Мислим да се претерује кад се тврди да међу славофоним живљем Македоније није постојала, макар и нејасно артикулисана, "локална" свест, нарочито пре бугарске просветне и црквене пропаганде, а и доцније. Треба имати у виду да је у борби између Централиста и Врховиста страдало више "бугараша" него у њиховим сукобима против Турака и Срба заједно (чини ми се да је о овоме, поред осталих, детаљно писао Љубомир Милетић). С тим у вези, један од најупечатљивијих примера порозних идентитетских граница је Кирил Пејчиновић, хиландарски, бигорски и лешачки калуђер и просветитељ. Нема сумње коју је црквено-културну традицију баштинио: написао је службу светом кнезу Лазару, сва своја дела штампао у Србији или Карловачкој митрополији, али је истовремено сматрао да говори "бугарским језиком", а Стојану Новаковићу се претставио као Македонац, иако је родом био из Тетова. Уосталом, све до петербуршког инжењеринга "бугарске нације", под Бугарском се подразумевала регија источно и јужно од трију Морава ("млађано Бугарче ... у Шари планини"), са живљем без строго дефинисане идентитетске матрице (изузетак је у том погледу био давнашњи пионирски покушај Пајсија Хиландарца), са Македонијом као њеним делом. Евлија Челебија чак и у Старом Влаху помиње Бугаре. Наравно да су, у односу на краткотрајну српску управу у 13. и 14. веку, старе хронике и карте Првог и Другог бугарског царства биле неупоредиво "употребљивији" предложак за, у 19. веку романтизмом надахнути, нови Nationsbildung Македонаца, чему је допринела и сличност поддијалеката додатно уподобљених грчким граматичким правилима.
Иако је ова аналогија у много чему фалична, имам утисак да су Македонци у односу на Бугаре стратешки одиграли као Црногорци у односу на Србе. Користили су и рабили "сродни" национални наратив док им је одговарао и док су добијали из Софије паре, оружје и логистику, а после су скинули маске. Историјска иронија је да је управо српско-југословенска држава, а не Бугарска, послужила као инкубатор за коначно уобличење македонског идентитета.