Са свиме се слажем! Зато сам и навео да је, по мишљењу, био веома сујетан.
Добро је он познавао и Еду, кћерку Бенита Мусолинија. Пуниша Рачић му је водио кампању приликом избора за посланика у Црној Гори. Наводи да му је увијек за појасом био пиштољ. У општој гужви у Скупштини, децидно наводи да је једини све то мирно посматрао Анте Павелић.
Веома занимљиво штиво!
Краљ Александар изашао је из Балканских ратова и Првког светског рата као поглавар осакаћеног, али победничког народа. Постао је регент пре ових ратова, увелико замењујући остарелог оца, и био "главни" и за време победе на Куманову (освета за Косовску битку), успешне опсаде Једрена чија се посада на крају предала Србима уместо Бугарима (освета за Маричку битку), за време победа на Колубари, Церу, при пробоју Солунског фронта. Трагично и епско повлачење краља, војске и народа зими преко Албаније, неправедно нападнутих од стране три царевине, давало је целој епопеји неку узвишену димензију, макар у очима будућих нараштаја, а на правди Бога растурише се и Аустроугарска и Немачка Царевина. Вратио је или припојио Србији градове из снова националног романтизма - Пећ, Призрен, Скопље, Прилеп, Цетиње, Боку, Дубровник, Мљет, Пељешац, Нови Сад, Суботицу, Милешеву, Грачаницу, Морачу, приморје, за мало и Скадар... У себи је имао крв и Карађорђа по оцу и краља Николе по мајци. Све је могло да буде прилично срећно за тај народ на челу са Александром од 1918. Али, авај! Настаде "Југославија" и упропасти нас за наредних 100 година.