У вези антропонима Руг о којем је говорио Жика, ево шта о томе каже Милица Грковић у чланку "О топониму Ругова" у Ономатолошким прилозима бр. 3, из 1982. године:
"Нема потребе за домишљањем и прављењем мало вероватне претпоставке о пореклу овог топонима када су оба творбена елемента јасна и не одступају од закона грађења топонима. Основа је лично име Руг или Pуго. Та мала област, од свега 193 km2, могла је у средњем веку припадати власнику чије је име било Pуг или Pуго. На почетку се могла звати Ругова земља, баштина и слично, а касније је први део синтагме прерастао у топоним. Ово тумачење поткрепљује име Pуг, потврђено у првој половини четрнаестог века у Дечанским хрисовуљама. У Жичкој повељи Стефана Првовенчаног једна личност се овако звала. Ђуро Даничић на основу графије није могао тачно утврдити да ли треба читати Pyг или Руђ. Чињеница да су y румунском ономастикону забележена имена Ruga, Rugaș и Rug, а да су у Жичкој повељи уписани становници влашких катуна, говори у прилог томе да је име гласило Pyг. То поткрепљују и други извори y којима се на основу графије тачно може одредити да име има основу руг: У Новгороду је 1495. године забележен Петр Андреевич Руготин, у Москви 1514–1527. Федор Александрович Руготин. Трофим Ругуев је свештеник y Русији 1652. Многобројни примери показују да је ова основа широко распрострањена у српској и хрватској ономастици: Pyгa, презиме у Задру 1314. године, Ругин, презиме y Хрватској 1906. године, Ругиновић, патроним у средњовековној српској држави, Руговићи, микротопоним у височком крају y Босни. Траг овог антропонимијског корена се чува y савременим презименима: Pyгa, Pyгачић, Руган, Руганец, Pугани, Pyгаш, Ругашевић. Миклошич је нашао само два слична примера, али му је било јасно да је у општесловенском фонду основа за грађење личних имена постојала и ова."
Корен овог имена је словенски, исти као у речима ругати, ружити, подругивати, ружан, ружноћа, поруга, наруга, итд (по тумачењу П. Скока). Још о томе напомиње:
"Још у општесловенској заједници од ње су грађена лична имена заштитног карактера као од основа груб и грд. О томе је опширније говорио Т. Маретић у својој студији О народним именима и презименима у Хрвата и Срба.