Порекло становништва > Црна Гора
Црмница
Небојша:
Црмница је јединствена природно уобличена географска целина, са свих страна осим са истока, ограничена узвишењима која понегде прелазе надморску висину од хиљаду метара. Налази се у југоисточном делу Црне Горе.
У прошлости је било померања њених граница према Ријечкој нахији, Крајини и Паштровићима. Из народног предања сазнаје се да је граница Црмнице према истоку проширена у корист села Лимљана и Бољевића, а на штету Крајине. Такође је вођен спор између Црмничке и Ријечке нахије око села Трнова и Комарна због богатих риболова на Скадарскоме језеру, којима су гравитирале обе нахије, али је спор решен и та села су припала Црмници.
Црмници су повремено припадала и села Сеоца и Крњице (од разграничења Црне Горе и Турске 1859. год. до ослободилачких ратова 1876-1878. године). Од 1878. године та села поново су припојена Крајини. Међутим, становници тих села сроднији су са Црмничани него с Крајињанима, па су ушли у састав Црмнице.
Црмница, као жупа, први пут се помиње у Љетопису Попа Дукљанина из средине 12. века под називом Cermenize, Cermeniza, а у каснијим изворима помињу се различити називи те области. У повељи краја Милутина из 1296. године назива се Crvnica, у повељи Стефана Дечанског из 1321. године Črmnica, у једном спору из 1454. године Carvnica, у хрисовуљи Ивана Црнојевића из 1482. године Cernica, у турским дефтерима из 1521. и 1523. године Нахија Церница, а у повељи Скендербега Црнојевића из 1527. Црвница, у једном документу из 1776. године Нахија Црница, у листу Грлица за 1835. годину Црнички нахија. У млетачким изворима од 15. до 18. века најчешће се наводи назив Церница.
Напокон, после подужег колебања о постанку и значењу њеног назива, устаљен је дефинитиван назив области - Црмничка нахија, а њених становника Црмничани.
Можда се у наведеним облицима крије словенизирање неког старијег туђег имена, које су Словени прилагодили свом језику.
Због изузетних повољних услова за живот та област је од давнина била привлачна за насељавање. Најстарији етнички слој у њој чине Илири: Labeati око Скадарског језера, на истоку Scitroni и на северу Dokleati. Најстарији споменици из тога периода су камене гомиле, којих највише има у Комарну, Трнову, Дупилу, Крушевици, Пепић и Созини.
Процес словенизирања старинаца у Црмници рано је завршен, па је на тај начин добијено хомогено словенско становништво.
Најпоузданија сведочанства о етничком саставу и друштвеним односима су манастирске повеље и народна предања. Са сигурношћу се може истаћи да називи данашњих насеља на овом подручју потичу из старијег етничког слоја (то су словенска топографска и лична имена). Међутим, називи насеља Сотонићи, Лимљани, Каручи су несловенског порекла.
Најстарији помени црмничких насеља налазе се у повељама владара, судским записима и другим документима, међу којима су значајни пописи становништва. У повељи краља Владислава из 1242. године помињу се села Годиње, Комарно, Крушевица и Међеђа Глава, која се као Поседи поклањају Манастиру Св. Николе у манастиру Врањини.
У документима из 15. века у Которском архиву има више помена о појединцима из Црмнице који су позајмљивали новац. Карактеристично је напоменути да се у тим документима, поред уобичајних наших имена, налазе и ова лична имена: Беко, Шкор, Какалоћ, Пјаже, Гатан, Шкоран, Кондија, Калачи, Маламос и др.
Смрћу цара Душана (1355) настаје распад моћне и простране државе, па се феудалци - намесници истичу као самостални господари. У Зети се посебно истичу Балшићи. Оснивач ове династије је Балша, пореклом од словенизираних Влаха, који је захваљујући ратним заслугама постао господар Зете. Његови синови Страцимир, Ђурађ и Балша II загосподарили су 1360. године облашћу око реке Бојане а затим и целом Зетом. Водили су дуге борбе са краљем Твртком око Котора. Балша II добио је Валону, Берат и Химару, а погинуо је у борби са Турцима у Мусакији 1385. године.
Према народним предањима, на подручје Црмнице досељавала су се братства и појединци из Дукађина, из Хота, Климената, Груде, Скадра, Љеша и суседних крајева: Шестана, Крајине, Зете, Куча, Пипера, Брајића, Ријечке, Љешанске и Катунске нахије и других крајева, а било је и бројних исељавања у различитим правцима. У тим процесима вршено је свакакво мешање и стапање.
Војислав Бољевић-Вулековић у својој студији "Црмничко племе Бољевићи у прошлости Црне Горе" истиче: "Миграције изазване најразноразнијим узроцима (ратна разарања, крвна освета, природне непогоде, епидемије, глад, хајдуковање). Одвијале су се у 19. веку према Леванту, Грчкој, Влашкој, Молдавији, Бугарској, Русији."
У средњем веку сточари Власи и Арбанаси допирали су даље на север него данас. Према повељама из 12. века, као и каснијим, они се јављају на имањима врањинског манастира Св. Николе у Црмници као пастири.
Јован Ердељановић за назив села Сотонићи је мишљења да је "несрпског порекла и наслијеђено од старијих племена илирско-романског порекла старосједјелаца Влаха и Арбанаса ".
Црмничани су се налазили у најтежој ситуацији од свих Црногораца и због тога што су били у граничном појасу између Турске и Млетачке Републике, чији су супротни интереси још више погоршавали њихов и онако тежак положај. Управо због оваквог специфичног положаја историја Црмнице у овом периоду је доста бурна.
Турци праве врло честе и учестале нападе на Црмницу и преко њене територије. Црмничани пружају отпор Турцима у више махова, убијају турске харачлије и траже помоћ од Млетачке Републике. Иако је Црмница била у тешком положају у 16. и 17. веку, ипак је очувано њено територијално јединство, захваљујући природним планинским границама, утицају цркве којој је црмничко становништво било наклоњено, старешинским слоју и сродности становништва.
На основу проверене историјске грађе и анализиране документације са сигурношћу се може утврдити да је Црмница у 16. и 17. веку а и касније била у веома тешкој ситуацији. На томе простору сукобљавали су се интереси Турске и Млетачке Републике, а у каснијем периоду и Аустрије и Француске. Избијали су чести гранични сукоби и јављале се економске недаће, али је и у таквим условима, захваљујући храбрости и одважности људи и доследном поштовању своје православне вере, Црмница очувала своје територијално јединство. Познато је да су се Црмничани, и у доба највеће турске доминације и експлоатисања природних богатстава те области, супротстављали турским агама и беговима и одбијали да плаћају харач, а један број је прелазио на територију под утицајем Млетачке Републике и с њима се борио против Турака.
Литература:
Јован Вукмановић, Црмница, Београд 1988
Најстарији помен црмничких насеља, Саво Лекић
Помени Влаха на подручју општине Бар, Цветко Павловић
Nebo:
Ево и мог доприноса приказу порекла Црмничана:
http://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/
Синиша Јерковић:
--- Цитат: Nebo Новембар 06, 2015, 12:27:45 поподне ---Ево и мог доприноса приказу порекла Црмничана:
http://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/
--- Крај цитата ---
Небо, свака част. Знам да сам негдје прије тражио податке за неке породице из Црмнице и да нисам успио пронаћи. Овако је све прегледно постављено, биће од велике користи. Хвала.
Nebo:
--- Цитат: Синиша Јерковић Новембар 06, 2015, 01:27:46 поподне ---Небо, свака част. Знам да сам негдје прије тражио податке за неке породице из Црмнице и да нисам успио пронаћи. Овако је све прегледно постављено, биће од велике користи. Хвала.
--- Крај цитата ---
Хвала, Синиша. Биће и за друге нахије Старе ЦГ, радим на томе.
vidoje 013:
Небо, само напријед!
И овдје се види експанзивност дошљачких Васојевића, што потврђује и њихова хапло група Е1б1б. Да ли има тестираних црмничких родова по мушкој линији?
Навигација
[0] Индекс порука
[#] Следећа страна
Иди на пуну верзију