Аутор Тема: Стара Србија-Срби и Албанци  (Прочитано 83174 пута)

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1354
  • I2-PH908-Z16983>A493>A8741* (Никољдан, Панчево)
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #300 послато: Август 25, 2017, 02:07:44 пре подне »

Ово је реална оцена тога времена и смене становништва.

Ја не могу да разумем једну ствар. Кад је вио велики турски рат и велика сеоба Срба, дошло је до великих миграција. Срби су отишли преко Дунава и Саве а на њихово место су дошли из Малесије Малисори и делом Брђани мирно и никога нису протеривали јер је скоро све било пусто.

И онда на основу тога што су ту некада живели Срби неко каже да те Албанце треба протерати.

Шта би сте ви урадили да Мађарска који случајем уради исто са Војводином.
Следи епархија Сремска.
Манастир Ђипша  се налази на западном огранку јужног обронка Фрушке Горе у близини села Визић. Манастирска црква посвећена је св. Николи. Предање каже да је Ђипшу сазидао деспот Јован Бранковић крајем 15. века.
Манастир Бешеново основао је српски краљ Драгутин крајем XIII века. Посвећен је св. арханђелима Михаилу и Гаврилу (8/21. новембар). Други подаци о оснивању доводе се у везу са половином XV века, кад се помиње 1467, записана на зиду као година осликавања манастирске цркве. Но, први сигуран податак о постојању манастира налази се у најстаријем турском попису Срема (1546), као и касније током XVI века.
Манатир Велика Ремета коју је по предању  основао краљ Драгутин када је у лову пао са коња и остао трајно хром и предао власт свом брату Милутину. Према званичним подацима Велика Ремета се први пут помиње 1562. Постоји и један писани податак из 1509. да је изасланик-калуђер деспотице Ангелине Бранковић долазио у манастир посвећен светом Димитрију (манастир Велика Ремета је посвећен овом светитељу).
Манастир Раваница-Врдник -Стара црква манастира Врдника сазидана је пре турске власти у Срему и била је посвећена Светом Јовану Крститељу.У турским документима из 1566-69. године постоје подаци који говоре о овом манастиру. Први поуздан податак о овом манастиру потиче из 1589. године; тада је у њему писан један минеј.
Манастир Гргетег за који као и код већине манастира не зна се поуздано ко је био градитељ манастира Гргетег као што није познато ни време његове изградње. Легенда тврди да је овај манастир подигао деспот Вук Гргуревић (Змај Огњени) не би ли сместио свога слепог оца Гргура Бранковића, слепог хиландарског монаха Германа. Наводи се чак и 1471. година као година његовог подизања. Но, како је Гргур Бранковић умро 1459. године то се ова прича одувек сматрала само легендом. Претпоставља се да је манастир саграђен између 1459. (пад Деспотовине), али пре турског освајања Срема (1521. године).
Манастир Крушедол је после смрти свог супруга, деспотица Ангелина, која је једно време боравила на Западу, стиже 1487. године у Срем. Са собом доноси и мошти свог супруга Стефана Слепог. Од угледне Србске породице Јакшић добија земљиште на коме подиже женски манастир данас сеоска црква посвећена Сретењу Господњем, у самом месту Крушедолу – а њен син владика Максим (у световном животу деспот Ђорђе Бранковић), уз материјалну помоћ свог рођака влашког војводе Јована Њагоја, подиже мушки манастир Крушедол. Помоћ Бранковићима пружа и велики руски кнез Василије, који је био у сродству са Јакшићима.
Манастир Крушедол настао је у времену од 1509. до 1514. године. У својој задужбини су живели, а и умрли: владика Максим 1516, а Ангелина 1520. године.
Манастир Кувеждин према легенди, основао га је 1520. последњи српски деспот Стефан Штиљановић. Први пут се помиње у турском дефтеру из 1566–7. као „манастир свети Сава, друго име Кувеждин близу села Ванђинца”.
Манастир Мала Ремета се први пут помиње 1588. године у турском попису се наводи манастирско имање и чини се да оно није било мало.

Рацко Панчево 1764- Опово (1765-1790)- Црепаја (1790-1912)-Панчево

BigY DNK: Максим Животин Панчевац (1735-1784), Живота Поповић 1710-? : I2 PH908>Z16983>A493>A8741*

Мтднк : Јовановић-Бећаров Софија, Војка, Никољдан (1896): U5b1b1-b*

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1354
  • I2-PH908-Z16983>A493>A8741* (Никољдан, Панчево)
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #301 послато: Август 25, 2017, 02:10:16 пре подне »

Ово је реална оцена тога времена и смене становништва.

Ја не могу да разумем једну ствар. Кад је вио велики турски рат и велика сеоба Срба, дошло је до великих миграција. Срби су отишли преко Дунава и Саве а на њихово место су дошли из Малесије Малисори и делом Брђани мирно и никога нису протеривали јер је скоро све било пусто.

И онда на основу тога што су ту некада живели Срби неко каже да те Албанце треба протерати.

Шта би сте ви урадили да Мађарска који случајем уради исто са Војводином.
Манастир Ново Хопово где је први писани помен манастира из 1451. године. Садашња црква подигнута је 1575-1576. године.
Манастир Петковицу је по предању основала удовица Стефана Штиљановића, деспотица Јелена у првој четвртини 16. века. Први поуздани подаци потичу из 1566-1567.. Црква је до данас задржала првобитни изглед, једино је дрвени звоник у другој половини 18. века замењен зиданим. Црква је украшена фрескама које су сликане 1588. године.
Манастир Привина Глава за чије име опат Бонини (1702) наводи једну веома интересантну легенду: „Старији људи из овог места причају да су чули да је деспот Србије Вук Бранковић дао не малу суму новца за градњу ове цркве и манастира. Требало је да буде главни у Срему, којим је тада Бранковић владао, будући да је био православни и он, и његови претходници, и наследници. Пошто су градитељи с новцем побегли, лопови су их на нареченом месту убили. По томе је место названо Привина Глава, тј. пребијена глава“. Данас се мисли да је манастир саграђен током XV века, а (као и већина фрушкогорских манастира) и овај се везује за породицу Бранковић. Таква верзија о настанку манастира има далеко више вероватноће него она да је његов оснивач властелин Приба, тим више што је околина где се налази манастир некада припадала припадницима породице Бранковић. Ту су деспоти Вук Гргуревић (Змај Огњени Вук), а касније Ђорђе и Јован Бранковић држали тврђаву у Беркасову (која је тек километар или два удаљена од данашњег манастира) и из ње полазили у безбројне патроле пазећи на турске провале. Стога и вероватноћа да су Бранковићи пожелели да у близини утврђења имају манастир. Манастир са црквом посвећен је архистратизима Михаилу и Гаврилу. На посредан начин то потврђује и стара рукописна књига „Минхенски псалтир“ у коме се налази белешка да је ова књига писана у Цариграду и у Светој Гори, а да је припадала Георгију, старом српском деспоту. То би требало да значи да је књига била власништво деспота Ђурђа Бранковића, а да ју је касније вероватно неко од припадника ове породице коме је књига припала након деспотове смрти (Вук Гргуревић, Ђорђе или Јован Бранковић) поклонио манастиру.Манастир Привина Глава (у 12. веку основао га властелин Прива а крајем 15. века обновио деспот српски Јован Бранковић).
Манастир Раковац на основу легенде сачуване у једном старом спису, Раковац је основао крајем 15. века Рака Милошевић, велики коморник деспота Јована Бранковића. По њему је манастир и добио име. Црква манастира Раковца сазидана је можда 1533. године, и она је била једна од најлепших које су код нас подигнуте у 16. веку. Још два непотврђена податка помињу овај фрушкогорски манастир 1533. и 1541. године.
Манастир Старо Хопово  је подигнуто између 1496. и 1520. године од стране деспота Ђорђа Бранковића (Максима).
Манастир Фенек према народном предању манастир је саграђан у другој половини 15. века а основали су га Стефан и Ангелина Бранковић. Први писани запис о манастиру налази се у минеју јеромонаха Захарија из 1563.
Манастир Шишатовац према Завештателном свитку, чуваном до Другог светског рата у манастиру, основао га је 1520. жички игуман Теофил са монасима Иларионом и Висарионом на месту мале цркве Св. Николе, зване Реметска. Први писани помен о Шишатовцу, под именом Ремета, потиче из 1545.

Епархија Бачка.
Манастир Бођани са црквом Ваведања Пресвете Богородице подигнут је 1478.године али како је доста пута спаљиван може се рећи да је са радовима завршено чак 250 година касније 1722.године.
Манастир Ковиљ са црквом Светих Арангела Михаила и Гаврила који је подигао Свети Сава у 14.веку.

Дакле,манастири у овом случају су неми сведоци доминације нашег народа на овим просторима кроз векове пре Велике Сеобе 1690.године,јер по неком здравом разуму није логично да су дизани у срединама у којима су доминирали Мађари,осим ако они нису били православне вероисповести што сложићеш се самном није случај.

Рацко Панчево 1764- Опово (1765-1790)- Црепаја (1790-1912)-Панчево

BigY DNK: Максим Животин Панчевац (1735-1784), Живота Поповић 1710-? : I2 PH908>Z16983>A493>A8741*

Мтднк : Јовановић-Бећаров Софија, Војка, Никољдан (1896): U5b1b1-b*

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1354
  • I2-PH908-Z16983>A493>A8741* (Никољдан, Панчево)
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #302 послато: Август 25, 2017, 02:12:41 пре подне »

Ово је реална оцена тога времена и смене становништва.

Ја не могу да разумем једну ствар. Кад је вио велики турски рат и велика сеоба Срба, дошло је до великих миграција. Срби су отишли преко Дунава и Саве а на њихово место су дошли из Малесије Малисори и делом Брђани мирно и никога нису протеривали јер је скоро све било пусто.

И онда на основу тога што су ту некада живели Срби неко каже да те Албанце треба протерати.

Шта би сте ви урадили да Мађарска који случајем уради исто са Војводином.
Друга ствар ,треба знати где су се Срби настањивали после Велике Сеобе 1690.године.Одговор твој или било чији да је то била територија данашње Војводине је апсурдна из разлога што су територије јужно од Арада ,где је у то време била позната Потисо-Поморишка граница ,биле под Турском управом и тек после Другог Аустријско-Турског рата 1718.године су ослобођене.
Према томе ,у односу на матичне територије са којих су се исељавали ,Срби из Црне Горе,Далмације,Херцеговине,Босне тачније западних србских крајева одлазили су углавом северније ,ка срцу данашње Мађарске и насељавали Будим,Пешту,Сентандреју,Коморон,Острогон.Срби из југоисточних крајева,Старе Србије,Косова и Метохије и Поморавља су се преко Баната,заједно са банатским и сремским Србима исељавали ка Ердељу.Такав је случај највероватније био и са мојом породицом.Срби су бежали у страху од одмазде јер је велики број њих учествовао на страни Аустрије у дејствима против Турака и није логично да бежећи са јужних и југоисточних србских територија под Турцима,прешавши стотине километара ,населе северну србску територију у данашњој Војводини такође под Турцима. Из овога се може закључити да је Ердељ и велики део данашње северозападне и западне Румуније био пренасељен Србима,с тим што ћу ти скренути пажњу на устанак Срба у Банату 1594.године који је управо букнуо у Панчеву,Вршцу,Темишвару и другим деловима Ердеља у којима су управо и била почетна ратна дејства ,такође је та територија код великог броја картографа у 16. и 15.веку представљана као Расциа,дакле доста пре Велике Сеобе 1690.године јер је Ердељ превасходно насељен Србима из Шумадије и Поморавља што ће рећи  да је и тај део територије био насељен Србима,стотинама година пре Велике Сеобе.Оно што је даље било је да како се граница према Турској померала јужније,тако се и србско становништво у форми граничара и ратара илити популарно паора померало јужније.
Поморишка војна граница је изгубила значај 1718.године а дефинитивно је укинута тек 1753.године када је на место србског становништва у Араду,Темишвару и околини довођено немачко и превасходно румунско становништво.Један део Срба отишао је за Руско царство и тамо основао покрајине Новосербију и Славеносербиију ,а други део (моји преци примера ради) се преместио јужније и обновио многа опустошена места и пустаре коју су њихови дедови управо 1690.године напустили. У тим пустарама и насељима никад није било лако живети јер су то била мочварна подручја и много народа је помрло од маларије и туберкулозе,пример за то су 3 покушаја досељавања Немаца од 1720.године навише ,где су успеси остварени тек око 1760.године.Ту је симпатичан покушај колонизације и пример насеља поред Зрењанина које се некада за време свог кратког постојања називало Нова Барселона јер је била насељена Шпанцима досељеним из Барселоне,а оно што им се догодило је да је од око 1000 породица преживело тек нешто мање од стотинак управо због лошх услова живота.Према томе оно што хоћу да ти кажем,нисмо ми дошли у домове протераних и одбеглих Мађара као ви што сте дошли на територију и у домове протераних Срба већ су ови крајеви били углавном пуста мочварна места,а крајеви у којима је текао живот и где су живели људи углавном су били насељени Србима.
Рацко Панчево 1764- Опово (1765-1790)- Црепаја (1790-1912)-Панчево

BigY DNK: Максим Животин Панчевац (1735-1784), Живота Поповић 1710-? : I2 PH908>Z16983>A493>A8741*

Мтднк : Јовановић-Бећаров Софија, Војка, Никољдан (1896): U5b1b1-b*

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1354
  • I2-PH908-Z16983>A493>A8741* (Никољдан, Панчево)
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #303 послато: Август 25, 2017, 02:13:48 пре подне »

Ово је реална оцена тога времена и смене становништва.

Ја не могу да разумем једну ствар. Кад је вио велики турски рат и велика сеоба Срба, дошло је до великих миграција. Срби су отишли преко Дунава и Саве а на њихово место су дошли из Малесије Малисори и делом Брђани мирно и никога нису протеривали јер је скоро све било пусто.

И онда на основу тога што су ту некада живели Срби неко каже да те Албанце треба протерати.

Шта би сте ви урадили да Мађарска који случајем уради исто са Војводином.
Такође оно што никада не може бити заједничко Косову и Метохији и данашњој Војводини је чињеница да су Срби у више наврата као граничари сачували Аустрију и Европу од Турака,док су се Албанци на Космету напросто досељавали и уз промену вере тежили ка бољим положајима и побољшању услова живота.Према томе Срби су својом крвљу итекако платили боравак и постојање на просторима данашње Војводине,да не причам о томе да су од Ракоцијевог устанка па до Србско-Мађарског рата 1848.године у више наврата ратовали против Мађара.И управо након стварања Србског Војводства на челу са Стеваном Шупљикцем су Мађари масовно насељивани у јужне крајеве Баната ради стварања тампон зоне и одсецања од Кнежевине Србије која је итекако помогла своју браћу преко Дунава у борби против Мађара 1848.године.
Што се тиче саме Кнежевине Србије као матице,звезде водиље,тачке ослонца и наде свих Срба где год били, од своје самосталности није водила офанзивне (против Бугарске 1878.године и Турске Први Балкански рат) ратове уперене против Аустро-Угарске.Не знам ево,ти ми реци да нисмо као победници у Великом рату са Пировом победом од 28,7 % људских губитака требали Мађарима да дамо и данашњу Војводину а можда и Мачву и Шумадију пошто су им се ти крајеви вероватно свидели током боравка и клања невиног народа? Дакле по мени свако право на данашњу Војводину полажу једино Срби.

И да завршавам полако,по речима патријарха србског Иринеја у турским пописима Косова и Метохије са краја 15. (можда и 16.века слагаћу те) било је преко 16900 србских кућа и само 79 ако се добро сећам арбанашких (ево нека буде и 100 да не грешим душу). На крају крајева сами манастири на Космету,иако многи попаљени кроз векове а богами и од деведесетих до данас говоре ко је ту колико времена.Нико не прича о егзодусу и протеривању твог народа нити се генерализује било шта али ово што причаш као о некаквој природној тенденцији исељавања једног и насељавања другог народа уз вечито прекрајање граница као легитимно право ти је као кад би Турци у Немачкој на територији где су статистички бројнији од самих Немаца тражили одцепљење и приде насилно протерали остатак немачког становништва,па ти реци да није исто поређење.Е ако је то теби нормално и ако се за такве ствари залажеш онда немам шта више да ти кажем.

За крај приче одговорићу ти на питање о томе шта би ми радили кад би Мађари тражили Војводину.То је потпуно бесмислена прича из самих горе наведених разлога.Данас је суживот у Војводини итекако могућ,макар у местима где је доминантан србски народ (а итекако је доминантан на простору целе Војводине са преко 70 %),нити гледамо које је ко вере ,нити нације,треба бити човек ако мене питаш.Са друге стране кроз историју смо се борили са многима и као што вероватно знаш изборили,наравно губили смо и побеђивали али на крају ћу ти рећи да и даље стојимо ту, где не знам ни један народ који би  могао да поднесе такве жртве а да и даље пркосно стоји.То ти је мој одговор на питање. :)
« Последња измена: Август 25, 2017, 02:19:49 пре подне Делија »
Рацко Панчево 1764- Опово (1765-1790)- Црепаја (1790-1912)-Панчево

BigY DNK: Максим Животин Панчевац (1735-1784), Живота Поповић 1710-? : I2 PH908>Z16983>A493>A8741*

Мтднк : Јовановић-Бећаров Софија, Војка, Никољдан (1896): U5b1b1-b*

Ван мреже Sergio

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1849
  • Y-DNA: I2-PH908>Y81557 | mtDNA: K1a-C150T
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #304 послато: Август 25, 2017, 10:19:49 пре подне »
Неспорно је да Срби дуго живе на територији данашње Војводине. Мада прави демогравски бум креће тек у новије време. Пре Првог светског рата број Срба највероватије није прелазио једну трећину. Захваљујући разним колонизацијама после оба светска рата, протеривању Подунавских Шваба после Другог светског рата и масовном одласку младих Мађара трбухом за крухом пут западне Европе (због добијене "карте за бекство" зване мађарски пасош), удео нас Срба скаче на данашњих 66.76% (по званичном  попису из 2011. године ). Историјски гледано, ово је највећи удео Срба од како се мери званична статистика. Управо сам ја један од потомака горе поменутих колониста. Нпр. 75% мојих скорашњих предака вуче корене из динарског појаса (мислим на планине), али сам ја рођен у Панонској равници сплетом разних историјско-миграционих околности. Увек ме је фасцинирала та чињеница. :)

Да цитирам предикцију за попис 2021. године:

"According to the 2011 census, the average age of the population of the province was 41.8. Ever since 1989, Vojvodina recorded negative natural growth, including all the ethnic groups. Despite that, number of ethnic Serbs in the province is increasing due to the constant immigration of Serbs from other parts of Serbia as well as Serbs from Republika Srpska and parts of Croatia neighboring Serbia. It is expected that by 2021 census, Serbs become relative majority in Bečej and Čoka municipalities as well as in the city of Subotica itself."
« Последња измена: Август 25, 2017, 10:27:44 пре подне Sergio »

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #305 послато: Август 25, 2017, 10:20:45 пре подне »
У следећим објавама ћу се позабавити ширењем Арбанаса на простору Космета и Македоније, али и данашње Топлице, Јабланице и њима блиских крајева, од краја 17. до половине 19. века. Највећим делом користим податке из рада Димитрија Богдановића "Књига о Косову", а где је потребно ћу наводити и литературу коју је користио. Почео бих са улогом односно дугорочним планом Католичке цркве (највећим делом Конгрегације за пропаганду вере) о насељавању католичких Арбанаса на простору Старе Србије, са тежњом померања конфесионалне слике те области од претежно православне до претежно католичке:

"Драгоцено сведочанство о збивањима и демографским променама у читавој српско—албанској контактној зони од Скадра до Призрена садрже извештаји католичких мисионара Конгрегације за пропаганду вере, као и латинских бискупа и надбискупа који су се старали о католицима српске и албанске народности на том подручју. Пажњу католичке цркве и Венеције привлаче ове области нарочито због могућности да се ослободилачки покрети, побуне и устанци искористе у плановима крсташког рата против Турака, али Римска курија има при томе још један циљ: да слабљење православне цркве међу Јужним Словенима искористи за јачање свога утицаја, за своју „мисију“ у Србији, Македонији и Бутарској, дакле на терену постојећих /Пећ, Охрид/ или бивших /Трново/ аугокефалних цркава. Продор латинске мисије, подстакнуте и новом организацијом у Риму /Congregatio de propaganda fide, основана 1622/, ишао је из скадарског приморја и залеђа, где се латинска црквена организација одржавала међу Албанцима још од средњег века, правцем старога „зетског пута“ у Србију, заправо на Косово и у северну Македонију, а одатле у западну Бугарску, где је у Чипровцу стекла важно упориште. Очигледно је, према томе, да је у пропаганди католицизма римска Конгрегација видела у католичким Албанцима важан оспонац; албански католици су управо она нит која повезује делатност Конгрегације у централном Балкану. С друге стране, највећа је препрека ширењу католицизма на Балканском полуострву српска православна црква, поготову од 1557, као обновљена пећка патријаршија са пространом територијом, која је једним делом покривала и старе католичке земље на западу noлуострва и у Панонској низији. Слабљење српске православне цркве, па и српског народа, уколико се није дао асимиловати у верском погледу, било је, према томе, од прворазредног интереса за остваривање далекосежног и дугорочног програма католичке цркве на подручју јужнословенског источног православља. То се могло видети и у питањима сарадње албанских католика са православним Србима у борби против Турака: католичка мисија подржавала je oвe акције само када је у њиховој перспективи видела непосредно снажење или чак закорачивање католичке Аустрије на терен православног Балкана, и само у очекивању уније са српском православном црквом. Ако тога није било, она је одвраћала Албанце од заједничких акција. Тако је барски надбискуп Змајевић током лета 1711. године одвратио католичке Клименте од сарадње с црногорским устаницима, зато што су „шизматици већи противници католичкој вери од самих Турака". На терену Старе Србије и Македоније католичка пропаганда је настојала да сачува стара католичка /српска и албанска/ језгра, да прати нове скупине досељених католика и обезбеди их од исламизације, да стабилизује црквену организацију, при чему су од највећег значаја били управо албански мисионарски пунктови у Призрену, Ђаковици и Скопљу: све ове пунктове већ од XVII века држе Албанци. У веома далекој, али за Римску курију већ тада сагледивој перспективи, стварала се основа за албанизацију, и, преко ове, латинизацију централног балканског простора, разуме се под условом да се католички Албанци сачувају од масовне исламизације." (Наведено дело, стр. 85-86)

Ове податке Богдановић је црпео из дела Ј. Радонића: "Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XVII века", Београд 1950, али такође препоручује и дело М. Јачова: "Списи тајног ватиканског архива XVI-XVIII века", Београд 1983.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #306 послато: Август 25, 2017, 10:48:26 пре подне »
Настављам са извештајем Вићентија Вицка Змајевића, барског надбискупа (1670-1745):

"Надбискуп барски Вићентије—Вицко Змајевић /1670–1745/, именован 1701. године за надбискупа барског, примаса Србије и апостолског визитатора за Србију, Албанију, Македонију и Бугарску, нарочито је у том погледу важан извор; чак и после премештања на задарску надбискупију он задржава функцију визитатора за турски Балкан /1713/.Његовим настојањем населило се 1726–1733 у непосредној близини Задра више од 500 албанских избеглица из Скадарске крајине, основавши село Арбанаси У извештају од 1707. године он Србијом назива земљу у којој су следећи градови: Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен и Пећ, односно тврђаве Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковица и Нови Пазар. И за Змајевића, као и за Биција, стотину година пре тога, граница између Србије и Албаније иде реком Дримом, тако да на албанској територији остају дијецезе Драча, Љеша и Cane. Cитyaција косовско–метохијског подручја, по Змајевићу, одражава у извесној мери почетни талас албанске колонизације и исламизације. Ђаковица је већ угледни муслимански центар, у коме је и даље католичка мисија, али са мало верника-свега 446. Овај град је био веома поштован код Турака, јер је увек давао знатне људе за управу отоманских провинција, каже Змајевић. Околина Ђаковице је сада албанска /1638 — искључиво Срби; 1683 – „дивљи“ Албанци/, јер су овде Турци населили брђане Албанце, да не би имали прилику за пљачку и да населе земљу „која је била разорена у рату". При томе су многи досељени Албанци овде примили ислам. Није боље ни y читавом Хасу, испод Паштрика, где је 411 католика, док je y Призрену и околним селима само 262 католика. У Пећи и околини има већ албанских колонија, али се број католика брзо смањује: у самој Пећи има само 11 католичких кућа са 33 душе /значи, са мањим просеком становника по дому!/. Околна села, међутим, чувају и у извештају Вицка Змајевића своју словенску номенклатуру. Змајевић опширно говори и о насилној колонизацији Пештера, 1702, где су Турци населили већи број Климената из Малесије односно из Пилота; Клименти се и сами опиру овој колонизацији. Једну другу грану Климената, избеглих у Срем 1737. године у броју од преко 200 домова /никако не више од 1000 душа/, прати потоњи скопски надбискуп, Албанац, Матија Масарек /1758—1807/. Албански емигранти настоје да се врате, али се њихов повратак у крајеве под турском влашћу завршавао трагично: Масарек их је виђао у Приштини набијене на колац. Он евидентира албанско насељавање око Јањева 1768: недавно се ту населило 100 албанских породица, каже он, „поносних, крволочних и разбојничких више него друге, а тврдих y вери".Ј. Радонић, Римска курија. 565–566. Масареков коментар је веома неповољан за Албанце, иначе његове сународнике. Он каже да је тих тридесетак кућа побегло из „ћесаревине" зато што „онде нису могли да краду и отимају и што нису могли, како они кажу, подносити батине од Немаца". О сталној колонизацији Албанаца по Србији Масарек говори и у извештајима 1760, 1764, 1772, 1800. године. Пошто је Србија врло
плодна земља, покушава да објасни ову појаву надбискуп Масарек, стално је насељавају многе католичке албанске породице из планинских крајева. Потурчене, оне постају највећи непријатељи хришћанског становништва, па и својих
сународника: управо католички Албанци највише од њих страдају, тако да је то један од разлога што је број католика у Србији тако нагло опао.
Крај свега тога, католички Албанци су остали још увек значајан фактор у северној Албанији и у околини Пећи, Ђаковице и Призрена, тако да је мисионар у Пећи, Скадранин дон Јован Погореци, био секретар пећког паше за преписку с католичким Албанцима. Приликом своје канонске визитације 1764. Матија Масарек у околини Ђаковице види свеже колоније Албанаца католика, који су због глади напустили своје врлети и населили се у питомој Метохији. Године 1767. /годину дана после укидања пећке патријаршије, исте године када је укинута охридска архиепископија/ Масарек примећује да се „за последњих двадесет година Србија потпуно изменила". Раније је у свим србијанским варошима било мало Турака, који су били питомији, а у селима били су православни и католици. Сада, пак, вароши су препуне, по речима Масарека, Македонаца или мухамеданских Арбанаса, а у селима се ретко виде православни и католици, јер су се разбежали по Немачкој, Софији, Влашкој и другде. Данас, наставља надбискуп 1767, сваки је закутак препун „проклетих потурчених Арбанаса, разбојника и убица, који се међу собом крваве и католицима чине насиља"; он страхује да ће се и оно мало преосталих католика растурити на све стране. Није давно, каже, како су Арбанаси ради пљачке побили више од 30 католика. „Чак и Турци прибојавају их се, јер они никога не штеде, тражећи крв за крв". Пет година касније, 1772, Масарек ипак констатује да без обзира на то што и православни страдају, и што их је много истребљено, „још их је увек врло много". (Наведено дело, стр. 89-91)

Ова последња реченица јасно показује нетачност тезе о потпуној опустелости Старе Србије коју су онда Албанци мирно
 и без насиља населили. Такође се види да муслимански и католички Албанци нису одувек живели у љубави и слози.
« Последња измена: Август 25, 2017, 11:41:48 пре подне НиколаВук »
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #307 послато: Август 25, 2017, 11:24:19 пре подне »
Даље, о карактеру албанске колонизације Старе Србије и одлучујућег фактора који је то насељавање поспешио - исламизације:

"Исто тако, извештаји евидентирају албанску колонизацију у свим њеним главним видовима, макар она још и не била онако масовна каква ће постати, видећемо, тек у ХIХ и ХХ веку. Најзад, они откривају и једну важну околност, која ће за читав проблем колонизације Албанаца и исељавања Срба бити скоро до наших дана, а сигурно све до 1912. године, од битног значаја. То је исламизација у служби колонизације. Разуме се, примећено je и пресељавање католичког албанског становништва, али је његова даља судбина, даљи опстанак у области колонизације пресудно условљен његовим примањем ислама. Ислам је, дакле, био одлучан чинилац за опсег и трајност албанске колонизације у југословенским земљама — и у Старој Србији и у Македонији. Исламизацијом је пресељени елеменат учвршћен на новој земљи, а тиме је дат подстицај и замах читавој колонизацији – чак и кад се, за моменат, занемари политички фактор /планско насељавање вољом и силом државне власти/. С друге стране, исламизацијом је не само албански елеменат доведен и утврђен у југословенским земљама него је и словенски елеменат однарођен, албанизован. На крају, исламизација је дала читав лик албанској колонизацији, условила јој је изглед и ток. Како су се Албанци насељавали на Косову и у Македонији, како су Срби и Македонци отерани са своје земље и како су уместо хомогених српских и македонских крајева добијени, у крајњем исходу, компактни албански крајеви – може се разумети само уз помоћ овога друштвеног и историјског феномена. Сукоб између албанског и српског народа, заправо, и није нужно национални сукоб: та два етникума живела су заједно без икаквог уопштеног конфликта кроз многа столећа средњег века. Сукоб настаје у новој верско—друштвеној диференцијацији турскога, отоманског феудалног поретка.

Албанци, које су Турци населили, примају ислам, али жене остају хришћанке. Колонизација Пештера, као централне стратегијске зоне на „босанском путу", коју је турска власт силом извела, имала је смисла само ако буде пропраћена исламизацијом. Тако се овде и створило језгро исламизације, а до извесне мере и албанизације Новопазарског санџака. Најжешћи је у осуди албанског потурчавања надбискуп Матија Масарек: у драговољној исламизацији клименташких избеглица—повратника из Срема, 1761, он види само нечасне мотиве; он ће чак рећи, увредљиво и пристрасно, да је турчење Албанаца плод „њихове изопачене и охоле природе". Но важно је и тачно запажање Масареково да исламски прозелити међу Албанцима нарочито мрзе своје католичке сународнике те да их, по доласку на власт, као паше, немилице тамане. Масарек подробно описује ток и метод исламизације. Католички Албанци из Малесије не трпе да их Турци газе и тлаче, каже он, нити да их притискују дажбинама и наметима, убијају Турке, беже у Србију с промењеним именом у жељи да остану католици. Међутим, Турци шаљу за њима своје хоџе, који их гоне да децу обрезују, да руже хришћанску веру и да петком одлазе у џамије. Пошто се потурче, утичу на жене и децу да и они приме ислам скоро сви, изузев малог броја старица, које никако неће да напусте католичку веру. Њихово даље понашање је /Масарек то пише 1760/ разбојничко: отимају јагањце, шкопце, кокоши, мед и масло, сено за коње, тако да ионако сиромашан католички народ остаје без ичега. Надбискуп се боји да ће католици због тих патњи и мука најзад преверити. Уосталом, и сам је имао прилику да упозна разбојнике на делу: из Скопске Црне горе није смео да настави пут у правцу Кратова, јер су шуме пуне разбојника. Зато је сачекао јесен, па je онда с јаком пратњом и једним наоружаним јаничарем кренуо на тај пут, али их на– падне 15 албанских „кесеџија" /друмских разбојника/. Само захваљујући сељацима из околних села, који су прискочили у помоћ, одбранили су се без губитака. Са визитације 1764. године Масарек носи још мрачније утиске. Албански дошљаци у Србији, каже он, не слушају наредбе Христовог јеванђеља. Уместо да су понизни, скромни и стрпљиви, они, увређени, одмах као из ината примају ислам, те потискују православне и католике из њихових села и заузимају њихова имања. Католици у Србији /Албанци/ још више би страдали од ових потурчених Албанаца да их не бране и не штите њихови братственици мухамеданске вере. Надбискуп је несрећан због ових силних крађа, отимачина и убистава. Њему се срце стеже када угледа по шумарцима и гајевима силне гробове православних и других које су они побили. Масарек, најзад, истиче једну одлику у понашању исламизираних Албанаца, која ће заиста, и тада и касније, бити кључ за разумевање ове стравичне колонизације: мухамедански Албанци су нарочито опасни, каже он, „јер су Турци /тј. муслимани – Д.Б./ и могу да чине свако зло које им се свиди".Ј, Радонић, Римска курија. 654—655. У писму из Јањева, префекту Конгрегације, од 12. августа 1793. Масарек вели да сваку своју литанију завршава речима ,,Libera nos, Domine, ab Albanensibus!" (Ослободи нас, Господе, од Албанаца), па огорчен додаје: ,,Extermina et dele istos Albanenses de terra vivantium!“ (Искорени и избриши ове Албанце из земље живих!) J. Радонић. Римска курија, 678.

Занимљиво је да потпуно исти суд као Масарек има и патријарх пећки Василије Бркић у мемоару за грофа Орлова, од 29. марта 1771, где вели да се од муслиманских Албанаца прибојавају чак и сами Турци, јер је „албанскаја порода жестока, досадителна, грабителна, неспокојна, крвопроливателна и високоумна". У призренској области је, по Василију, за време аустријско–турских ратова, хришћана скоро нестало, „а потом су се населили Албанци и постали Турци и напунили места и села, посели земљу и много се обогатили"." (Наведено дело, стр. 91-93)

Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #308 послато: Август 25, 2017, 12:11:14 поподне »
Сада ћу навести примере, тј. како је изгледала албанска колонизација Старе Србије током 18. и 19. века:

"Навешћемо неколико посебних примера исламизације и албанизације из македонске Кичевије. Село Црвивци је исламизовано, по традицији, на 175 година пре истраживања, тј. око 1760: Арбанаси су ударили од стране Зајаса на Ускрс, када је играло коло; побили су многе људе, а жене заробили и уселили се као у своје куће. Православни су се разбегли у Кичево, Пазаровце и у Раштане. Село Бериково, сада муслиманско, са напуштеним православним гробљем, било је православно до на 150 година пре истраживања, тј. око 1785. После борбе с Арбанасима код Тујина неки су се устаници склонили у Бериково; тада су напали на село Арбанаси, па помуслиманили жене и децу, пошто су им „мужи" били на печалби. Старинци су заиста сви албанизовани. Сам Зајас, сада изразито албанско место, био је старо православно село, исламизирано око 1740. године: муслимани памте своје муслиманске претке, установио је Тома Смиљанић, до седмог колена, а изa ових имена настављају се имена њихових православних предака. Православни старинци били су „Шопке", па су Арбанаси једне од њих истисли, а друге превели у ислам и поарбанашили. У Зајасу су честа хришћанска презимена. Фанди, досељени у Зајас, били су још у постојбини исламизовани, па су их услед тога гонили њихови католички саплеменици и приморали да се иселе – око 1735—1785. године." (Наведено дело, стр. 97)

"Насељавање Албанаца у српским земљама од XVII века до нашег доба оставило је у историјској свести српског народа крвави траг насиља. За долазак и присуство албанских досељеника везују се многа предања о масовном и појединачном зулуму, о пљачки, погрому и протеривању Срба са своје земље. Иако су лични односи међу људима и суседима разне народности могли да буду, па су и бивали добри, укупна слика албанске колонизације је мрачна, и ту заиста никаква улепшавања нису могућна нити умесна. Историјска свест народа се оправдава масом чињеница, веома одређених и нимало легендарних. Не може се о томе, дакле, говорити као о „претеривању"; није у складу са историјском истином прича o „природном“ силаску пренасељених пастира са гладне планине у плодну, тобож напуштену равницу. Постоји у наше време и таква тежња да се историја албанских сеоба подвргне извесном „козметичком третману". Тако, на пример, у другом издању Енциклопедије Jугославијe o албанским сеобама каже редакција тек оволико: „ново насељавање Албанаца у опустошена подручја мијењало /је/ народносну слику становништва. Албанске сеобе нису биле само дио смишљена плана турске државе да напучи опустјеле крајеве ради својих порезних и војних потреба, како су то чиниле све државе, него и посљедица тешких животних прилика брђана и сточара, неизбјежан господарски процес надирања према плодним долинама на Косову и у Македонији, узрокован глађу за земљом и потенциран тиме што су након ратова и сеоба остајала ријетко насељена или пуста подручја". Оваквим се тумачењем албанских сеоба сасвим олако прелази преко чињенице да су та „пастирска" кретања значила, у ствари, и у крајњем свом резултату, освајање и отимање туђе земље и уништавање српског народа на његовом матичном историјском подручју. Исто тако, тиме се прећуткује околност да су насиље над српским народом албански брђани и сточари вршили под окриљем туђинске, османлијске власти, користећи све предности које је исламски поредак давао муслиманима у односу на обесправљену хришћанску рају. Тиме се, најзад, потпуно заташкава једна битна чињеница – да су албанском колонизацијом током последња два века натеране на исељавање и прогнане огромне масе српског народа, и да то никако није насељавање „ретко насељених и пустих" подручја, већ управо инфилтрација, разбијање и денационализација компактних и густо насељених области." (Наведено дело, стр. 111-112)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1354
  • I2-PH908-Z16983>A493>A8741* (Никољдан, Панчево)
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #309 послато: Август 25, 2017, 12:39:35 поподне »
Неспорно је да Срби дуго живе на територији данашње Војводине. Мада прави демогравски бум креће тек у новије време. Пре Првог светског рата број Срба највероватије није прелазио једну трећину. Захваљујући разним колонизацијама после оба светска рата, протеривању Подунавских Шваба после Другог светског рата и масовном одласку младих Мађара трбухом за крухом пут западне Европе (због добијене "карте за бекство" зване мађарски пасош), удео нас Срба скаче на данашњих 66.76% (по званичном  попису из 2011. године ). Историјски гледано, ово је највећи удео Срба од како се мери званична статистика. Управо сам ја један од потомака горе поменутих колониста. Нпр. 75% мојих скорашњих предака вуче корене из динарског појаса (мислим на планине), али сам ја рођен у Панонској равници сплетом разних историјско-миграционих околности. Увек ме је фасцинирала та чињеница. :)

Да цитирам предикцију за попис 2021. године:

"According to the 2011 census, the average age of the population of the province was 41.8. Ever since 1989, Vojvodina recorded negative natural growth, including all the ethnic groups. Despite that, number of ethnic Serbs in the province is increasing due to the constant immigration of Serbs from other parts of Serbia as well as Serbs from Republika Srpska and parts of Croatia neighboring Serbia. It is expected that by 2021 census, Serbs become relative majority in Bečej and Čoka municipalities as well as in the city of Subotica itself."

Само сам хтео да кажем да Војводина ни у ком случају не може да се пореди са Косметом.То за прављење овакве по нас повољне статистике протеривањем Немаца,катастрофалним демографским суновратом Мађара и одсељењем ,уз досељавање Срба из Крајине и са Космета је тачно али треба имати у виду управо оно што сам написао а то је успостављање Србског Војводства са Тамишким Банатом са највишим степеном аутономије,према томе она је осноцана 1849.године а укинута је 1860.године.
хттпс://ср.м.wикипедиа.орг/wики/Српска_Војводина
За насељавање Немаца и Мађара сам написао када су њихова насељавања почела,врло плански и организовано ради неутралисања србске доминантности на простору данашње Војводине и спречавању србских претензија и захтева.
Чињеница је да ми нисмо пали са неба директно у Банат,Срем или Бачку ,свако је у неком тренутку дошао на овај простор,ето ваша породица је из Динарских крајева у 20.веку,нечија је дошла Великом Сеобом а опет битно је да су Срби на овим просторима живели много пре те 1690.године и никог нисмо ми истерали нити населили његов дом,те сценарије смо управо ми доживљавали.

Рацко Панчево 1764- Опово (1765-1790)- Црепаја (1790-1912)-Панчево

BigY DNK: Максим Животин Панчевац (1735-1784), Живота Поповић 1710-? : I2 PH908>Z16983>A493>A8741*

Мтднк : Јовановић-Бећаров Софија, Војка, Никољдан (1896): U5b1b1-b*

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #310 послато: Август 25, 2017, 12:48:27 поподне »
"Потискивање македонских Мијака из дебарског краја, на пример, речито илуструје тај процес. Крајем XVIII века, претварањем вароши Дебра у центар албанских бегова и спахија, без обзира на то да ли су то одметници или штићеници султанови, насиље над Мијацима постаје неподношљиво, те се расељавају читава села. У Старом Селу између Галичника и Сушице људи су због великог зулума морали по свршеном послу закопавати „сач" и „черепна" да не би дали доказа да имају хлеба, јер им је од уста отиман; најзад су морали да се раселе. Поготову у раздобљима већег осамостаљивања албанских бегова на подручју Дебра почетком ХIХ века колонизација је добила размере геноцида. Неки Далиб–бег у Дебру систематски је насељавао Албанце из средње и северне Албаније у Горњој Реци. Слао је Албанце тамо као своје поверенике и чуваре, преко њих прикупљао порез и десетак, па су за овима многи други Албанци дошли у Горњу Реку као овчари, козари и слуге. Но, као муслимани, они су повлашћени међу хришћанима, и нико им није могао стати на пут да не чине безакоња. Албанци су тако заузимали земљиште хришћана у селима Врбјану, Дубову, Трници, Штировици итд. У Танушу због ових зулума такође није остало хришћана. У осталим селима Горње Реке старе хришћанске породице одржавале су се на тај начин што су се неке потурчиле. Под притиском Албанаца у Горњој Реци дошло је и до померања мијачких породица на исток. Средиште насилника је Трница и Штировица. У близини Трнице постоји пећина звана Шпела Амет Шерета, где је овај зликовац уморио преко сто људи. Ту је бачен и стари учитељ српски, последњи од старе школе, Хаџи–Јермонтовић из Врбена. Убити хришћанина није значило ништа. Кад убију хришћанина, вели истраживач ове области Тома Смиљанић, говорили би Арнаути једни другима: „Ска нурџон! Је врау њи Шкин!"/Није ништа! Убијен је један Словен!/." (Наведено дело, стр. 112-113)

"Кичевија пружа масу примера бруталног насиља и геноцида. Код цркве из XIV века у селу Лазаровци налази се гробље са натписима, по којима се види да је ретко ко од домаћина умро природном смрћу, већ су их Албанци немилице убијали. „Мије сме пађале од оф на леле!", кажу људи. Када је неки Арбанас убио сина једној Српкињи, прича Т. Смиљанић, нико није смео да јој приђе и да је теши. Пришао јој је убица и рекао: „Ћути! Ћути! Ете му било писано ја да га убијам!" – на шта му је мајка убијенога одговорила: „Хвала ти, када се бар ти нађе да ме утешиш". Стариначко становништво православног села Трајчевог Дола /сада Трапчи Дол/ било је брсјачко, али се разбегло према Кичеву осамдесетих година XVIII века, када су на њих напали Албанци из Зајаса. Има, пак, и примера одлучног и успешног отпора. Село Тајмишта, настало у збегу, пружало је организован отпор; село су качаци палили више пута, али се оно ипак одржало пркосећи свим недаћама." (Наведено дело, стр. 113)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #311 послато: Август 25, 2017, 12:49:10 поподне »
"Историја албанског насељавања Полога има у свом средишту управо уздизање у власти тетовских паша албанског порекла. Окружени албанским „тајфама", које су залазиле у сва села чинећи зулум хришћанском становништву, они су највише допринели да се етнички лик Полога толико измени. Због албанских зулума народ је бежао из својих старих насеља и прикупљао се у другим већим селима или варошицама, или се исељавао из области, па су се у тако испражњена села увлачили и преовладавали досељени муслимани Албанци /Катрање, Горње Фалише, Јаребино итд./. Масовно разбојништво качака /одметника/ још од XVIII века представља, са друге стране, извор трајне несигурности и исељавања Положана: позната су многобројна јатачка села, ослонац качака у овој области /Ђурђевиште, Калиште, Пршовце, Симњица и др./. Најдаље до средине XIX вeкa Албанци су успели да побију све народне главаре који су са мање или више успеха штитили села и организовали оружани отпор народа.

Подаци о исељеницима у Пологу указују да је православног становништва раније било скоро у свим данашњим селима /137 села/, а такође и у неким данас расељеним селима. Сада од постојећих полошких села у 65 њих нема више ниједног православног житеља; види се, исто тако, да је наш свет напуштао Полог само када више у њему није могао опстати: неке је истерало то што су им земљу одузели досељени муслимани, други су бежали због убиства, из страха од освете, због сиромаштва и сличног. Пошто би се поједини Албанци населили у полошка села, њихове породице су и даље одржавале везе са својим крајем у северној Албанији. На тај начин су стално привлачили рођаке и познанике; чим би се из матичне области иселио један члан, са њим су се и други селили онамо где већ имају саплеменика. Досељавање Албанаца махом се вршило у мањим групама, понекад и појединачно. У почетку је тај процес, ако изузмемо групна насиља организованих качачких дружина, текао нешто мирније, јер су нови досељеници били малобројни према старијем затеченом становништву. Осим тога, досељеници су живели само по појединим местима, а земље и паше било је у обиљу, тако да старинци нису одмах ни увидели опасност која им прети од досељеника. Прираштајем проширени после насељавања, Албанци захватају много земље и размножавају више стоке, тако да је сукоб између њих и старинаца постао неминован. Исход је по правилу био поразан за старинце, при чему су у овој борби Албанци, као повлашћен елеменат, испољили већу енергију него старинци и пуну безобзирност према овима. У многим полошким селима могу се прикупити подаци и успомене о сукобима и борбама између досељеника и старинаца. Ови су се знатним делом исељавали, али су једним делом и сатирани. Одржали су се само местимично, по ивицама своје старе области, у бедним приликама...Село Корито било је македонско, а сада је албанско. Албанци су се доселили у време тетовских паша почетком ХIХ века: паша је прецима данашњих родова најпре нудио да се населе на котлинском дну код села Тенова, али су ови имали доста стоке, нарочито оваца, те су због подесне паше изабрали Корито на Сухој гори. У Лопушник су се крајем XVIII века доселила браћа Мусли, Ислам и Уко, из албанског села Србинова, а по позиву Македонаца из Беловишта да им буду „сејмени" /чувари/. После досељења они су „со зулум" купили земљиште у Лопушнику, плативши власницима само 60 гроша, и тако су на том земљишту Албанци основали посебно насеље. Забачено село Железно Речане било је нарочито од почетка ХIХ века често нападано и пљачкано, а људи му за ситнице убијани /„трган народ", како веле мештани/. Сељаке из Горње Ђоновице су убијали на паши, у шуми, на њивама, грабили им стоку итд. Стара Симњица и њен православни манастир потпуно су пропали у једном од аустријско—турских ратова. За време тих догађаја у Симњицу су дошле три албанске породице из Мата у Албанији. Оне су позвале у помоћ Албанце из Падалишта и Србинова и са њима напали на Симњицу и на манастир. Од калуђера остао je у животу један, који се приликом напада није десио у манастиру, а остали су били побијени; игуман је био запаљен. Албанци који су раселили старо село и разорили манастир остали су у Симњици. Да не би били малобројни, они су касније позивали и друге саплеменике из Албаније да дођу у њихово насеље, па je тако Симњица постала муслиманско–албанско село. У селу Џепчишту налазио се манастир св. Богородице. Једном, када је народ био скупљен у манастиру, дошли су „Турци“ /муслимански Албанци/ и запалили манастир заједно с народом." (Наведено дело, стр. 113-115)
« Последња измена: Август 25, 2017, 12:52:44 поподне НиколаВук »
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #312 послато: Август 25, 2017, 01:09:15 поподне »
"Потпуно иста слика добија се и проучавањем обпасти на главном удару албанске експанзије током XVIII—XIX века, од Метохије до Топлице и Масурице. Колонизација Албанаца је од самог почетка праћена неподношљивим терором, који је, узет у својој укупности, узрок масовном исељавању Срба. На Косову у ужем смислу, на пример, проучавање узрока за исељавање Срба из њиховог завичаја или из етапне области њиховог повлачења пред албанским валом открива управо те чиниоце. Навешћемо само неколико примера. Доганџићи у Доњој Гуштерици су избегли од Тетова зато што су поубијали арамије /албанске разбојнике/ у својој кући. И Каралићи у Коњуху напустили су пећки крај пошто су убили неког Албанца итд. Ова убиства су долазила у одбрани части или имања. Неки су због тих насиља напуштали куће и имања и селили се и без „падања на крв". Сојевци у Топличану иселили су се из Сојева у Горњој Морави зато што као ковачи нису хтели Албанцима да кују мотике преко реда, а Бошковићи у Бабином Мосту су напустили своје село Борчане „у Карађорђево време", јер су, како им предање вели, Арбанаси тада на планини због буне у Србији чинили велики зулум. Исељавали су се Срби и да избегну присилно потурчивање. У заузимању земље за своја насеља Албанци су врло често били безобзирни, а када су наилазили на отпор у томе, њихова је агресивност била још безобзирнија. Српско становништво добегло у област Горње Мораве напустило је свој завичај углавном због зулума, у које спадају убиства, пљачке, отимање имања и жена и слично. Велика албанска насиља, у различитим облицима, главни су узрок и сељакању српског народа у самој  области Горње Мораве. Врбичани су у Команац побегли „од гађање", тј. од покушаја убиства од стране Албанаца. Јанцићи су из Жегре прешли у Доњу Будригу, јер су им тамо Албанци уграбили две девојке, па хтели и трећу. Реч „зулум" означава овде сва насиља и нечовештва; под њом се подразумева уцена /„рабуш"/, убиство, протеривање са имања и отимање имања, „печење“ ужеженим вршником, „ударање на образ" /силовање/, рад на потурчивању итд. Зулум је био толико неиздржљив да се махом бежало испред Албанаца. Ово сељакање није вршено на махове, већ неосетно и постепено, тако да је услед његова сукцесивног трајања долазило и до тога да у неком селу не остане ниједан српски дом. У овим случајевима није долазило до тога да село потпуно запусти, него је само вршена смена становништва, јер су се Албанци у оваква села, ако не пре а оно почетком њихова расељавања, увек лако увлачили и тиме потпомагали започети процес. Упадљива је чињеница да су се Албанци мање сељакали, а то не стога што су млађи у овим областима, већ зато што их на ово нико није приморавао. То што је речено за Албанце важи и за исламизоване и албанизоване Србе." (Наведено дело, стр. 115-116)

"Метод албанске инфилтрације описао је Р. Николић према изучавањима Пољанице. Први су се Албанци, каже он, насељавали махом на превару, и тек после су се насилнички ширили, отимајући имања становницима. Када су се досељавали, били су јадни и жалосни. Најпре би обично долазили сами, а после су им стизале породице. Кукали би и преклињали да их становници у селима, где су наишли, приме на конак. Ови су их из сажаљења примали у своју кућу, али се Арнаутин није више удаљавао из куће. Чим му стигне породица, смести се у кући, избаци све што му не треба, па ће онда рећи ономе који га је примио на конак: „Ја идем чак из Малсије, сад иди ти!" Тако су се заселили први досељеници Арнаути готово у свима, нарочито пограничним селима Пољанице. Када су се тако настанили, почели су потом насилнички да се шире у осталим селима. Тако су се насилнички засељавали и Арнаути из блиских roлачких села. Најпре су убијали чобане, а потом су се водиле праве борбе приликом косидбе ливада; становници су их у први мах увек одбијали /Доброшево, Дреновац, Рождаце/, али су их ови најпосле ипак расељавали. Исто тако, свуда се могао евидентирати још један начин: злоупотреба службе чувара и заштитника /„дерудекџије"/. У Масурици су се први досељеници Албанци у први мах населили ради заштите становника у селу. Када су потом економски ојачали и намножили се, почели су се дојучерашњи чувари насилнички ширити. Најпре су почели убиствима расељавати становнике села Масурице, а потом и остале. У селу Масурици убили су два детета и принудили становнике да се селе. У Сурдулици су насилнички притисли нека имања, убили Стевана Пусуљу и населили се. Потом су почели отимачине у Алакинцу, Длугојници, Лменчи и редом по свом Масуричком пољу. У Алакинцу имали су најпре кошаре, па су се потом стално настанили. У Длугојници су држали у први мах трмке /пчеле/, па су потом прешли и тамо се населили. Тако су редом захватали село за селом. Становници су узмицали у блиска планинска села. На осамдесет до деведесет година пре Николићевог истраживања /тј. 1824–1834/ насилнички су заузели и Варденик, пошто су убиствима раселили то село." (Наведено дело, стр. 116-117)

Надам се да након свих ових порука више нема сумње какав је био карактер албанске колонизације Старе Србије током 18. и 19. века, пре 1878. године.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже gillle

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 965
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #313 послато: Август 25, 2017, 02:13:49 поподне »

„Један важан списак злочина сачинио је Конзулат за 1904. И 1905. годину и доставио га 1906. године Министарству иностраних дела у Београду. Овај списак сачуван је до данас у дипломатским архивалијама краљевине Србије. Он је испуњен аутентичним подацима о убиствима, прогонима, уценама, тешким глобама, крађама, пљачкама, отимањем имања, батинању, паљевинама, силовању, турчењу и разним другим злочинима, извршеним над косовским Србима од стране Турака и Арнаута и арнаутских одметника –– качака.
Ето,на пример:
-    Арнаути су октобра месеца 1905. године убили деветорицу српских сватова на путу из Бујановца. Истог овог месеца и године они су пекли дете Михаила Кашановића из села Бољевца, све дотле, док им отац детета није платио глобу од 3 турске лире у злату.

-   Један сиромах Србин није имао да им плати глобу, на коју су га осудили обесни Арнаути, па је продао своје властито дете, девојчицу, за неколико лира, да би се искупио.
 
-   Међу Арбанасима било је професионалних убица, као што су Рашид Дегеља из Лабљана, Рахман Рахмановић из Братиловца...“

Из књиге „ЗУЛУМИ АГА И БЕГОВА НАД СРБСКИМ НАРОДОМ У КОСОВСКОМ ВИЛАЈЕТУ“,  Бранка Перуничића
Тако је говорила моја прабаба Марта.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #314 послато: Август 25, 2017, 02:24:17 поподне »
„Један важан списак злочина сачинио је Конзулат за 1904. И 1905. годину и доставио га 1906. године Министарству иностраних дела у Београду. Овај списак сачуван је до данас у дипломатским архивалијама краљевине Србије. Он је испуњен аутентичним подацима о убиствима, прогонима, уценама, тешким глобама, крађама, пљачкама, отимањем имања, батинању, паљевинама, силовању, турчењу и разним другим злочинима, извршеним над косовским Србима од стране Турака и Арнаута и арнаутских одметника –– качака.
Ето,на пример:
-    Арнаути су октобра месеца 1905. године убили деветорицу српских сватова на путу из Бујановца. Истог овог месеца и године они су пекли дете Михаила Кашановића из села Бољевца, све дотле, док им отац детета није платио глобу од 3 турске лире у злату.

-   Један сиромах Србин није имао да им плати глобу, на коју су га осудили обесни Арнаути, па је продао своје властито дете, девојчицу, за неколико лира, да би се искупио.
 
-   Међу Арбанасима било је професионалних убица, као што су Рашид Дегеља из Лабљана, Рахман Рахмановић из Братиловца...“

Из књиге „ЗУЛУМИ АГА И БЕГОВА НАД СРБСКИМ НАРОДОМ У КОСОВСКОМ ВИЛАЈЕТУ“,  Бранка Перуничића

Из периода 1878-1912. има још више података о зулумима и злочинима муслиманских Албанаца према Србима, али сам горе са намером навео примере злочина из периода пре 1878. због Руговчеве тврдње да су албанско-српски односи у Старој Србији били мирољубиви све до тренутка када је Србија ослободила нишки, топлички, лесковачки и врањански крај и одатле протерала Албанце-мухаџире, и да су тек након тога, као реакција, почели систематски злочини Албанаца према Србима. У горњим објавама сам показао да је та тврдња нетачна и да је крвави зулум и последично исељавање српских староседелаца било одлика албанске колонизације кроз цео 18. и 19. век.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже gillle

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 965
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #315 послато: Август 25, 2017, 03:03:13 поподне »
Из периода 1878-1912. има још више података о зулумима и злочинима муслиманских Албанаца према Србима, али сам горе са намером навео примере злочина из периода пре 1878. због Руговчеве тврдње да су албанско-српски односи у Старој Србији били мирољубиви све до тренутка када је Србија ослободила нишки, топлички, лесковачки и врањански крај и одатле протерала Албанце-мухаџире, и да су тек након тога, као реакција, почели систематски злочини Албанаца према Србима. У горњим објавама сам показао да је та тврдња нетачна и да је крвави зулум и последично исељавање српских староседелаца било одлика албанске колонизације кроз цео 18. и 19. век.

Ма, нема сумње да континуитет прогона Срба са територије  Косова и Метохије, Македоније, Црне Горе, постоји од првих контаката старинаца Срба и, због политичке коректности рећи ћу, Албанаца, до данашњих дана. Много је таквих примера (управо пре 1878. године) забележено у литератури (мислим да смо негде наводили ауторе и њихова дела), међутим, највише их је у предањима породица које су искусиле суживот са новопридошлим "комшијама".
Тако је говорила моја прабаба Марта.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #316 послато: Август 25, 2017, 03:30:12 поподне »
Навешћу и неколико појединачних примера зулума из књиге Хаџи-Серафима Ристића из 1864. године, "Плача Старе Србије"; овде се ради о злочинима и разбојништвима почињеним пре 1878. године, 50-тих и прве половине 60-тих година 19. века:

"2. Милентиној кући у селу Сига, дошав Селман Мућа и Бајрам Зека из Ругова, зулумћари, ни кривом ни дужном узеше му пет крава, којом приликом и самог су живота лишити хтели; а другом девет волова, с којима је Вашем Величанству (турском султану, прим. Н.В.) арач и себе и жену са децом лебом ранио, насилно отели, а суседима овога Славку једног вола, и Цаву и Максиму такође, једног вола отерали.

5. Стојана Трифуновића из Коша, дошавшем Хаир из Ракитнине, Осман из Суха Грла, хтеше да га глобе, и пошто им овај новце дати имао није, они га за осведочити превелика своја злочинства на очима власти убију, и за то учињено дело ни од кога, не само равно истом казни не искусише, него се и на одговор не позваше, а тим се овластише да подобна злочинства над јадном рајом и убудуће чине.

9. Здравка из Грабовца својеручно уби Хазир Османов из Ђурђевика, Арсу Марковића уби такође, Сахит Кадола. Максима Јеремића из Штупеља убише Арнаути. Јеремију из Крнинце убише Латини (католички Арбанаси, прим. Н.В.). Милутина из Воћника, услужна и Вашем Величанству и убогој раји на услугу, стојећа Србина, уби проклети Незир из Избице.

10. Мислећи Стеван Вучић да ће зулум и тиранство премештајем из места у место избећи, из села Пограђе као прадедовине своје, у Дреновчић настанио се; но и ту га зло постиже тим што га Арнаути Добродолци похараше, а зликовци Асан и Арслан из Вокша 12 ћеса новаца насилно отеше му. Овом су приликом исти злочинци и Арси Манићу из истог места, 1000 гроша отели, а поред овог и кошеве са пчелама из пакости уништили му, и тим себе у злоковарном злочинству задовољили, а овога прекомерно оштетили.

13. Да зликовци не само заштите код паше налазе, но и да сами и сродство ових као оруђе свога зла и сами чине, нек овај случај увери Ваше Величанство. Дошав у село Злокућане, Суљ-паша и познати Ариф Павата, зликовци, са једном без узрока у тешким ланцима окованом рајом, што ова не хте своје послове оставити и измећарски против закона својим гонитељима радити, за осведочити тирански поступак и дати пример противницима закона у злочинствима, немилосрдно и нечовечно својим ногама, пред њим десивше се дете, прегази, које је после неколико сати, не могавши издржати свирепо учињено злочинство над њим, умрло. Ово законом забрањено и разуму човечанском противно дело Суљ-паше, ни прво ни последње не би, јер на неколико времена по овом, неком Здравку два вола са Суљ-Камишом из Стреоца насилно оте, Димитрију Бичанину из Крушева отера два добра вола, Радоњи отеше 12 коња, Илију са 1200 гроша оглобише, а поред овог једног му јунца насилно искамчише, Симу из Злокућана оглобише са 200 гроша и једним јунцем, Саву Терзића са 300 гроша.

16. Овај случај нек увери Ваше Величанство, да се раја повинујућа се свима законима насилно и безузрочно напада, па и да оно што јој је најмилије вазда у несигурности и жртви подложно од зликоваца Арнаута. Верном слуги и искреном подајнику Вашем Павлу Раичићу, поред учињене му на правде Бога похаре, противници наредбава Вашег Величанства, а имено један од ових Саит Шатаровић из села Истинића окачествовати своја зла над рајом чињена, дошав кући овога, безузрочно сестру му уби, а ове кћер девојку заробивши је собом одведе и насилије с њом учини.

21. Ни саме светиње од зликоваца на миру нам не осташе. У селу Белом Пољу близу Пећи, црква као највеће благо би нам поарана, и из ње 40 ока воска, црквене књиге, кандила од срме (18 комада) и 350 гроша би однешено. Извршење овог злочинства би усредоточено у Рами Жити и овога дружини из Истинића."
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже rugovac

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 972
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #317 послато: Август 25, 2017, 06:53:46 поподне »
Ја нигде нисам рекао да је суживот Албанаца и Срба био идеалан јер то доба је било такво. Владало је безакоње и правило јачега без обзира ко је ко.


Имао такође и пуно примера убиства Руговаца од стране Црногораца, но да не улазимо у ову тематику то би нас нигде не одвело.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #318 послато: Август 25, 2017, 08:14:25 поподне »
Ја нигде нисам рекао да је суживот Албанаца и Срба био идеалан јер то доба је било такво. Владало је безакоње и правило јачега без обзира ко је ко.


Имао такође и пуно примера убиства Руговаца од стране Црногораца, но да не улазимо у ову тематику то би нас нигде не одвело.

Да, али је много лакше бити јак над обесправљеном и потчињеном рајом, као припадник владајуће повлашћене религије, него обратно. У обрнутом случају (да се као рајетин супротставиш муслиманском насилнику) је заиста требала храброст/лудост (у случају да га убијеш), или неизмерна мудрост (у случају да успеш ситуацију да преокренеш у своју корист и издејствујеш затварање или чак убиство насилника од стране турских власти, које су им генерално биле наклоњене). Да се као припадник исламске религије иживљаваш над рајом, није била потребна ниједна од горе наведених особина, већ само похлепа/пожуда, злоба, крволоштво и кукавичлук (јер сви насилници који нападају слабије од себе су у суштини кукавице). Албанци у својој народној епици често опевају управо те зулумћаре и арамије, док Срби певају о личностима које су се бориле за слободу свог народа и скидање турског јарма. Разлика је више него очигледна. ;)
« Последња измена: Август 25, 2017, 08:19:13 поподне НиколаВук »
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Pavo

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 915
Одг: Стара Србија-Срби и Албанци
« Одговор #319 послато: Август 29, 2017, 04:14:13 пре подне »
Да, према овој карти несумњиво је да је Дебар у оквиру Охридског санџака; с друге стране, она малопре поменута област Дибри сасвим лепо улази у оквир Дукађинског санџака (пошто се налази североисточно од Љеша).  :) Познато ми је да је та област малтене потпуно католичка, али ко зна, можда тако није било крајем 17. века...не знам како другачије то да објасним, осим ако нису направили штампарску грешку па Дебар случајно убацили у Дукађински санџак...

Dibra kao nahija u sandžaku Dukađin je ipak dio oblasti Debar na makedonsko-albanskoj granici.  Nahija Dibar je 1571. obuhvaćala sela Bushtrice, Ploshtan, Radomir i još neka druga.  Sva tri sela koja sam naveo sa nalaze jugozapadno od Gore i jugoistočno od Ljume.  Elsie ovaj kraj navodi kao dio barjaka Ljuma.