и сви су они уверени да им се родослов лако може реконструисати.

Пројицирајући прошлост свог рода што је могуће више унатраг, каже наш саговорник, надобудни истраживачи воле да се укотве у црногорском и херцеговачком генеалошком миљеу где су се, због дуге очуваности традиционалних заједница (род-братство-племе), усмена генеалошка сазнања сачувала до петнаест и више колена уназад.

Међутим, преносећи своја искуства, Нишкановић каже да су, за генеалоге-ентузијасте, приоритет првог реда Косово и Метохија односно Немањићи. Кад, помоћу неких сопствених метода поставе свој род у амбијент немањићке дворске свите, у редове разних одива и великодостојника, истраживачка жеђ је утажена а пасија се гаси.

Ипак, овакве и сличне покушаје ваља разумети јер је реч о најдубљој људској потреби да, континуирајући се на родни низ, поставе свој живот као карику у ланцу смисла.

Мирослав Нишкановић, аутор књига „Српска презимена“ и „Породични корени“, у стручним круговима котира као најпосвећенији и најозбиљнији истраживач српских историјских миграција, порекла становништва и родословља. Терен на којем се далеко најбоље сналази су простори БиХ и Хрватске.

Овај Србин пореклом из Босне, рођен Далмацији, дипломирао је на београдском Филозофском факултету одакле одлази у сарајевски Земаљски музеј где учи од старих научних асова (В. Палавестре, З. Кајмаковића, П. Анђелића...). После шеснаест година, 1992, прогнан је у Београд. Његова кућна библиотека, с више од три хиљаде наслова из ускостручног домена којим се бави, била је током босанског рата конфискована и подељена научним сарадницима сарајевског Земаљског музеја, али је упорни Нишкановић успео поново да поново прикупи те књиге и пребаци их у Београд.

Милан Четник


Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/222628/Deset-vekova-sccpskih-rodoslova
« Последња измена: Новембар 03, 2021, 04:15:48 поподне Amicus »
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић