Ево једна изворна прича коју је снимио Драго Чупић, и забиљежио у својој докторској дисертацији "Говор Бјелопавлића" из 1975 године. Причу је испричао Филип Брајовић, стар 84 године, 1974 године.
Бијели Павле је син Леке Дукађинца, војводе Леке. Ја знам
од мене колико је тија пасова. Није то тако премлого. На пример, ја
сам Јанков, Јанко е Лукин, Лука Мушикин, Мушика Јакб(в)ов, Јаков
Радоњин, Радоња Томашев, Томаш Мирков, Мирко Радоса(в)ов, Ра
досав Брајов, Брајо Ђурђев, Ђурђе Павков, Павко Митров, Митар
Павлов, Павле Лекин.
-
Павле е доша, наиприје е доша у Паштројевиће. Ово сад мало
опширније. Наистари брат биио је Гаврило, Гаш. Он, Павле, је има
још три брата. Један је оста у Призрен. Заробили су га Турци и његова
породица, кажу, и данас слави свету Петку. А ондар, Синиша и Бошко
— два брата Павлова са Павлом — они су сашли право и како су од
најезде Турака бјежали преко Албаније, дошли су у Паштројевиће,
кад је било под Балшићима у то доба. Дошли су тамо. И они су били
донијели неки закон Лекин, чудновати закон. Та е закон биио чувени
Леке капетана закон. У та е закон било нешто сасвијем чудновато.
Неки од пријетеља из Дубровника иe молиио да му га пошаљу. И они
су га тамо послали и више га ника(д) нијесу враћали. Они су га тражили
— тамо је оста...
Ови брат Павлов из Паштројевића, Бошко, се изгубио некуђ,
не зна се куђ. А они у Призрен се потурчио, изгледа.
А ови Синиша, како изгледа, прича се да и данас посто и кулина
његова тамо, у Паштројевиће, и да се негђе размлбжиио, ко ти зна
ђе се раселиио. А Павле је тога пута побљега у Зету. Изгубиио се из
Паштројевића и побљега у Зету. Тога су пута командовали Зетом
Лужани... То су били староčедиоци, ја не бих мога казат тачно, али
су били Словени, и то добри Словени у то доба...
И кад је доша Павле, они су га поцењивали. Нијесу га никако
признавали да е то син Лекин, да је о те породице него су га презирали
и сматрали га, како ћу да кажем, ка каквога лупежа и пјачкаша од
Колашина, мислили су да е од Колашина или Бијелога Поља. И тако
га они презирали... Једном приликом је доша код Мале цркве у Јеленак,
тун, то се налазило код манастира Ждребаника. Наљегла е краљица
Јелена, света Јелена, тудије(н). И свратила е, то е биио тога пута сабор
Лужана, неки скуп већи, ка “во ка се купи на панађур негђе велики
данас. Скупили су се тун, имала је велика група људи. Наишла иe
ова, како ти реко, света краљица покраи њи и назвала и(м) добар дан.
И ондар тражила од њи да бј даду једнога пратиоца да иде за Оногош,
данашњи Нишић. Они су рекли: „Нека те испрати ови Ликогаћа”...
И они су кренули да иду пут Нишића и ка су наишли преко те Вучице,
она је рекла: „Што је ово нека вучја гора”. Отаде се зове Вучица.
И онда, потље ка су дошли на Планиницу, на Повију, ту има једна
вода, фина вода. „Баш вода”, рекла краљица. И отаде се зове Башина
вода. И она је тун тражила од њега да бј каже зашто га зову Ликогаћа.
Он бј је све исприча — како е, што је било ш њим, како га поцењују,
како су га презирали, и све то, како нијесу вјеровали од кбга је он.
И све бј је исприча ко је и што иe. „Е, ајде”, вели, „кад се вратио,
дабогда међу њима наша крвави нож”... Тако стои у предање. То
нигђе не пише, али стои у предање тако. А за ово осталб све има да
пише. Наљега иe, бајаги, зец тудије између њи. И они, неки да убију
онога зеца — уби некога од њи. Те они један другога, — они да освети
онога, они онога, било је крваво. И данас се зове Крвавче то мјесто
кудице су се они тукли тога пута. То је горе, више Јеленка, одма у једну
страну...
Тако се Павле уселиио горе у “ну страну, у“ ну пећину, видиш.
Ожениио се и од њега је нарасло, ево, четири баталеона, сви Бјело
павлићи... Нијесам чуо да се Павле био оженио шћером Бана Лужанина. . .
Буба је биио брат Митров. Он је има само једнога сина. Та син
је некако тешко проша, мучно. За њим је била кћер Ивана Црнојевића.
Од њега су само Вражегрмци и Мартинићи. А ово осталб је све од
Митра, сви Бјелопавлићи други. Он како иe биио изиша на Баново
Гостиље, тамо ђе биио бан, Буба тражиио воде да пице, а бан река:
„Ето ти онамо, на нб корито, тамо ђе пију говеда и свиње”. Онамо,
вели, нека пице. И он се тим увриједиио, било му е тешко. Кад је
доша кот куће, — једнога слугу те има и сина једнога, пошљи и да
бану направе неку пакбс. Ови слуга што је биио код Бубе биио иe истом
код бана ранице, па он познава све његове ствари. Пођи са сином Бу
бинијем заједно тамо на Гостиље, и он виђи да бан спава у уљаник
код чела. Узми некакав предмет, некакав ћурек гвоздени, удари га
у врглаве, грома није чуо. Убије га на мртво. И онда кад је доша
овамо код Бубе, Буби било криво и жа. Каже: „Нијесам ја то река
да га убицете, без да му неку пакбс направите” и проклео овога:
„Ајде, дабогда се не млбжио”. И од овога данас нема двице-три куће, у
Жупу су.
E, тако ти је то. То е све што сам ти ја мога рећ о њима.
(Филип Брајовић, Слатина—Поткрај, 84, магн. снимак, 1974