О Србству Црногораца

Порекло становништва > Црна Гора

<< < (2/221) > >>

Nebo:
Своје Србство никада нису доводили у питање ни други велики изданци Црне Горе: славни војводе и сeрдари – Марко Миљанов, Новица Церовић, Јоле Пилетић, Јанко Вукотић, Илија Пламенац, Радомир Вешовић, и други. Па и легендарни вођа Божићне побуне 1921/22, против уједињења са Србијом – бригадир Крсто Поповић, кога данас величају "дукљански" суверенисти као једног од својих историјских узора. И поред тога што је био велики петровићевац и противник династије Карађорђевић, увек свугде и доследно казивао се као Србин (тако пише и у његовом пасошу из 1929. године издатом у Белгији у време Крстова избеглиштва, у којем у рубрици националност пише "Serbe"). И краљ Никола, иако протеран из родне земље од свог незахвалног унука Александра Карађорђевића, није до смрти у изгнанству престао бити и казивати се Србином. Тако, на пример, у тексту поводом обнове Србске патриаршије 1920. године, објављеном у "Гласу Црногорца" у Француској (24. септембра 1920), иако писаном у духу озлојеђености, истиче се несумњиво Србство Црногораца, па тако, између осталог, пише и "Црна Гора као вјечно слободна српска држава"...

Француски историчар Пјер Кокел каже у свом раду "Историја Црне Горе и Босне": "Црногорци припадају великој српској раси... и они лично се сматрају најбољим Србима. Језик, употреба ћириличног писма, православна вера – исти су: физички тип не разликује се се осетно од оног становништва Србије".

Герхард Геземан, немачки слависта, пролазећи кроз Црну Гору са србијанском војском у Првом светском рату, биљежи: "У разговору с Црногорцима, и образованим и неуким, налазим зачудо мало црногорског државног осећаја и државне свести. Они су изванредно добри Срби, њихово српско национално осећање и национална свест несумњиви су... Једина разлика коју Црногорци између себе и других истичу јесте да су они бољи Срби, још бољи Срби него други..."
Ето, један Немац пре једног столећа налази да се наши ђедови и прађедови сматрају најбољим Србима од свих Срба. Па, како је за два-три паса од њих настао неки нови несрбски народ!?

У Доброти, на палати Ивановића, 1951. године дон Нико Луковић, католички свештеник, који је добро знао своје порекло па се изјашњавао као Србин, поставио је таблу са натписом где су у том дому браћа Ивановићи, од старог племенитог добротског, католичког али србског братства, указали гостопримство Његошу који им је, из захвалности, испевао пјесму "Србин Србима на части захваљује". Пре стоседамдесет година, племенити Доброћани су знали ко су и што су. Пре шездесет година је добротски католички свештеник истицао своје србско порекло. Али сада, савремени латини уклонише са табле други део, онај са песмом и Србима, те остаде владика Раде незахвални гост. Они га стимаваше, а он ни стиха...

У сваком случају, за све време постојања Црне Горе, нико није доводио у питање општепознату чињеницу да су Црногорци део Србског народа. Довољно је претрести Цетињски архив и погледати како су се, у различитим документима из периода пре настанка Краљевине СХС изјашњавали Цетињани. Нити једне друге народности осим србске ту није било. Потомци истих тих, ваљда сматрајући да су им прађедови били малоумни, данас одричу и сваку помисао на своје и Србство Црногораца уопште.

Nebo:
Истини за вољу, зачетак непријатељства Црногораца према Србијанцима потиче из периода после Првог светског рата, и за њега су у великој мери заслужни непромишљени поступци србијанске војске која је победнички ушла у Црну Гору. Подсетимо се: Црна Гора је жртвовала своју војску и своју слободу неколико година раније, након Мојковачке битке, и преживела тешке тренутке аустроугарске окупације, како би братска србијанска војска успела измаћи немачким и аустроугарским трупама које су је гониле. Као "захвалност", стигле су политичке и војне репресивне мере србијанске владе и војске током 1919. и 1920. и касније. Краљу Николи онемогућен је повратак, Црна Гора је практично анектирана од стране Србије, а србијанска војска се неретко према Црногорцима опходила као окупациона власт. Све ово, наравно, оставило је дубок траг на слободарску душу Црногораца. Али, опет, ни тада њихово Србство није довођено у питање. Јер, Србство није само држава Србија, нити краљ Александар Карађорђевић, а понајмање неколико одреда србијанске војске.

I-P109:
Evo još skromnih priloga "srBstvu" Crnogoraca...

1. Ferman Mehmed paše Sokolovića iz 1566. - 1927. povjesničar Josip Matasović objavio je "Fojničku regestu", zbirku dokumenata iz Fojničkoga samostana, a potom opet kao spomenik Srpske kraljevske akademije u Beogradu 1930. U beogradskom izdanju iz 1930. na str. 111. piše da vezir izdaje ferman da »rimski fratri po Budimu, Temišvaru i Dubrovniku i uopće od naroda hrvatskoga ne pitaju milostinju, ako taj narod spada grčkoga patrijara«.

2. Turski povjesnicar Aali, rodom iz Galipolja, koji je 30 godina u Bosni na dvoru valija boravio, pise o Bosnjacima, u prvom redu bosanskim muslimanima slijedece:
»Sto se tice plemena Hrvata, koji se pripisuje rijeci Bosni, njihov se znacaj odrazuje u veseloj naravi; oni su po Bosni poznati i po tekucoj rijeci prozvati. Dusa im je cista, a lice svijetlo; vecinom su stasiti i prostodusni; njihovi likovi kao znacajevi naginju pravednosti. Golobradi mladici i lijepi momci poznati su (na daleko) po pokrajinama radi naocitosti i ponositosti, a daroviti spisatelji kao umni i misaoni ljudi. Uzrok je ovo, sto je Bog - koji se uzvisuje i uzdize - u osmanlijskoj drzavi podigao vrijednost tomu hvaljenom narodu dostojanstvom i cast njihove srece uzvisio kao visoki uzrast i poletnu dusu, jer se medju njima nasilnika malo nalazi. Vecina onih, koji su dosli do visokih polozaja (u drzavi) odlikuje se velikodusjem to jest cascu i ponosom; malo ih je, koji su tjesnogrudni, zavidni i pohlepni. Neustrasivi su u boju i na mejdanu, a u drustvu, gdje se uziva i pije, prostodusni. Obicno su prijazni, dobrocudni i ljubazni. Osobito se odlikuje ovo odlicno pleme vanrednom ljepotom i iznimnim uzrastom... Bez sumnje Bosnjaci, koji se pribrajaju hrvatskom narodu, odlikuju se kao prosti vojnici dobrotom i poboznosti, kao age i zapovjednici obrazovanoscu i vrlinom; ako dodu do casti velikih vezira u upravi su dobrocudni, ponosni i pravedni, da ih velikasi hvale i odlicni umnici slave« (Tarihi Aali, sv. IV., knj. I., str. 12; prijevod Dr. Safetbega Basagica u Gl. Zem. Muzeja 1912., 6-7.)."

3. Hodavendija, caus bosanskog pase Sofi Mehmeda, pise god. 1589. mletackom providuru u Zadar po dva pisma turskom jazijom i bosanskom cirilicom. On sam, musliman iz Bosne, veli na kraju: »Zato mi, receni Hodavendi caus, hotismo uciniti viru od toga posla i dvoje knjige pisati turske, a dvoje horvatske rukom.« (Starine X., 14-15).

4. Vladimir Ćorović (nije izvor, već se poziva na izvor; reč je o sredini 17. veka):
Posle napada na Kotor turski zapovednici su rešili da kazne Pivljane i Nikšiće, koji su pomagali Mlečanima. U ekspediciji, kojoj se pridružio i Čelebija, učestvovalo je 10.000 vojnika. Za ta naša plemena Evlija piše, po bog zna čijim obaveštenjima, da su "ovejani Hrvati". Oni, veli, s hercegovačkim pašama "govore jedino s vrhovima od andžara", pa zbog toga "upravnik te oblasti njima nikoga ne sme da pošalje".

5. Tako je upućenijima - više u obliku anegdotskog kazivanja - poznat detalj iz svjedočenja Vatroslava Jagića o evociranju uspomena Antuna Mažuranića na to putovanje. Današnjeg čitaoca može i zabaviti Jagićev opis iz kojega se naslućuje kako Vuk u Dalmaciji traži Srbe, a Antun potvrdu da tu žive Hrvati, te kako im je Dalmatinac u Orebiću na pitanje kojim jezikom govori najprije odgovorio da govori - "naški", pa na dalje insistiranje - "slovinski" i tek na kraju - "hrvatski"!
...
Kao čovjek koji s distance i s očito široko jugoslavenski zasnovanih pozicija promatra prošle događaje, Fran je s blagonaklonim, pomalo ironičnim smiješkom doveo svoga strica zajedno s Vukom u situaciju da se suoči sa stvarnošću: za neuka i priprosta dalmatinskog seljaka njegov jezik nije bio ni hrvatski ni srpski, nego - "naški" (kao i u Jagićevu evociranju toga događaja) i taj čovjek sam o sebi nije mislio ni kao o Srbinu, ni kao o Hrvatu, on je za sebe bio - Dalmatinac.

6. Putovanje Vuka Karadžića, Lj. Gaja i A. Mažuranića Crnom Gorom:
K. [=Karadžić], Gaj i Antun Mažuranić zajedno su putovali u lipnju 1841. po Dalmaciji; na povratku svratili su se kod A. Vakanovića u Karlovcu. U spisima V. Jagića (SKZ) nalazi se zapis Jagićev o pripovijedanju Mažuranićevu o tom putu. Zapis glasi: »Putujući g. 1841. Mž. i Vuk etc Gaj po Crnoj Gori čuli su svuda da jim se odgovaralo, da govore jezikom hrvatskim — kad je Vuk budući nezadovoljan rekao, da će se niže Cetinja Srbi naći, dodju brodom na Korčulu, i opet jim se odgovorilo, da se ondje hrvatski govori. [...] (Horvat—Ravlić 1956:240)
Na to putovanje Karadžića podsjeća B. Šulek u Nevenu 1856.: da narod svoj jezik hrvatskim imenom »i u Dalmaciji zove, o tom se je g. V. K. sám uvjerio, putujuć onuda prije njekoliko godinah s g. A. M.; a da ga u zapadnoj strani Bosne i Hercegovine također hrvatskim zovu, to su nam i ovih danah vjere dostojni svjedoci zasvjedočavali.« (Šulek 1856:198.).

7. Crnogorce, kojih je bilo podosta u 19. vijeku u Carigradu posjetio je jedan dopisnik Srbobrana kako bi o njima napisao izvještaj. On ih pozdravi - "Dobro veče braćo Srbi!" - Oni mu složno odgovoriše - "Nijesmo mi Srbi, prijatelju!" - "Nego?" - uzvrati začudeno dopisnik. - "Mi smo Crnogorci." - Dopisnik je pokušao drugačije kazati, pa reče - "A kojim jezikom govorite? Valjda srpskim?" - "Ne" - odgovore mu svi. - "Nego?" - "Mi govorimo hrvatskim jezikom, ali smo Crnogorci." - Opet upita dopisnik - "Kako se zove ovdje vaš poglavica" - Oni odgovore "Hrvat-baša" .

O tom događaju piše g. Štedimlija u Obzoru od 15.01.1937 pod naslovom: "Carigradski Hrvat-baša". Gornji izvod iz tog članka i uputu na izvor se nalazi u knjizi: Vego Marko, "Povijest Humske zemlje (Hercegovine)", I. dio, tiskara Dragutin Spuller, Samobor 1937.

Crnogorska historiografija uspjela je dokumentirati sljedeće Crnogorce kao Hrvat-baše u Carigradu:

Marko Martinović (Cetinje)
Mišalj Martinović (Cetinje)
Joko Jovićević (Ceklin)
Đoko Pejović, pop (Ceklin)
Marko Vukanović (Crmnica)
Dragiša Plamenac (Crmnica)
Vuko Pejović (Ceklin)
Marko Pejović (Ceklin)
Pero Pejović (Ceklin)
Mašan Martinović (Cetinje)

8. Ima veliki broj potvrda o zamjenjivanju, od druge polovine XIX vijeka, imena Crnogorci u Srbi, ali ćemo navesti samo jedan primjer. Josip Krmpotić, hrvatski pjesnik, bio je u odredu austrijskih vojnika, kojima je komandovao Filip Vukasović, u Crnoj Gori, od marta do septembra 1788. god. Inspirisan borbom crnogorskog naroda, napisao je poemu Pjesma Crnogorcem, koju je objavio u Beču, 1789.g. Međutim, sto sedam godina docnije, u doba nabujalog srpskog nacionalizma kod pravoslavnog življa u Austro-Ugarskoj, Krmpotićeva poema je preštampana u zagrebačkom listu Srbobran (20. X 1896), pod naslovom Srpska pjesma.

9. Nikita Honijat o osvajanju Duklje od strane Stefana Nemanje:
(Car Emanuel) bijaše dočuo, da je srpski satrap (imenom Nemanja Stefan), čovjek odviše smjela i nezasitna duha(...)u želji da zavlada okolnim zemljama(...)stao zauzimati neprijeporne zemlje Hrvatske i sebi prisvajati oblast Kotor...

10. Teodor Skutariota o osvajanju Duklje od strane Stefana Nemanje:
I čuo je, da je srpski vladar Nemanja Stjepan postao drzak više nego se pristoji, da se lukavo miješa u poslove u stvari okolnih zemalja, da istorasne narode [Slavene] tlači i oružjem napada te da nastoji Hrvate sebi podvrći i skučiti pod svoju vlast oblast Kotor.

11. Nikifor Brienije (1062-1137), unuk istoimenog bizantijskog vojskovođe, muž carice Ane Komnine, pominje Dukljane: "S druge, opet, strane Hrvati Dukljani, pobunivši se, cio Ilirik zlostavljahu". Dalje kaže da bizantijski vojskovođa "povede vojsku protiv Dukljana i Hrvata".

“Kad Hrvati i Dukljani pustošahu Ilirik”, Brijenijev otac skupi vojsku po naređenju cara Mihajla VII, te je povede “na Dukljane i Hrvate”.

12. A imamo i čuveni enigmatični, a možda i nehotično najbliži mogućoj istini vizantijski navod iz istog perioda (11. vek) o "narodu Srba koji se i Hrvatima zove".

13. Iz Vukovog i Mažuranićevog putovanja po Dalmaciji 1841. godine: Fran je, pak, s pomalo ironije citirao riječi nekoga starog Crnogorca: "Istina je... mi smo Hrvati, ali smo srpske vjere, pa nam je i jezik srpski."

Nebo:
Ја реко' - човек се одјавио, коначно нашао себи право друштво на неком хрватском форуму, ал' узалуд...

Синиша Јерковић:
Мислим да се неки оквирни закључци за данашњу ситуацију са становништвом у Црној Гори могу извући на основу резултата посљедњег пописа, у три категорије: националној, вјерској и језичкој.

Говорећи само о православној популацији мислим да се могу издвојити три основне групе и њихови укупни проценти у православној популацији у Црној Гори:

Монтенегрини 40%- изјашњавају се као Црногорци, говоре црногорским језиком
Срби 40%- изјашњавају се као Срби, говоре српским језиком
Црногорци-Срби 20%- изјашњавају се као Црногорци, говоре српским језиком

Свакако је најинтересантнија, и рекао бих кључна , без обзира што је најмања, ова трећа група. То је сав онај народ код којег процес монтенегринизације није извршен до краја. С обзиром да је то процес који траје, за очекивати је да се ова трећа група, у већ поларизованом друштву и даље смањује, било да се прелива на једну или другу страну. Уједно, ова трећа група је за сад једини кохезиони фактор читаве државе Црне Горе и рекао бих фактор стабилности.

Неки други би рекли да су то они који нити смрде нит миришу, али не бих ипак то тако посматрао, јер су алтернативе крајње песимистичне.

Занимљив је и територијални распоред ове три групе.

Монтенегрини су доминантни у Катунској нахији и Црмници.
Срби у Боки,Грбљу, Пиви, Васојевићима, Пљевљима, Кучима, Полимљу.
Црногорци-Срби испуњавају међупростор: Никшић, Дробњаке, Бањане, Паштровиће, Пипере, Бјелопавлиће, Братоножиће Колашин, Мојковац.

Наравно ово је само најгрубља подјела која показује основну слику.

Као што се види ситуација што се тиче православног народа у Црној Гори је подијељена у односу пола-пола. Са католичким и муслиманским становништвом Монтенегрини свакако имају превагу да доносе рјешења супротно вољи Срба у Црној Гори.

Такође, мислим да су Монтенегрини неповратно изгубљени за српски национални корпус.

Навигација