Света краљица Јелена, монахиња Јелисавета (1236 / према неким мишљењима 1230 - 1314)
Краљица Јелена као монахиња Јелисавета
О пореклу краљице Јелене, у историјској науци су подељена мишљења. Док једни сматрају да је она родом Францускиња из властеоске куће Анжу (Anjou), други су мишљења да је по оцу византијског порекла.
„Јелена Анжујска је била Францускиња, по оцу, и рођака француског краља Луја IX и његовог брата напуљско-сицилијанског краља Карла Анжујског. Рођена је у Палерму (Италија) око 1230. године, гдје је и живјела док није отишла на двор у Будим код своје тетке (Јоланде) удате за мађарског краља (Андрија II)“ (Александар Трбовић – „Света српска краљица Јелена Анжујска“).
Други извори, опет, сматрају да је онај придев „Анжујска“ грешком записан, те да је њено право име Јелена Анђелина, с обзиром да потиче од византијске владарске куће Анђела. По овој верзији, Јелена је унука византијског цара Исака II Анђела, односно кћер Исаковог сина Јована Анђела (угарског племића) и угарске принцезе Маргарите (кћер угарског краља Беле III). Једна варијанта потврђује порекло од византијских Анђела, а као Јеленину мајку наводи француску принцезу Матилду од куће Де Куртне (de Courtenay), која је огранак Анжујаца. Ово мишљење заступао је, између осталих, британски историчар Гордон Мекданијел.
С обзиром да о њеном „фрушком“ (франачком, француском) пореклу пише њен савременик, архиепископ србски Данило II, као и да Карло Анжујски, краљ сицилијанско-напуљске краљевине Јелену и њену сестру Марију назива рођакама, могло би се закључити да је краљица Јелена заиста била француског рода. Овоме у прилог иде и чињеница да је у Србију она дошла као римокатолкиња, те да је током свог живота у Србији помогала како православне, тако и католичке цркве и манастире и одржавала живу везу с католичком Дубровачком републиком. Најизвесније је да Јелена по оцу потиче од властеоске куће Де Куртне, чији је заснивач Пјер, брат француског краља Луја VII.
У својој 15-ој години (1250. године), удата је за србског краља Уроша, сина краља Стефана Првовенчаног и краљице Ане (Дандоло, млетачког порекла). Свима је позната прича о велелепном дочеку младе краљице у Рашкој, кад су долином Ибра засађени јорговани да улепшају дочек. Приликом венчања, Јелена је примила православну веру. Изродили су четворо деце: синове Драгутина, Милутина и Стефана и кћер Брнчу (или Брњачу). Након што је Драгутин свргнуо оца са престола и Урошеве смрти (1276/77. године), управљање краљевином подељено је на три дела, на чијем челу су били Јелена, Драгутин и Милутин. Краљица Јелена управљала је Ибром, Плавом, Зетом и Требињем (са титулом „краљица Србије, Дукље, Албаније, Хума, Далмације и Приморских области“). Главни двор јој се налазио у Брњацима (данас Брњак) на северу Косова (данашњи Ибарски Колашин). У двору је засновала девојачку школу. Остаци двора су, нажалост, потопљени стварањем вештачког језера Газиводе 1977. године.
Оставила је неколико задужбина, од којих су најчувеније Манастир Градац и црква светог Николе у Скадру. Обновила је Манастир Светих мученика Сергија и Вакха (Свети Срђ) на Бојани код Скадра. Помагала је пуно и католичке светиње у Зети и Приморју. Позната је њена повеља Манастиру Светог Николе на Врањини из 1280. године, где је често боравила. Замонашила се око 1290. године у својој задужбини Светом Николи у Скадру, монашким именом Јелисавета.
Упокојила се почетком 1314. године и сахрањена је у својој задужбини Манастиру Градац на Ибру, где јој мошти и данас почивају. Након три године од упокојења, јавила се једном монаху са налогом да се њен гроб откопа. Након што је ово учињено, монаси су утврдили да је тело краљичино нетрулежно. Ово се догодило пре тачно седам столећа, на данашњи датум 1317. године. Одмах је проглашена светом. Култ Свете Краљице је током наредних столећа постао изузетно јак међу народом Рашке области.
Јелена Анжујска је добрим делом заслужна за увођње неких западњачких новина у средњевековној Србији. Она је утицала на краља Уроша да дозволи долазак великог броја искусних саских рудара у Србију (који су се испред татарске најезде склањали из Ердеља), њеним залагањем почиње жива трговина Дубровчана и Которана са Србијом, захваљујући чему новац Урошеве Србије добија вредност у Европи, и коначно, србска војска се по Јеленином предлогу модернизује и уводе се плаћеничке јединице, захваљујући чему ће у наредном раздобљу, почев од њених синова, па закључно са Душановом државом, Србија постати војна сила свог времена.
„Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула, о страху Божјем се свагда старала“. (Свети ава Јустин Ћелијски)
Нарочито су јој били привржени синови. Приликом сахране Јеленине, Милутин је изговорио потресну беседу коју је забележио архиепископ Данило у житију Свете краљице Јелене („Животи краљева и архиепископа српских“).
Потпис краљице Јелене (ѤлѢна) на повељи из 1304. године
http://www.novipolis.rs/memento/29680/najzagonetnija-kraljica-srednjeg-veka.htmlhttps://jelenaanzujska.wordpress.com/http://kraljevske-novine.rs/jov-skadar%C2%ADski%C2%AD-%C2%AD-i-blaze%C2%ADna%C2%AD-%C2%AD-kralji%C2%ADca%C2%AD-jele%C2%ADna/О краљици Јелени постоји чланак и на страници Порекла:
http://www.poreklo.rs/2013/02/08/na-dana%C5%A1nji-dan-umrla-srpska-kraljica-jelena-an%C5%BEujska/